недеља, 10. децембар 2017.

Gornji Krivodol - Selo sa pogledom na EU


Slobodan Ćosa Aleksić
Ako ikada stignete tako daleko, visoko ili toliko skrenete van glavnih saobraćajnica da vas put nanese čak na krajnji jugoistok Srbije čeka vas nagrada. Ima pomalo nezgrapno ime Gornji Krivodol.

Ostalo je saglasje prirode i čoveka, koje i sa malo ljudi deluje moćno, trajno i večito kao da će nadživeti Armagedon.

Gornji Krivodol je selo Visoka, prirodne regije oko reke Visočice koja počinje u Bugarskoj kod grada Godeča, a završava se ispod Temske nedaleko od Pirota. Jugozapadna međa joj je Vidlič, a severoistočna Stara planina. Sedamnaestak kilometara podeljeno je na Gornji i Donji Visok. Gornji je nekada pripadao Bugarskoj, a Donji Srbiji. Od 1920. samo je nekoliko sela i Godeč u Bugarskoj, ostalo naše i manje više pusto. Gornji Krivodol je upravo najisturenija tačka sa naše strane. Selo sa sedamdesetak kuća u polju jagoda, nadomak šume, sa potokom koji ga deli na dve mahale, sa putem kojim se najlakše penje na vrh Kom, sa kućama prastarim i začudo još uvek u dobrom stanju, popločanim sokacima i svega četrnaest stanovnika.

Kada sam ga posetio bio je početak juna, spremala se kiša, jagode su tek stizale i bilo ih je mnogo. Saznao sam da ih ima šumskih, koje su krupnije i slađe i poljskih, koje su sitnije, češće i mirišljavije. Ipak nije mirisalo, ni na jagode, ni na kišu, nego na prošlost čija se aroma ne upija nozdrvama, nego čulima koja su nam osećanja podarila.

Već u dolasku znao sam da je Donji Krivodol selo u koje je stigla prva vršalica i prvi traktor na području koje danas zovemo Pirotski okrug. Bilo je to pred rat koji ga je prebacio pod jurisdikciju Okruga Godeč, da bi ga četiri godine kasnije pridružio Srezu caribrodskom. Došao sam da vidim livadu „rekoredrku u biodiverzitetu“ sa manje od hektara na kojoj uspeva nešto manje od petsto biljnih vrsta i farmu autohtonih životinjskih vrsta, gde telad buše izgledaju kao lanad, mladi mangulice kao tasmanijski đavoli, a jaganjci karakačanske ovce, kao zagasite pufne za skidanje šminke. I sve sam to video i zaista je lepo.

No, nekako sam uvek bio zagledan u terasasto raspoređen niz kuća, sa obaveznim ćoškama (čardacima) i u avlije sa neobičnom vrstom šimšira ili možda neke patuljaste tuje i pogledom koji je premašivao nekadašnju gvozdenu zavesu i dosezao današnju EU, oličenu u čudno lepim selima sa „romantičnim“ imenima Brlja, Komštica ili Ropot, čiju su bajkovitu vizuru za dugo pokvarile danas puste i već oronule višespratnice građene za nekadašnje čuvare pravovernog komunizma i granice prema SFRJ.

A onda je počela kiša. Stigla je kao neprozirna zavesa iza nekad gvozedene zavese. Naterala nas je u džip i na put prema Dimitrovgradu. Moj prijatelj i vodič Nikodija pustio je muziku. Pevala je Nana Muskuri „Amasing Grace“. Mada iz druge tradicije, pesma i glas su sasvim dobro legli za oproštaj sa Gornjim Krivodolom, selom sa pogledom na EU, koje kao stvarni Megido, spaja raj i pakao planine domovine i imenitelja Balkanskog poluostrva sa napevom, energijom i glasom Galje Balkanske i sondom Vojadžer poslatom svemiru da ostavi poruku o svima nama na Zemlji.

субота, 02. децембар 2017.

