недеља, 18. јануар 2015.

Александар Новков - Аца Пеликан (1953 - 2005)


Његово право име је Александар Новков, његова права професија никад јасно одређена. Студирао је филмску режију, а скренуо ка поезији, био гитариста, а одметнуо се у фотографе, бавио се глумом, а постао мађионичар. Знао је много трикова и могао да живи од многих професија. Ипак, живео је од тога што је знао да чита, знао да слуша и знао да разуме саговорника. Аца је био отац, син, супруг, шармер, боем... био је човек који се надигравао са животом. Иза себе је оставио збирку песама "Мајко, не слушај моју песму", два сина, супругу Наду и много, много пријатеља. Направио је само један гаф, онај са неуспешним триком о смрти у коју дуго нисам могао да поверујем. Пеликане, ја и даље слушам твоју песму!
Александар Новков - Пеликан (1953 - 2005)

Кад умрем
покријте ми уши
да не чујем вапај
несрећних
а поготово
сећних!


Испунила се жеља Александра Новкова- Аце Пликана.
Умро је!

Иако се бавио многим занимањима, његова једина професија била је човек. Студирао је режију, био фотограф, рокер, филмски сниматељ, путник по свету, илузиониста, песник... оптичар. Био је у најмање две земље чак и затвореник. Због чега, то знају само они који су га утамничавали, Бог и Аца.

У свим тим животним епизодама био је човек-магнет, коме су долазили да га чују или буду чути. Знао је да слуша и да говори. Знао је да пише и да се напије и знао да је у сукобу са бедним регулама малог града и незнатне земље и извотопреним вредностима последне деценије и по. Зато је и писао песме о смрти.

По ономе што није био, а могао је, веома подсећа на Цариброд. И код њега и код Цариброда превише жара, лепоте, искрених креативних намера да резултат не буде депресиван. Ваљда зато и овај стих:


Једном
Кад се остане без мене
Неће бити више кише
Кишо, ала ти можеш да будеш тужна
Сунце нека ти душу прости.

Био је сјајан тип, свастрани таленат, човек који уме да слуша и прича. Геније за филмску уметност. И дан данас га се многи професори Софијске Академије за филм сећају као једног од најталентованијих студената које су икада имали. Ко није никада чуо Пеликанове приче много је пропустио. Приче о томе како је са мало пара у џепу и 8мм камером месецима путовао по некадасњој Персији. Фасцинирале су ме његове приче о томе како није хтео да хода без укључене камере. Целу Персију је прошао са укљученом камером и снимао живот буквално 1:1. Његова камера је била део њега. Покрети које је он чинио су били покрети камере. Гледао сам његове кадрове који трају по неколико минута. Ништа од тога није требало монтирати. Његови сирови материјали су били готове приче. Све је то Пеликан радио много година пре Џима Џармуса… Колико је свет заиста мали уверио сам се гледајући Ацине кадрове из Ирана. Снимајући улазак у једно од последњих Техеранских свратишта камера је, поред необичне атмосфере, забележила јос некога. Старији га се сећају по надимку “Кувајт”…


Рекао ми је да се песме не певају.
Песме се живе.
Песме се траже у вину.
У љубави.
У смрти.


Пеликан је оставио много непубликованих песма, надам се завршен роман, сценрија за драме и филмове, километре филмске траке са путованаја по Турској, Ирану, Авганистану, Индији и Цариброду и једину објављену збирку песама «Мајко не слушај моју песму».

Александар Новков био је породичан човек. Отац Марка и Александра, супруг Наде и брат Благоја. Са смрћу постао је један од оних међаша, по коме ће се у Цариброду говорити. Пре или после Пеликанове смрти.


Кад сам био мали
Ловили смо рибу
Ником није играо пловак
Као мени
Био сам срећан
Остала су ми деца
Завидела
Од онда па до Данас
Ништа ми није ишло од руке
Био сам несрећан
Изгледа
да сам их онда
изловио све.


Овако је певао Аца Новков-Пеликан, на самом крају двадесетог века, у својој аутобиографији.
Песма је лепа, инвентивна, али нетачна у времену у коме је настала. Новков није изловио све, јер су на “светло песничког стваралаштва”- редом изловљене песме: Истина, Зашто рибе ћуте, Одлазим…

Певао је Пеликан у многим својим песмама које се налазе у збирци о пролазности, варљивости живота, осећању моћи и немоћи, снази опстанака и коначности као неминовности….

Да ли је Пеликан несрећан у својој вечности ? То не знамо и никада нећемо сазанати. Знамо да су несрећни, али и поносни они који су га имали и волели.


Пишем ти последњи пут, драга смрти
чак и када ме више не буде
наше ће две душе ратовати...


***
Текст представља ситезу текстова које су о Пеликану, након његове смрти, написали људи који су га знали и познавали – Слободан Алексић Ћоса, Драгољуб Пејчев Попај, Радивоје Жугић Жуле.


О њему говори и веома занимљив, дводелни документарац РТ Цариброд