петак, 09. јун 2017.

Прикаска: Црешњете несу никиква најеџа!


Текст преузет са сајта Виртуелни Музеј Цариброд

„Од куде Тепош се задал голем, црн, градобијав облак. Иде ко` да варка да потепа све. Ја и мама беремо отодовку у Мало поље. Варкамо да нап`лнимо неколко џака и да си бегамо у село. Лани добре поминумо. Узели смо преко сто и педесе марће, за шестотин ћила суву... та си искарамо половин годину. А са убава пустињата, чиста, једра, реже се та знаје ли се. Ако ни подмине таја пуста сприја од куде Круп`ц че је одлично, ако пак се спушти, градат че ђу обере и на зиму че је мацкан.



Ја, брат ми, еве трејћа година нес`м за никиву работу. Не могу ни да косим, ни да орем, ни да копам. Нема сила... душа ли нема, незнам кво је, ама ете нече. Мама каже да су ми напрајене маџижије… и сигурно су. Нали полани наодимо на прагат од ижуту главу од петла, а перушињето врљено зади нужникат. Мама ми казува дека ми је на просторат у дреју бил зашијен црн кон`ц. А ко си беше убаво преди. Отидем у Породин и до пладне прејбем два декара. Ама јa не ковем на ливаду, ја си понесем по две наковане косе и оно отрдза ... Неме лажи неме преваре , нали се сечаш брат ми“!

Теке ми је преди седам, осам године говорил Бранимир Иванов из село С... ка уваркамо та спасимо неколко џака отодовку, а и спријата од Тепош не удари толко силно та су он и мајћа му Вана, па од отодовкуту поминули до пролет.

Бранимира у С... окају Бака, а у Цариброд Грофат. Од ка ману да може селску работу, свако јутро из С.. пооди пеша за леб у Цариброд ко Бака, а из Цариброд се врча у пладне с`с леб ко Грофат. Тека зиме, тека лете, тека десетина године. Дванајес` ћилометра на там, дванјес` на вам плус раскарување по Цариброд. Ко ми је распрајал ћилометри не броји. Броји лебовете. Једн` за маму, два за мене и тека десет и повече године, па ти сметај, брат ми.

Казувал ми је и за кво иде у Цариброд, ка си и у С... има и пекара и леб барем на три места. „Прво лебат њи је никикав. Ас`л близница. А друго, ем зајебавају, ем се не знаје ка че дојде или ка че ваде лебат. Тека си ванем путат и право у Цариброд. А тамо буразер леб царсћи!.. Ма к`в царсћи амбасадорсћи. Што думаше тата, мртва уста да га једу. Умрелога че саживи. Тако ти је то нали се сечаш! И да ти кажем, ја нити вачам рејс, нити стопирам. За рејс немам паре, а у кола нечу да улазим. И ја да имам не би пуштал свакога... Нали се сечаш, буразер“! 

Тека је било до полани, ка умре мајћа му. Од т`ги Бака не иде у Цариброд. Једе си смиловсћи леб, ка има за кво да купи. Летоска се видомо. Ја се врчао од С... гробиша, ка ме некој ока:
-Буразер ... бурзер! 
Застану та си поговоримо. Прво ми рече да се је добро најел дуд.
-Това буразер било опасна рана. Заситује! Оно свињете не би га толко јеле да неје благ... А црешњате је никва најеџжа. Само ми напраји калмбур по мешинуту. Оно да ти право кажем ја послењу недељу д`на, готово си, само црешње и једо!

Пита га има ли паре. 
-Mоментално ни динар. Ама сам у големете паре. За травкуту се распитују и Ђерманци и Јапонци. Отодовката било опасан лек. Има да ми давају еври и еври, иљаде и иљаде... млогота бе, само да се распрајим с тија по банћете по Пирот и Цариброд и с општинарете. Штом ђи узнем, одма купујем стан у Београд. А ти се готви да ми дојдеш на усељење. Нали се сечаш, буразер. Са идем у Кордину малу да оберем дудовете“, уварака се Бака.
-Стани бе. Еве ти двеста динара, за помин`к. Ни ја немам , реко 
-Не долазиш у обзир буразер. Ја ти вече каза да се готвиш за усељење, рече ми Бака и си одварака на дуд.

