понедељак, 12. јануар 2015.

Методи Мета Петров



Аутор текста: Марјан Миланов

Мало је таквих људи који потекну из малих средина, остану верни њима скоро цео живот, а притом постигну светску славу. Мало је таквих људи који истовремено стварају у неколико различитих области, и готово у свим постигну врхунске резултате. Мало је таквих људи који својим људским квалитетима парирају свом изузетном уметничком таленту. Мало их је, али их има. И управо такав човек је био Методи Мето Петров.

Методи је рођен 24. маја 1920. године у селу Жељуша, поред Димитровграда (тадашњи Цариброд). Након завршене основне и средње школе уписује Уметничку академију у Београду, али је не завршава због избијања рата. Други светски рат га затиче у Софији, где интензивно слика и црта са својим братом Иваном. Године 1942. у софијском дневном листу „Вечер“ Методи почиње да у наставцима објављује стрип „Немој га убити Георг“, рађен по свом сценарију. По његовом знању, ово је био један од првих стрипова који су тако публиковани у Бугарској! До краја те и наредне године, Методи и Иван пишу и цртају више стрипова за листове „Вечер“ и Родопски глас“ који су одлично прихваћени од стране публике, а неки су касније и прештампавани у другим листовима. Ти рани стрипови су углавном били авантуристички.

По завршетку рата, за време служења војног рока, Мето црта за тадашње армијске листове „Народна армија“ и „За победу“, а затим почиње сарадњу са скопским сатиричним листом „Остен“, где ради као карикатуриста и уредник. Његове карикатуре скрећу пажњу шире (медијске) јавности, па почиње да ради за престижнију „Нову Македонију“, где 1952. године објављује један од првих македонских стрипова „Кузман Капидан“, који је рађен по тексту македонске народне приче из периода турског ропства. Методи Петров и његов брат Иван бивају заточени неколико година на злогласном Голом отоку, почев од 1952.године.

Године 1960. започиње своју вишегодишњу успешну сарадњу са НИУ “Братство” из Ниша, где интензивно црта илустрације, карикатуре, стрип каишеве и стрипове. Када је Братство 1962. покренуло дечији лист на бугарском језику „Другарче“, Методи црта и објављује и по два, три наставака стрипа недељно! У наредних двадесетак година он објављује око 130 краћих и дужих стрипова, док паралелно црта карикатуре као сарадник, или члан редакције за многе хумористичке часописе у земљи и иностранству. Са својим карикатурама Петров је учествовао и награђиван је на бројним престижним конкурсима и фестивалима у Југославији, Бугарској, Италији, Јапану, Канади, Енглеској и Турској. Мето, такође, сарађује и са републичким Заводом за уџбенике из Београда, за који илуструје више од четрдесет уџбеника на бугарском језику.

Као уметник, посебну фасцинацију имао је пределом реке Јерме и Погановским манастиром, о чему сведочи изузетан циклус од двадесетак акварела „Поред Јерме и Нишаве“, а посебан пијетет показао је према старим кућама и деловима Димитровграда, урадивши своју чувену серију од тридесетак илустрација под називом „Димитровград, који нестаје“. Иако рађен у распону од неколико година, овај серијал илустрација својим стилом, емоцијом и нотом носталгије делује као да је урађен у једном даху.

Најпознатији цртани лик Методи Петрова је, без сумње, Бај Онзи, представник обичног, малог човека, прототип некадашњег Димитровграђанина, огледало друштвене, социјалне и политичке атмосфере времена. Овај хумористички стрип је у каишевима излазио скоро тридесет и пет година и био је један од најчитанијих делова листа Братство. Петров је свој таленат потврдио и као уметник, режисер и сценограф радећи на многим представама самосталног театра „Христо Ботев“.

Мето је био вредан стрип стваралац, али и искрени сликар, нежан акварелиста, упечатљив графичар, одличан цртач, досетљиви илустратор, оштроумни карикатуриста, оригинални дизајнер и сценограф. Иако жанросвски прилично разноврстан уметник, иако се његов рад може поделити на више циклуса, како по садржају, тако и по техници, Мето је у свему остао привржен реалном, разумљивом и конкретном. Умро је 19. јануара 1995. године у Димитровграду.