Анегдоте с Царибродсће легенде!

Tекст преузет са сајта Виртуелни Музеј Цариброд

“ПАШАТА”

Кажу Цариброџање много пију. Они пију, ама и уче, много Цариброд има учени по бел свет. А, за пијење, верно се много пије, ама неје това пијење до бој, него се пије за веселбу и шалу (мајтап). Оно ко да се и не пије ка у Цариброд плизнуле кавене на све стране. Још у старо време, ка је Цариброд имал 2000-3000 житеља, имало је около 50 кавене. А, и ка отидемо у друг град, не варкамо да најдемо сладкарницу, него тражимо јевтину кавену - тека ни остало од тија царибродсћи боеми, што су живејали преди нас.

Тека било "модерно" порано напивање у Софију и две царибродсће легенде - СПАСЕН "ПАШАТА" и АСЕН "ЦРЕВАРАТ" често с влакчето отодили до Софију "на по једну"!
Једнуш ка испили "по једну" и се заврчали с транвај до софијскуту гару, Цреварат поштен, пришъл до човека с униформу да купи билети: "Другарю кондуктер, две билетчета моля". "Аз несъм кондуктер бе, аз съм морски офицер!" -казал му он. ЦРЕВАРАТ ИСКОКОЛИЛ: "ИЗРИПУЈ ПАШО, УКАЧИЛИ СМО СЕ НА ПАРАХОД!!!".

текст : Никола Алексов

***

"ГАГА ЦИГАНЧЕТО"

Једън од легендарни "царибродсћи цигансћи роми" беше ГАГА ЦИГАНЧЕТО -цигулар, редован гос на "Гацино", "Галино", стар "Балкан", а и у ресторацијуту на гаруту. И нигде не улазеше без цигуљћуту.
Ка бео момче обичао да седнем с њега на по биру и да си пооратимо. Једнуш га пита за једну случку дали је било истина и он ми рече дека је верно.
При његовете "редовне визите" у ресторацијуту на гаруту једнуш улезал црнац да се почерпи. Гага га узгледал и отишъл при детето што служи пијење - "Абе, дете, одека је тија, гледе колко је црн, ко ђавол???", а детето му рекло: "Гаге, тија је из Африку, они тамо су свите црни ко ђавоље". Гага се мислил, мислил, па одапел: "ДЕТЕ, ПА КА СУ ОНИ ТОЛКО ЦРНИ , КВИ ЛИ СУ ЊИ ЦИГАЊЕТО ТАМО!?!".

текст : Никола Алексов


***

"КЛАРИНЕТИСТ - ЂЕНЧА ЦЕКОВ"

"Лепа је прича о кларинетисти Ђенчи Цекову, виолинисти Гаги и њиховој банди, Бардилу, Момели и Гоши Жољи. Оркестар је био мешовит - циганско- бугарски, али би га најправилније и по ономе што су свирали и како су изгледали и опходили се према музици и људима, требало звати господски. Иза кларинетисте Ђенче остало је страхопоштовање међу његовим колегама за његову интерпретацију Монти чардаша, иза Гаге, данас би рекли ауторска ствар - Васо Џувалеа, Бардил је због песме Воларе добио надимак Модуњо, где се прво О изговара као У, а последње као А".
Петар Попов: "Ђенча обичаше чашкуту, па затова псујеше кавену с басамаци (Балкан). Иначе, носеше и багаж на путници од гарата до центарат за ситне паре! Чини ми се да имаше фалинку на једно око? (стаклено). Другар му и "колега" беше и Сава - познати свирач у дудуче (фрулу)"
Слободан Алексић :"Па ти не знајеш ли, он се је с једнога госта на Цариброд кладил у ћило рећију да че си изавади око. Овија се упецал, на Ђјенчу стигла рећијата, он одсипе у часку, изавади си вештачкото, пропере га у часкуту и окне : радимо, радимо, пијемо, пијемо, да живеје Ђенца Ђенчовсћи!. Иначе, по думу на Пепи Жољу, Ђенца је бил најбољи „кларинетиста кога је чул".