Кво му је бе, помисли си и полка одим к`мто Сред село, да ванем рејс, ка ме некој па ока .
-Београђанин.. Београђанин! 
Стану да видим кој је. Новко Луладжијсћи, пензионер кој је работил у Белград. Скоро да трчи к`мто мене.
-Је ли, каже, јел сте се изразраговарали са буразера?
-Поговоримо се, реко
-Видо` сам да сте стајали, каже Новко. А је ли ти знаш да је Бака као пас. Једе шта стигне. Бака уствари воли дуд.
-Разбра, реко
-А је си ли разбрао, за оне „велике паре“.. а? Бака није под либелом. То ти могу отворено рећи.
-А помага ли му некој, пита ?
- Будали се не помаже, рече Новко
- Е т’иги си јеби матер, реко и си настави к`м рејсат.
Новко остаде да ме ока. Београђанин, стани бре да Ти кажем!

Разбра све, мислим се и неје ми жал што те испцува. Ка се укачи у аутобусат и ка мињувамо 
покре С.. језеро, погледа к`м Тепошту. И на јасно с`лнчево небо, силно се осети ко се задал црн, градобијав облак, кој че потепа све, јер је вече улезал у народат.

пише: Слободан Алексић Ћоса

среда, 10. мај 2017.

Една история за стария царибродски олдтаймер от 50-те години на 20-ти век до днес


Текст преузет са: Интернет портала "Фар"


Голямо събитие за царибродчани преди 50-60 години е бил парният валяк, който с много шум и трясък минавал през града и селата и благодарение на него в общината са изградени много пътища и улици. Някога валякът е бил модерна машина, а днес – музеен експонат.

Тази ретро машина, която в момента разкрасява новоизградената площадка до бензиностанцията, отсреща на някогашната конфекция „Свобода” в Димитровград, е произведена през 1954 г. в завода за машини и железопътни возила „Станко Паунович” в Ниш. С решение на тогавашните общински власти е купена през средата на 50-те години на миналия век. Дълги години с нея е работил Милко Златанов от село Лукавица с още един помощник.

„Ветеранът” е единственият от своя модел в общината и през изминалите години е участвал в пътното строителство в района на Забърдието, Висока, Бурела и Дерекула. Машината е с парен двигател, който за гориво е използвал дърво и въглища. Тази самоходна строителна машина е била предназначена за различни земни работи, предимно за изграждане на местни пътища и улици.


За последен път валякът е участвал в строителни работи в село Радейна в края на 70-те и в началото на 80-те години. Заради човешка небрежност, но и с идването на нови, съвременни машини, дълги години е бил забравен. По инициатива на „Комуналац” през 1998 г. е докаран в града. С решение на Общинския изпълнителен съвет на Община Димитровград машината сега е изложена на новоуредената площадка. По този начин парният валяк е своеобразна туристическа атракция, която припомня за стотиците изградени километри пътища и нашето минало.


П. Виденов

Фото: Петър Виденов

Текстът е част от проекта „Гражданско обслужване и малцинствена общност“, който е съфинансиран от Община Димитровград в рамките на медийния конкурс за 2017 г.

Становищата представени в медийния проект не отразяват становищата на органите, които определиха средства.










недеља, 19. март 2017.

Путо(писци) о Цариброду: Константин Јиречек, 1883. год

Текст преузет са сајта : Виртуелни Музеј Цариброд

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Јиречек је рођен је 1854. у Бечу. Још у младости је показао интересовање за прошлост балканских народа и држава. У науку га је увео Ђуро Даничић, чувени српски филолог, код кога је учио основну школу. Као ђак старијих разреда гимназије објавио је низ приказа из књижевности јужнословенских народа, а 1872. је објавио „Библиографију модерне бугарске литературе (1806—1870)”, иако је те године тек почео да студира. Као студент је издао „Типик светог Саве за манастир Студеницу” (1874). Исте године посећује Београд и обилази добар део Србије, на основу чега је идуће године објавио путопис, у листу „Osvĕta”. Након обиласка Србије, показао је веће интересовање за бугарску историју, која је до тада била мање проучавана од српске.

Са само 22 године старости објављује докторску дисертацију „Историја бугарског народа”, која је осим на чешком објављена и на немачком и руском језику. Обимном студијом „Војна цеста од Београда за Цариград и балкански кланци” коју је израдио 1877. стиче звање доцента за географију и историју југоисточне Европе Универзитета у Прагу. У складу за захтевима предмета који је изучавао, Јиречек је наставио историјско-географска истраживања, али је у његовом раду настала прекретница када је почео да изучава изворну грађу у архивима приморских градова, нарочито Дубровника. Јиречек је међу првима увидео значај путописа и друге архивске грађе.