СТРИП АЛБУМ: ИЗАБРАНИ СТРИПОВИ МЕТЕ ПЕТРОВА

Своје стрип стваралаштво у Србији Мето највише дугује и везује за издавачку делатност Братства, новинско-издавачке куће бугарске националне мањине у Србији, из Ниша. Ипак, његов стрипски опус делимичмо је систематизован тек 2009. године, дуго година након што је Петров преминуо. Стрип албум на бугарском језику под називом „Изабрани комикси на Методи Петров“ (Изабрани стрипови Мете Петрова) приредио је Бранислав Милтојевић, а издао Културно-информациони центар бугарске мањине “Цариброд” из Димитровграда, у сарадњи са Братством. Рецензент издања је Драгош Јовановић Фера. Албум је формата А4 и има 98 страна.
Изабране стрипове Методи Петрова чине његови стрипови који су годинама, почев од шездесетих година прошлог века, у наставцима објављивани, пре свега у дечијем листу “Другарче”. Овај албум отвара један од његових дебитантских стрипова „Шибил“, настао по познатој причи бугарског писца Јордана Јовкова. То је прича о епском, народном јунаку из доба борбе против Турака, прожета фолклорним детаљима, љубавном причом у позадини и црноромантичним заносом који је био карактеристичан за југословенски стрип шездесетих година. Мотиви из периода турског ропства се настављају кроз приче „Лаза Харамбаша“ и „Еро и султан“, која је рађена по мотивима српске народне приче. На овај „туски серијал“ се надовезује темат „Народне приче – Хитар Петрова отплата“, који чине три стрипске приче, и то “Хитар Петрова отплата“(бугарска народна прича), „Три савета” и „Лабудово језеро“ (немачка прича), рађени по народним причама и предањима. Албум се наставља и завршава тематиком везаном за дешавања у Другом светском рату, а темат под називом „Непокорни“ се такође састоји од три стрипа. То су „Бриле“ (на основу текстуалног предлошка Јована Поповића), „Цуки“ (по тексту самог Мете Петрова) и „Липо“ (по причи бугарског писца Елина Пелина). Жеља аутора издања је била да у албум уврсте и авантуристичку причу „Тајанствени коњаник“, Метину верзију епске народне песме Женидба цара Душана, али оригиналне табле нису биле доступне, а из постојеће штампане свеске се није могао извући оригинални стрип, због неразумљиве штампарске „надградње“ и ретуширања целих страна. Стрип албум се завршава одличним и детаљним поговором Банета Милтојевића, на српском и на бугарском језику, којим се читаоцу приближавају не само изабрани стрипови, већ и животни пут и дело самог Методи Петрова.
Сви стрипови рађени су у реалистичном стилу, коме је Мето остао веран цео свој живот, и црно-белој техници која одише посебном поетиком. Петров демонстрира способност да кратким линијама постави волумен лика, док позадину кадра назначује само у неколико јачих линија или сенки. Ипак, из стрипа у стрип Петров надограђује и проширује своју уметничку интерпретацију. Сви његови стрипови, али и карикатуре, илустрације и други радови, носе изразити ауторски печак, како цртачки, тако и текстуални. Његове стрипове, поготову оне ране, карактерише минимализам, једноставност и сажимање датих предложака из народног предања или књижевности. Сувишни, небитни детаљи из позадине су скоро у потпуности занемарени, али су зато кадрови (врло) често претрпани дијалогом, што се вероватно може објаснити чињеницом да су текстуално захтевне приче морале бити смештене у ограничени број кадрова и страна, у часописима у којима су у наставцима објављиване. У његовим кадровима празнина није ненацртани простор, већ и она има своју функцију. На овај начин цртач суочава црне, беле и празне површине из различитих планова и углова, што заједно доприноси ритмичности приповедања. Имајући у виду чињеницу да су ови стрипови, пре свега, били намењени деци, не чуди њихова пренаглашена едукативна потка. За разлику од тих првих стрипова, где је носилац приче једна личност или један мотив, Методи касније прибегава другачијој форми израза и примењује неколико позадинских планова, каткад искачући цртежом на маргине стрипске табле. У сваком случају, Методи је несумњиво у својим стриповима показао да је одлично владао законитостима сценарија и драматургије.
Вероватно ће данашњем читаоцу стрипови Мете Петрова изгледати наивно, можда чак и патетично, али је он, градећи своју стрипску визуелну структуру, заправо учествовао у изградњи једне нове димензије стрипског реализма и промоцији једног медија који је шездесетих година прошлог века био прилично дискриминисан као начин и средство уметничког изражавања у целој тадашњој држави, а поготову у јужној и источној Србији, која је не само стрипски, већ и културно (била) прилично маргинализована.
Методи Петров је за живота имао неколико надимака; најчешће је називан скраћено Мето; колеге из позоришта су га звали Мечо; звали су га и Бај Онзи, по његовом чувеном стрип јунаку; Кларк Гејбл, због његових брчића и сличности са чувеним глумцем, а можда га понајвише осликава надимак Мета Художникат (Мета Уметник), јер он је заиста био уметник у правом смислу те речи, уметник чија је свестраност и уметничка заоставштина, нажалост, још увек несређена, несистематизована и расејана по архивама различитих публикација у Софији, Пловдиву, Скопљу, Нишу, Димитровграду... Без обзира на то, као што рече Бане Милтојевић у поговору албума, без помена имена и презимена Методи Петрова више се не може замислити ни једна српска, бугарска, македонска, на крају крајева – свака балканска хрестоматија/историја стрипа и карикатуре.


Прилог РТ Цариброд

Нема коментара:

Постави коментар