***

"СЛОНАТ Е В РЕМОНТ"

Ка почемо да се бричимо (трчи, трчи, па влакно) и ни, ко Пашуту и Цреваратога, почемо да вачамо влакчето за Софију и да јуримо девојчетија отуд границу! Идеомо у квартал "Слатина", тамо имаомо другаре и гаџета (девојчетија).
Једън од другарете ни прати "абър" да дојдемо у Софију, че се дава убав филм у центарат, окал се "СЛОНАТ Е В РЕМОНТ". У това кино се скоро давал и филмат "ЖЪЛТАТА"- с Ружицу Сокић у главну рољу, за Българию у времето на Тодора Живкова, голем еротсћи филм. Каже, залепена огромна бела плаката с заглавије, ама нема слиће, сигурно је од западат и има много еротика, па несу смејали да туре слиће.
Ни се утегнемо у фармерће (дънће) и јаћета од џинс и отидомо у Софију - квартал "Слатина". Дојдоше и девојчетија и свите правац - ЦЕНТАР!!! Ка стигомо, оно верно залепена голема бела ретија, ама на њу пише: "САЛОНАТ Е В РЕМОНТ"!!!

текст : Никола Алексов

***

"ИМАШЕ СЕ - ДАВАШЕ СЕ"

Порано Цариброд имаше "ДУШУ", све некико беше по различно од са! Куде ко улезнеш - шала, смејање, неје ко са - у једън кафић улази једна партија, у друг друга и само нешто шъпчу ...
У "ГАЦИНОТО" беше на моду, у сепарето, да се конзумирају "овче главе, телешће главе" и, нормално, това се засипујеше с много алкохол.
По това време тамо бил конобар Пера из Мазгош и једва чекаше да "подстриже" некога из компанијуту. Е, никој неје бил толко глупав да не види това, ама, ИМАЛО СЕ - ДАВАЛО СЕ.
Једнуш га питали: " Абе, Перо, ко сваћи пут сипујеш пијење поди рецкуту на чашуту?". "Не видим добре бе, у пензију требе да ме прате!". "Па, ка не видиш добре, што не насипеш нади рецкуту!".
"Е, ТОЛКО ПА НЕСЪМ ЋОРАВ" - правдал се он.

текст : Никола Алексов

***

АГА ЏАЏИН, БУЗА И МАНАСТИРЧЕТО

"Заправо манастирчето је постало место хедонизма, где се и пред божијим очима у свакојаким временима уживало у малим стварима које живот значе. Индикативна је прича о Аги Џаџином, бонвивану с почетка прошлог века, који је с друштвом и бидоном вина обичавао да убија време на манастирчету. Имао је навику да када се вино попије најмлађег из компаније са бидоном и цедуљом свом оцу пошаље у град. На цедуљи је увек исписивао исти текст - „Санде! Још вино! Ага!“ Веза је дуго функционисала, све до дана када се бидон вратио празан, а цедуља је у отпоруци имала одговор: „Мили сине, Аге! ку.... вино! Санда!“
Но, манастирчето памти и много опорије приче, као ону о Ивану Бузи, који је 60-их одбио да са манастирчета оде на „информативни“, па су на манастирчету „литнуле (одлетеле) пет милиционерсће шапће“, а Буза добио три године Голог отока и много касније репортажу у загребачкој „Арени“. Неправда према њему никад није исправљена. Буза је допао затвора само зато што је, као заклети хајдуковац, на провокацију истих милиционара рекао да ће радије да навија за софијски ЦЕДЕНЕА, него за Звезду.
Тако је тада било у пограничним подручјима. А сада? Па још увек је лепо имати тихо место за уживање у малим стварима. Управо онакво какво је манастирчето".