Рад на Универзитету у Прагу прекинуо је одласком у Бугарску, где је позван да помогне у постављању темеља просветне политике земље. Постављен је за генералног секретара Министарства просвете (1879—1881), затим министра просвете (1881—1882) и председника Просветног савета до 1884. Својим радом је допринео подизању бугарске просвете, посебно подизањем и отварањем основних и средњих школа, по плановима које је он израдио.

Године 1884. он се враћа у Чешку, где наставља универзитетску каријеру у Прагу, као професор за општу историју. По повратку у Чешку, Јиречек доста времена посвећује обрађивању и објављивању радова на основу грађе коју је донео из Бугарске.

Од 1893. до смрти Константин Јиречек ради као професор на Универзитету у Бечу, где је прихватио новоформирану катедру за словенску филологију и науку о старинама.

Константин Јиречек умире у Бечу 10. јануара 1918. године.


***

За време свог боравка у Бугарској Jиречек стиче велику популарност међу грађанством. Чак га и писац Алеко Константинов узима за јунака у једној причи. Заправо, чувени Бај Гањо на свом путу по свету одлази у Праг и посећује бившег министра са жељом да се настани код њега за време свог боравка у Чешкој.

Али пре него што се вратио у Чешку, Јиречек је за време годишњих одмора и кад год је био у прилици путовао по Кнежевини Бугарској и Источној Румелији, проучавао старине, обичаје, посматрао људе, грађевине, прикупљао грађу. Из овог доба је његов „Дневник”, који данас има изворну вредност.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.


Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.

У наредном периоду ћете на страницама Виртуелног музеја Цариброд моћи да читате шта је Константин Јиречек записао о Цариброду, његовој околини, људима, ношњи, манастирима...




КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: ПУТОВАЊА ПО БУГАРСКОЈ


Након ¾ часа од краја клисуре стигли смо до нашег циља, у Цариброд. Становници му изговарају назив Царев брод (Czarеw Brod пише још Вранчић 1553. год) или Цареброд; некада се овде заиста плаћала царска „бродарина“ (царина). Градић је смештен у пријатном окружењу, у издуженој, доста тесној долини, између високих горских обронака на левој обали Нишаве, ограђеној врбама и тополама. Међу неoмазаним кућама од блата са крововима од ћерамида издваја се неколико нових, белих управних зграда. Овде се налази начелник округа, мировни судија, царина и државна трогодишња градска школа, у чијем дворишту су нам показали два ухваћена орла. Лекара овде нема; за апотеку је коришћен кабинет хемије у школи. Поред реке се уздижу класичне сеоске колибе, са округлим, плетеним кошевима за сушење кукуруза. Становништво (1074 душа) се састоји од старих житеља и досељеника из Пирота, који су, незадовољни српским властима, прешли у Бугарску. У главној улици, прилично живој, могу се запазити многи дућани и многобројни ханови. Смештај смо нашли у једном хану са ниским, нумерисаним собама и лежајевима, који је носио име оближње Видлич Планине, која дели долину Нишаве од долине Височице. Усред насеља издиже се недовршена џамија, успомена на спахије и Черкезе, којих више нема. Предања кажу да је Цариброд пре 200 година био прилично велико село са 800 кућа, али овај податак не потврђују многобројни записи старих путописаца. У време путовања Герлаха (1578. год.) село се налазило горе, по врховима; доле на путу, путници су се заустављали само код једног извора.

Леп поглед на насеље се отвара са стрмог, густо обраслог врха на северној страни. Услед испирања кречњака, који је богат фосилима, по падинама овог врха се формира травертин, из ког се местимично појављују извори из којих вода тече само након кише. Испод врха, поред тесне, десне обале, пролази римски друм, калдрма широка 4-5 корака, местимично обрасла. Неколико малих утврђења (код Калотине, једно кале преко пута ушћа Лукавице итд.) је служило за одбрану овог пута.

Генерално гледано, кажу да су у сваком селу у долини проналазили старе цигле, глинене цеви и трагове старих насеља или утврђења. У оближњем селу Сукову, одмах иза границе, пре неколико година је пронађено цело богатство, без сумње закопано за време готског продирања 376. године; у Цариброду су ми из тог налазишта показали једну златну монету цара Валентинијана. И виши делови гребена су били насељени у стара времена. У близини црквице у Драгоману се налази грчки вотивни натпис, подигнут у част бога Сабазија од стране неког војника Друге римске легије. О прошлости Висока сведоче тамо пронађене римске и венецијанске монете. Најзанимљивије место у том делу, где се стално проналазе антички предмети, јесте село Туден, близу извора Годечке реке, недалеко у правцу запада од пута Софија – Берковица; одавде су у софијски музеј пренесена два груба идола Зевса и Хере, на основу натписа такође грчки, подигнути од „сеоске управе“ неке неименоване тракијске општине. Недалеко од Сливнице, у правцу запада налази се једно старо градиште, на узвишици између села Гургуљат и Братушково. У том крају, близу Драгомана налазила се римска путна станица Мелдија (Meldia).

Околина Цариброда је планински крај, пун путева и многих сиромашних села. Винограда овде и у Високу нема; све вино се преноси преко границе из Пирота. И овде такође нема бивола, које смо видели још у Сливници; кажу да у царибродском крају већина сељака никада у животу није видела ову домаћу животињу, толико уобичајену у у другим деловима Бугарске. Кровови на кућама су стрми, због великог снега у току зиме. Мушка ношња овде и у Трнском крају подсећа на одећу македонских Дебралија: бела одећа од овчје вуне, бели беневреци (овде их зову бревенеци), црвен појас и црвена шубара (барла). Жене на глави носе беле мараме, украшене цветовима, црвене или црне сукмане из једног дела, кецељу црвену попут черге са везеним ивицама, а око тела појас од црвене вуне или кожни појас са сребром; на грудима, испод рукава и кратког сукмана се назире бела кошуља. Девојке, као и у Софијском крају, имају кике (плетенице) од козје длаке дугачке чак и по један метар, а по њима мали репић, покривен сребрним кованицама. На ногама, наравно, носе обичне опанке.

(наставиће се...)

приредио и превео
Марјан Миланов


недеља, 26. фебруар 2017.

Прикаска: Роска – последња радос'

Преузето са сајта:Виртуелни Музеј Цариброд

(прва награда на конкурсу
’Најбоља кратка прича Пирота 2017’
на осамнаестом Салону књиге и графике
у организацији Дома културе - Пирот)


Помагам маћу ми кол'ко могу ама не могу ни ја све сама. Недостизам. Растрзамо се и ја и брат ми и једва ју крпимо. Остала сама, башта ми умре без пензију четирес дьна пре него ми син даде прво унуче. Остарела, цел' живот у работу по њиве провела. Две крошњице на кобилку на једно раме а матичка на друго па до пладне на њиву. Копа, сади, прска, плеви, загрта… Оној што никне, роди и узреје, она га носи на пазарни дьн у суботу, у Пирот на пијац, да га продаде ако мож'. Оној што продаде-продаде, узне некоју парицу, збере кво неје продала у крошњицу па си отиде код сина Мићу, брата ми, без нође остал у тријес' године. Оче да му даде малко оди пазарат, да помогне на њег' и децата. Брат ми почне да се љути, знаје дека она нема дома ни за брашно. Једва ју натера да си врне парете, да си купи за кућу нешто. Донесе му она и сув пипер и васуљ и лук и компири, кво одом довати и кво има. Даде на његовити и оној кво неје продала. А ја кад отидем при брата ми, он ми испрати некој динар за бабичкуту. Тека се они рашетују сас паре на а там' а на вам'.

Узне она парете и знаје оди куга су ал' ћути. Сас мокре очи ћути. Некол'ко пута сам ју видела да вика, ама текво викање само сам код њу затицала. Мокре вој очи, без и једьн глас и само је клела да си што пре умре, да си не гледа сина у колица како животује живот без нође.

Славиша и баба Роска


Са су је свалиле године. Остарела, нема снагу по пут да оди. Не мож' више у њиве, да сеца, да работи. 'Тела би она ама не може. Ослабела арне, болештине ју налегле. Одавно има како неје добро сас желудац, пије тија шампони, не једе ништа, докарала га на тријес ћила сас све кревет. Тьнка како травица. Ветар дува кроз њу, изветрела вој снага, само шупља коска. Црна марама на белу косу; модра-црна кошуљка; шарено јелече; широка, на фалте, црна тешка сукња сас црну престилку; оди вьлну црне чарапе и црни опьнци на нође – теква је била, мислим се, цел' живот. Све у црно, незацрнила се никада. И имала је једно црно капуче за зиму. Увек на нафталин и дуње мирисало, толко га чувала. Пусте паре, никако да се сврну у кућу. А требе се дом држи, да се једе, да се плати струја за две сијалице, порез на једну собу… мани, мани. Паре требају а нема се.