текст: Слободан Алексић Ћоса

***

"ЕМИЛ СОКОЛОВ - ЕМЧА ЦОЦИ"

Да се не помисли да у царибродсће легенде спадају само боеми и музиканти .
Има и големи интелектуалци, добротвори и спортисти. Једън од њи је и Емча Цоци, човек кој много направи и за Цариброд, а и у Цариброд. Заједно смо играли кошарку у КК "Свобода" и он беше једън од нај - добрите.
Дали му остало од деду му, Соколов Наку - бившега кмета на Цариброд и човека, колко је мене познато, кој је напрајил главнуту улицу с тија камење, он и Емча много напраји у Цариброд. Његова је заслуга што Строшена чешма тека убаво денъска изгледа, а и свете чешме около Цариброд: "Љуља", "Кърнишор", "Јазвиње"...
Његова је заслуга што и градската гробишта тека изгледају. Уреди ђи ко градину и ограду напраји. Ка напраји КАПЕЛУТУ, беше расписал конкурс за гробаре, ама никој нече да се навача да работи туја работу. Мој пријатељ, Ташко Даскалат, рече че конкурише, обећал му бил Емил - прво малко че поработи ко гробар, а после че га унапреди у КАПЕЛ МАЈСТОРА!!!
У това време у "Комуналац" работеше и мој кум, Комаръцат. Емил га одвел на КАПЕЛУТУ и му рекъл: "Комар, од денъска ти че будеш шеф тука. Тети столица, тети маса, те и ТЕЛЕФОН смо купили, оно још несмо га прикључили, ама нека седи тука за украс". "Директоре", казал му Комар, "ја си телефонат понеси". "Што Комар?!?" - питал Емил. "А КВО АКО СЛУЧАЈНО ДЪРНЕ, А ЈА ЗНАМ ДА НЕЈЕ ПРИКЉУЧЕН - ТРЕБЕ НОЂЕ ДА СИ ПОТРОШИМ НАДОЛЕ ИЗ БАСАМАЦИТЕ!!!" - рекъл му Комар.

текст : Никола Алексов

***

"ИНТЕРВЈУ - ЛЕЛЕ, ВЕРНО"

Ка поодрастомо и станумо студенти, случајно ја ,СИКА - САБАТА и покојни (Бог да га прости) Иван Божилов - "Цивкан", беомо у Београд (ја и Иван тамо студираомо) и беомо пошли при Слободана Алексића - Ћосу на "видение", ка разбрамо - умрел другарјат ТИТО. До викање беше дошло! После, (царибродска работа), се напимо. Док ни слапутаомо по "Кнез Михајлову" и ка чумо дека је умрел другарјат Тито, дојде јед'н журналист до нас да ни пита потресли ли смо се заради Титу. Ни се узгледамо, да видимо кој че орати. Сабата одлучи, он че орати и тека и би. После ја га пита што тека одлучи, а он рече: "У това време у "БЛЕД" сигурно пију Бага и Мирча - Тарзан и слушају радио, (тамо радиото стално беше укључено), и има да се одушеве ка ме чују". Добре, реко ја, а знајеш ли дека и башта ти Митко слуша радио и он ти даде парице за леб да ручаш и мисли да си у Ниш на предавања, а ти слапуташ по Београд!!! "ЛЕЛЕ, ВЕРНО" - рече он и мислеомо да трчимо по журналистатога да избрише това, ама он се шмугнул у тарапануту и това отиде у етар!!!