Гледам по комшилук, има једьн који цел' живот неје работу ванул у руће и цел живот пројде у ладовину поди баграњето на Врницу. Матичку је држал само када је копал глисте и коњештипи по ђубрето за пецање. Живот се наживе по Нишаву у рибе сас сркме и динамит а са добил социјалну помоћ. Море, ветар ти и државу и закон, а ми кви смо?! Па и ми смо човеци!

Решим се ја, надигнем се па у Пирот, у социјално. Од врата до врата, од шалтер до шалтер. Море, мислим се, неч ме врнете и зајебавате сас ваша каветија и оратења позад шалтери него че ми речете кво ми све требе да зберем за социјално. Рекоше ми они, разбра ји колко ји разбра а они ми и написаше по артије кво све требе. Ја се врну у село па право при маћу ми.
- Де седни, да те опрајим на работу.

Тека и тека, това и това, тува и тува, па да збереш артијете и да се оправљаш за социјално. Тека и напраји, збра кво вој реко, предадомо там куде мен' рекоше. Мину се малко време, на маћу ми дојде решење из социјално за парете.

Лькну ми. Стурила сам голем камик и од мен' и од брата ми. Неје лькнуло само на нас него и на маћу ми, че стури терет оди грбину. Нема више да се ћине по возови сас кобилку и крошњетија, па на пијац, па да ли че продаде ил' нече. Оно, несу големе паре, куде големе? Ал' за теквојате по кућу че има. Нече се маћа ми топрв' премењује за излог. Те кол'ко да плати за струју, да купи ориз, зејтин, сол, шићер, да плати воз ка' иде до доктура, те за тол'ко да има.

Да ли ме је било срамота за тој што молим? Срамота ли што сам тражила од државу да ни помогне? За тој ли што че се рашчује по село да ми је маћа на социјалну помоћ поред живу черку и живог сина? Тека је, срамота ме је ал' ме срамота оди мене саму, неје оди друђи. За тој што несмо ни ја а ни брат ми могли на родитељи да помогнемо сас две руће него овака идемо да молимо како просци. Неје ми за правдање ама код мене се дом тек прајил, оди три сина само једно преживело, муж на терен по Босну и по два месеца не дооди. Све је на мен', све сама, све работа. Брат ми у тријес године остаде без нође. Некво се залепи на кичму, црно, големо. Од куде ли се па тој напраји? Тешко поче да оди, на једну ногу ћопа, искривил се, боли га. У Ниш га тека оперисаше да више никад на нође неје станул.

Е па затој ме неје срамота, оди село, оди народ, оди комшије. Свакој си мукује и живује онака како умеје и како му је Бог записал. Неје ме срамота оди шалтери по општину, оди питување, молење. Њи требе да је срамота, државу требе да је срам што ни је до тува докарала, да ји молим.

Него кво чу, оно тека си ни је записано.

Подјесени га туј годин порано, поче и студ. Маћа ми оди оној што вој даву, збрала паре за дрва. Дојде октобар, наближи се зима, па са мојег Стевана, тува у село оди онија што исекоше целу Белаву, купимо некол'ко метра дрва. У наредну суботу се збрамо при њу, исекомо ји, сцепимо ји па сас колица натерамо у подрумчето куде до скоро беше козата. Че пречукамо зимуту, че се огреје бабата, мислим се.

Поглеџујем маћу ми а на њу мило. Че цивне ама се не смеје. Срце вој игра оди милос ама не умеје да се насмеје. Збрала је седамдесе и четр'и године и тријес ћила сас све дрешљаци и турила цел живот на грбину па не умеје да се смеје. Целу кућу, мужа, дечишта, држала је на-руће. Гледала сина како без нође остањује па заборавила како се човеци смеју.