текст : Никола Алексов


***

"МИЋА - МАЈМУН"

"Плн с паре, у фина кола, убаво облечен, намерисан с Брут и Виктор, плн с прикасће, духовит, симпатијага с една дума, намерил си мома, ја мислим у Плевен. Отиду сви његови на свадбу и дедата по тгајашњи социјалистичћи обичаји држи говор: “Тој е такв мжага, храбрец, елегантен… Ние и цел Плевен се гордеееме с нашија Мичо”!
Тги се дигне башта му Тацко, па каже- “Ние се с њега гордејамо тријесе године. Те Ви га са па се ви и цела Блгарија ако требе, гордејте колко сакате”
И верно, човеци и цел Плевен и околијата се “гордејали” с Мајмунатога, све док не дигал пангалат и дошл си у Цариброд.
После иде спремање на Средњу угоститељску у Бихаћ, која је “еx катедра” обављана углавном у Галиното.
Това је изгледало отприлиће тека. Улезне Митко Сеља, Мајмун окне пијење и Митко га спрема математику. Обично су завршавали с интеграли и диференцијалан рачун с милиони непознате.
После улезне Трапа и га спрема економију. Стигну до пасиву и активу и остали би у дубиозу да не наступа лично шеф сале Јофа, кој му држи очигледну наставу из постављање на масе, служење на пијење и наплачување.
Ја сам га, да простите, спремал Филозофију и Марксизам, ама ме много зајебаваше с Хегела и онова – А бе мајћи ти га, кико по Хегела црне краве давају бело млеко?
Музичко су га спремали лично Гага, Буза и Кочић. Прво нотно пеене каже Буза и наставља: Ајде Гаге из Ф-дур “Зашто мајмун пије вино”, да видимо Мића научил ли је нешто? Мића пцује, Кочић прети ко че му намале поведението и че ока бата Воју Свињуту да му истегли уши ко на мајмуну, кавената се вача за мешину од смејање, али е тека Мића заврши Средњу угоститељску у бијелом граду Бихаћу."


текст: Слободан Алексић Ћоса


недеља, 12. новембар 2017.

Ново Братство: Интервю с Марян Миланов


Юбилей: Пет години на „Виртуален музей Цариброд“


Марян Миланов е професор по английски език по потекло от Димитровград, който живее и работи в Ниш. Хората предимно го свързват с блога и групата във Facebook „Виртуален музей Цариброд“, която на 25 октомври отбелязва юбилей от 5 години на съществуването и обединява всички онези, на които Цариброд им е в сърцето. „Виртуален музей Цариброд“ съхранява историята и културата на Цариброд, на известните му личности, на миналото, настоящето и бъдещето.
Как се роди идеята за формиране на този сайт?

„Виртуален музей Цариброд“ бе създаден като едно желание, една идея, един опит да се обединят на едно място всички онези вечни неща, които, когато не са прегазени от времето, са забравени от хората! Неща, които не познаваме или забравяме, а би трябвало да ги запазим за бъдещите поколения. На самото създаване на Виртуалния музей повлияха няколко неща. Всъщност на мен винаги ми беше приятно да слушам приказките на дядо ми за миналото, за живота, когато той е бил млад, за обичаите, събитията, за нашите предци... Аз често го записвах и бележих думите му. След това веднъж, когато бях на село, съвсем случайно в една дървена кутия намерих куп стари снимки, документи, поздравителни картички, писма, сметки... Прекарах дни и нощи, разглеждайки и четейки тези книжа. Някои от тях бяха добре запазени, а някои бяха изхабени и едвам четливи. Сред документите, които и сега пазя, беше разрешително за преминаване на границата от 1950 г., данъчна книжка от Кралството на СХС, лична карта от 1919 г., свидетелство за църковен брак от 1915 г., договор за покупко-продажба от 1899 г., както и военната книжка на моя пра пра дядо от 1893 г.! Имам и няколко турски тапии, които дядо ми беше намерил. Те са написани на арабски език и са от 1860-те години. Благодарение на интернет и определени контакти, успях да преведа някои от тях и да разбера за името на нашия предшественик, за когото и дядо ми не си спомняше. Бях очарован от самия факт, че всички тези неща са съхранявани с такава грижа и че са събирани и пазени в продължение на десетилетия, а някои дори и повече от 150 години. Невероятно е чувството да ги държиш в ръцете си и да си мислиш за това, кога са написани, кой ги е написал, за какво свидетелстват. За съжаление, освен избледелите букви, те остават само неми свидетели за всичко останало. Както и да е, аз научих много неща за своите предци и за родословното ми дърво, което допълнително ме заинтригува да проучавам историята, както на семейството ми, така и на целия край.



Веднъж, през 2012 г., моя приятел Марко Стоянович от Лесковац, който е сценарист на комикси и теоретик, ме попита дали искам да напиша текст за Мето Петров, който да бъде публикуван в рамките на специалното издание на нишкото списание „Градина“, посветено на авторите на комикси от Югоизточна Сърбия. Приех го с голямо удоволствие, хем защото обичам комиксите, хем защото става дума за велик царибродски художник, който, както и аз, е по потекло от Желюша и може да се каже, че сме съседи. За него бях чувал много неща, но исках да науча повече. Седнах пред компютъра, за да намеря в Google някои инфорнмации за Мето, и бях изненадан след като не успях да намеря почти нищо, или просто незначително малко данни, въпреки че се опитвах да търся, както на сръбски, така и на български език. Разбира се, стигнах до текстове за Мето в старите издания на „Братство“, в рецензиите на някои книги и т.н., но самия факт, че в интернет за него нямаше нищо просто ме обезпокояваше. Всъщност за мен това беше непростимо! Ако в днешно време ви няма в интернет, тогава като че ли не съществувате. Дори и ако някой се интересува и иска да научи за Мето, или за други хора и събития от нашия край, едва ли ще рови по архивите на „Братство“ или ще тършува в някоя библиотека. Просто ще се откаже. Исках да променя това нещо! Тогава не знаех как и в каква форма трябва да го направя, но постоянно мислих върху идеята. Спомних си за моята колекция от стари снимки и документи и си помислих, че всеки от нас има някъде в някой албум или в чекмедже някоя стара снимка, някой документ, който би искал да сподели с други. И така се роди идеята за създаване на блога „Виртуален музей Цариброд“, чрез който да извадим старите снимки от чекмеджета, спомените, старите хора и др. и да създадем съвместна онлайн колекция, която ще оставим на бъдещите поколения. Facebook групата бе естественото следствие на нещата, като най-лесния и най-бърз начин да се разшири тази идея. Останалото, както казват, е история! Пет години по-късно блогът има 113 000 посещения, което за един блог с местен характер е отличен успех, поне според мен! Над 85 статии и разкази, някои от които би били забравени, а някои може би никога не би могли да бъдат разказани. Над 1960 членове на групата във Facebook, безброй прекрасни снимки, коментари, създадени приятелства. Особено съм доволен, че ВМЦ успя да събере това, което аз наричам "Царибродска диаспора". Значи ВМЦ не е само за хората, които живеят в Цариброд, или са родени в него, а живеят някъде другаде (примерно аз), но да събужда носталгия и да обединява онези, които имат корени от Царибродския край, или поне само приятели от нашия край.


Миналата година по изключителен начин отбелязахте четири години от съществуването на сайта: организирахте тестове чрез съвременни приложения за учениците във II и IV клас на Гимназията „Св. Св. Кирил и Методий” в Димитровград на тема „Какво знаем за своя град".

Така беше. Мислейки си за това как да отбележа четвъртата годишнина на ВМЦ, стигнах до идея да направим тест на гимназистите. По този начин не исках само да проверявам знанията им за своя град, но преди всичко да ги заинтригувам за тази тема, да популяризирам сред тях идеята за „Виртуалния музей на Цариброд“, да им припомним за значението на познанията за тяхното минало. Надявам се, че един ден някой от тях ще продължи тази моя идея, може би по някой друг, по-креативен и по-различен начин.