И оче да ни помогне. Оче. Трчи око нас, збира тресће, сува се за цепленће. Стеван ју ока да се мане оди тој, да се помери, че ју тресне некоја цепленка оди дрвникат, не мож ју дигнемо после. А она не знаје оди голему радос и милос кво да работи. Казујем вој да иде у ижу да закладе огањ, да свари рећију. Са че ми још малко, па че завршавамо, че улезнемо да се огрејемо. Она онаква мьлечка и савијена, само што не литну. Гледам ју, чини ми се све би напрајила само још при њу да седимо.

Веч се намали дьн, поче се стьвиња. Гледам, арне смо дрвникат намалили, че привршавамо работу за дьньс, јутре че буде за још малко. Отидомо у собу а маћа ми наклала шпорет, на астал турила грејану рећију, изнела ћисел пипер из зевник, зготвила месо у шерпу:
- Од куде ти мори месото? - питујем ју.
- Кво од куде ми, па ли ми њекња Данко закла козуту?
- Па када њекња, мори, кад је тој било за вашар! Куде си га до са чувала? – дзверим се – Немаш ни фрижидер ни замрзивач.
- При Деска, ли га пита и он ми рече да има место у његовијат замрзивач.
- Па закво си га до са чувала? – поче да окам – Њекња те затеко како сас сув леб топиш у соларче! За кво не једеш него си се напрајила како чума?
- Па за кво? Ели мож Мићу да доведу из град па детето да има. Те и ви сте са туј. Оно детето – показује сас руку на Стевана – цел дьн сече и цепи дрва. Де мори, девојче, не окај по мен толко.
Уздану. Јад ме што не једе. Јад ме што се пресавила од-две. Јад ме што окам по њу. Јад ме.
- Добро, добро. Де седни сас нас да једнемо па че си идемо. Требе на прашчината да давам.
- Нечу ја. Ја сам ручала док сам готвила, јеџте ви.
- Море ја јеџ ил' че ти га на главу расипем – подокну ју а знајем да само оче да има повише за нас.

О бре, маћо моја, мислим си до када че ме алиш и тетошеш. Ја унуче веч имам, на моју се главу иње наватало, еј одкада! А ти ме још гледаш као преди педесе године, јоште сам ти ја твоје девојче. Тека си ме и дьн-дьньс изока – Кам' те девојче!

Седе маћа ми сас нас и поче да узима. Стеван малко једну, малко пину па поче да тера клензу сас бабуту. А она се смеје па извива. Ја ју гледам па се питујем како не памтим када је дзадњи пут била оваква. Како да вој је последње једење и последње смејање у њенити век па да не остане дужна на овија живот.

Завршимо сас једење, помогну вој да зберемо оди астал па си појдомо на Врницу. Тьмьн заминумо меџу Јеременкови и Станчини, ма нема ни сто метра, ја се сети да сам си заборавила кожувчето при маћу ми. Стеван ми не даде да се вртам него он оде а ја остадо да га чекам.
Ма не мину се ни минут, те га иде, трчи:
- Де се врни, Роска падла.

Оооуууу! Оно ми само кроз главу нешто севну, неје ваљда, помисле си. Улезомо у собу а она назем. Замита сас леву руку, гребе сас нокти по патос. Дигомо ју на отоман, опра ју крв из уста и казујем ју да се малко смири. Ама она саде кркља и оче да ми нешто вреви. Држим ју за ручицу, трљам ју по образи, зачешљујем вој косицу сас прсти и она се малко како смири, затворила очи и дише. Кво да прајмо са, да окамо ли санитет, дзверимо се. Шлог ју ударил, нема туј лек, само време че каже. Поседемо, поседемо а маћа ми како да заспа. Смирила се, заклопила очи и дише. А мен' стра уватил. Голем стра. Груди ми се расцепују, не знам од кво, не умејем да се смирим. Не умејем да мислим оди стра.

Стеван рече да си идемо дом, прашчината да напојимо па че се после врнемо. Дојдомо на Врницу, загрејамо шпорет и док ја постоја при свињчетијета да једну, Стеван оде у Горњу-малу при маћу ми да види како је. Брзо се врну и само рече:
- Готова је.
- Еееееејјј, јаднице!!! Не умеја ти кажем ништа убаво. Маћа си ми, родила си ме! – излете ми.
Срам ли ме беше оди њу, да ли нема време, кво би, не знајем. Окам по њу а у душу се једем, само да неје болна, да мож' да поживи, да ју имам. Окам како на дете, очу да ме разбере. Не види ли да ме јад што је остарела, што се савила до зем', што се разболела? Што вој само једнуш не реко нешто умилно, да не умејем без њу, да ми требе, да ју волим? Несьм ју цукнула не памтим. За кво?! Че се посрамим ли преди њу ако тој уработим?

Тија дьн када ју сарањувамо, у малечкуту собу, на астал уз сандьк, милујем си ју по косицу и целивам вој чело. И молим Бога да ме она осети. Дрта сам за сльзе а ровнула би кол'ко могу. Тија дни сам се кутала оди сви и викала како мьнечко дете.

Оно, тека си је. Не дава се на нас што смо се сирома родили да са срећу и радост остарејемо. Ама да некој умре задовољан, е теквог не познавам. Само ни льжу по књиђете да будемо добри, да будемо поштени и че има бољи живот. Мореее, како си се родило, тека че си умреш. Како да је у онеј социјалне паре турен дьн до када че живејеш.


мајци Роксанди – Роски Ранчић (1917-1991) из Станичења уместо надгробног споменика, од Милене Ранђеловић (1941-2002), ћерке њене, у истом гробу сахрањене

СЛАВИША РАНЂЕЛОВИЋ

субота, 11. фебруар 2017.

Кладенац


Текст и слике преузете са сајта:Виртуелни Музеј Цариброд

На кладенац не извире само вода - извире живот! У свако село, негде и у сваку малу је имало или има кладенац на који је народ сврчал да се водицу напије, да се малко омије, да понесе да се послуша, да си градину наваџује, ка је суша.

На пут од Цариброд к'мто Поганово мињувало се преко Планиницу. На самијат пут, на улаз у Планиницу је Реџина мала. Там, на 15-20 крачће од путат, у ладовину поди сливете, цел век наоди се, у тија крај, чувени кладенац. Кој год је мињувал по тија пут, сврчал је да се там одмори и напије воду оди њега.
Кладенац у Реџину малу, Планиница

За историју на тија кладенац оратил ми је мој покојни деда Лаца (Владимир Трифунов).

"Мој деда Станоја буде рањен у Први светсћи рат и заробе га Бугаре. Олече га они у заробљеништво и че си га пуштају дома. Он прати глас на бабу дека че си додје, ама да нема да мињује границуту и да баба мине одовам. (пра)Деда Трифун је тува имал имање и деда Станоја реши тува да се насели. Он че остане овамо, а деда Зарко (брат му) че остане тамо. Док си деда још неје бил дошл, баба сакала да насади сливу. Ископала рупу, ама било много калиште и она га мане, па насади на друго место. Ка на јутре дн, оно се почела зајезерује вода у рупуту. Баба ђу не затрупувала, оставила ђу тека. Деда ка се врнул, ископа кладенацат, па га озида, па га поклопи. Баба си испод пут направи градину. И тека, ни смо си се свите слушали од тија кладенац, ем народ дооди тува, пут, Поганово, Драговита, Петачинци, Јасенов Дел,… све је тува мињувало, сви сврну да пију воду, одмарају…

Тове је било негде 1916-ту годин. И кладенацат никига неје прес'нул, е га, скоро 100 године… дешавало се да има године ка не отича, ама никига неје прес'нул. Ја и чича Ђера смо га неколко пута чистили од жабрње, а Мирча га беше све средил и озидал преди 15-20 године."

                                                                                                              -забележио Марјан Миланов


КЛАДЕНЕЦ

Уморен, стар, болен, сломен,
за живот съм почти неспособен.
Но пожелах…
От водата ти да се напия,
лицето си с нея да умия
от мирис на треви да се опия.
Махнах с ръка на всичко, останах сам
с красотата на този пролетен ден навън.
Заредиха се картини от живота ми като насън…

Ето ме като дете с тояжка в ръка…
А родителската повеля е неоспорима:
„Кравите да пасеш, че чака ни дълга зима!”
Първите дни из шубраците ми бяха тежък товар,
но после у теб и водата познах верен другар.
Докато за говедата свежа паша открих,
първата си играчка от суха острица сглобих:
Две пръчки с преплетени между тях треви.
И колко ли пъти през шарени камъни и мътни вълни,
дълго съм чакал водата ти да се избистри…
Често се връщат при теб моите мисли.

После заминах да уча в града…
А когато след години се завърнах,
дори слива около теб не зърнах,
нито сухата ожулена гранка,
на която окачвах торбата с храна.

Къде ли не животът ме води.
Често се питах:
Приятелю, дали има кой да те споходи?
Дали някой с водата ти иска да се подкрепи?
Дали сяда да отдъхне и душата си да отмори?
Дали твоята вода все така ромоли?
Често и в сънищата си към теб пътувам,
и че толкова рядко сме заедно се срамувам.

А после ми олеква, виждам и друг път:
нали не с мен започва и свършва светът!
Мнозина преди мен, а сигурно и след това,
с радост жажда си ще утоляват с твоята вода.
Богатството ни е това – от чистата земя водата.
Заради това и често са ни отнемали свободата!

Сега вече мога и умра.
Нека Бог, тук до теб, вземе грешната ми душа.
Но те моля, само крепи изстрадалия ни народ!
Ти си единственото му спасение от глад и суша.

И моите предци сега те гледат от Небесата.
Моля се Богу и това е моят завет:
Всеки човек с водата си да подкрепиш!
Дай боже и на правнуците ми децата!

                                                                                                         Братислав Петрович - Браца,
                                                                                                         Бела Паланка
                                                                                                         Превод от сръбски: Таня Попова

четвртак, 29. децембар 2016.

Коледари от Желюша


Текст и фото преузети са Интернет портала Фар


Християнският празник, предшестващ раждането на Христос, българите наричат “Малка коледа”, “Суха коледа”, “Детешка коледа” или “Мали Божич”. През този ден домовете се обхождат от момчета наречени коледари.

На снимката, която е заснета през 1942-ра година, са група малки коледари от царибродското село Желюша. Това са Предраг Йорданов, познат като Драги Къркеща, дългогодишен спедитор, Данаил Лазаров – Данча, стоматолог и Георги Йосифов – Джока Брала, пенсиониран юрист.

Според обичаите коледарите въоръжени с торбички и с дренови пръчки, тропат по вратите, влизат в къщите и пеят: «Бог се роди, Коледо». Домакинята ги посреща със сито, пълно с пшеница и ги посипва, а коледарчетата удрят с тоягите си на прага и благославят: «Да се роди, да се роди, дето рало ходи и дето не ходи». След това стопанката ги дарява с кравайчета, орехи, ябълки, сушени сливи или други благини.

Рано сутринта на този ден домакинът отсича дъбово или крушово дърво, наречено бъдник и го внася в дома си с думите «За много години». Вечерта бъдникът се запалва в огнището и се поддържа да гори през цялата нощ. Малката коледа преминава в приготовленията бъдни вечер. На трапезата се изнасят различни постни ястия. Колкото повече са ястията, толкова по-богата ще е годината. Под трапезата се слага слама, която е символ на яслите, в които се е родил Христос. Преди да започне угощението, стопанинът поема обредния хляб, в който се намира пара и го повдига високо, благословяйки: «Ела, Боже, да вечеряме». След това го разчупва, наричайки парчетата – за дома, за Богородица и поотделно за всеки от семейството. Комуто се падне парчето с парата ще бъде здрав и щастлив през цялата година.

Да отбележим, че коледуването на желюшките коледари е заснел Вилко, роднина на Георги, който по това време живял в София, където работил като автомеханик. Благодарение на занаята, който му донасял добри доходи, купил си фотоапарат, с който заснемал различни събития.

П. Виденов

Фото: от албума на семейство Йосифови от с. Желюша


четвртак, 15. децембар 2016.

ТВ ЦАРИБРОД ОБЕЛЕЖАВА 25 ГОДИНА РАДА

Текст и слика преузети са сајта:РТВ Цариброд



Навршава се 25 година постојања и рада ТВ Цариброд. Тим поводом, редакција наше информативне куће припрема специјалну, празничну емисију, која је на програму у понедељак од 20 и 05. На дан Светог Николе, емитована је и прва телевизијска емисија давне 1991. године. У емисији ће учествовати људи, чијом заслугом и захваљујући чијем ентузијазму је отворена нова страница у богатој историји Димитровграда.

Почетком деведесетих година, на иницијативу групе грађана, у Димитровграду се уводи Кабловско-дистрибутивни систем. Носилац пројекта била је градска Месна заједница, а опрема је купљена средствима грађана. Крајем 1991. године, средствима донатора купљена је и прва телевизијска опрема и у просторијама Центра за културу почела је са радом ТВ Цариброд.