Разбира се, тъй като става дума за тийнейджъри, исках теста да не бъде стресиращо и неприятно преживяване, но да го направя по близък и забавен начин за тях, така че го проведох чрез уеб-приложението Socrative. Въпросите им пуснах от моя таблет, а те отговаряха от компютрите си или мобилните телефони. За тях това беше едно ново преживяване, а за мен беше възможност да покажа на колегите си от бившата гимназия някои от възможностите за приложение на мобилните и цифрови технологии в обучението.

- Доволни ли сте от интереса на младите към корените им?

Не мога да давам оценка само въз основа на едно проучване. Въпреки че някои от тях не знаят дори основни неща за Димитровград, имаше и такива, които ме изненадаха с определени отговори. Да бъда честен, на тяхната възраст и аз не знаех отговори на много от въпросите, които им зададох. Както казах, желанието ми беше преди всичко да ги заинтригувам в тази насока, а същевременно да покажа, както на преподавателите, така и на родителите, че ако децата не знаят за историята на своя край, това е продукт на нашето неотговорно отношение към този въпрос.

- Считате ли, че ученето в тези съвременни условия е по-подходящо за децата днес? Можем ли да кажем, че благодарение на Вашия сайт на днешните млади поколения е лесно достъпна историята на родния им край?

Разбира се! Днешните ученици са първото поколение, родени и израснали в един свят, където компютрите, интернета и мобилните телефони представляват всекидневие. Те не знаят как е било преди, така че за тях ученето чрез мобилни приложения е комбинация от красиво и полезно, съединение на интересно и предизвикателно. Ние трябва да ги научим, че огромното време, което прекарват в интернет, пред лаптоповете и мобилните телефони, могат да използват и за учене, образование и усъвършенстване, а не само за забавление.

Аз вярвам, че благодарение на моя сайт информациите за нашия край са по-достъпни на всеки, навсякъде по света, а не само на младите. Модерните технологии влияят върху всички сфери на обществото, на всички поколения, включително и на младите.

Освен безспорната любов към родния край, което Ви подтиква да поддържате сайта, как оценявате икономическата страна на работата на сайта. Изпитвате ли някакви трудности?

Има една шега - парите не са проблем, защото пари нямаме! Искам да кажа, че всичките дейности, свързани със стартирането и поддържането на сайта, са на базата на ентусиазма и любовта ми към тази работа. Сам задвижих сайта и сам го поддържам. Най-голямата ми награда са активните членове в групата и материалите, които сме събрали там. Разбира се, много ми значи признанието, което получих по повод Деня на общината в Димитровград прес 2016 година. То със сигурност е още едно потвърждение, че това което правя е добре и за мен представлява мотивация за по-нататъшна работа и за нови идеи.

- Миналата година също организирахте една интересна изложба и задвижихте проекта за дигитална библиотека, съответно дигитален архив „Стари Цариброд“. Как се стигна до това начинание?

Както вече споменах, „Виртуалният музей Цариброд“ събра царибродската диаспора и така се запознах с Мария Гоцева от София, потомък на известната фамилия Гоцеви. Като наследница на една от най-старите царибродски фамилии, която е била част от тогавашния интелектуален елит на града, Мария притежава богат семеен архив на стари снимки и документи, а още по-важното е, че има огромна любов към своите корени и към Цариброд, въпреки че никога не е живяла там. Изследвайки някои теми за блога, научих, че източниците на информации често са били от списанията „Нишава“ и „Цариброд“. Обаче не можах да се добера до тях. Местната библиотека разполага едвам с по някое копие на тези публикации, а запазените оригинали се предимно съхраняват в Националната библиотека в София, а една част и в Архива в Пирот. Търсенето на оригиналните източници и информации от Пирот до София изисква много време и пари, така че се свързах с Мария и я помолих да ми сканира някои от текстовете, които ми бяха необходими. Разменяйки материалите, в които тя намираше и доста неща за предците си, стигнахме до идеята всичките стари публикации от списанията „Домашен учител“, „Цариброд“, „Нишава“ и „Клопотар“ да дигитализираме и да ги направим достъпни за всеки. Така се роди идеята за дигиталната библиотека "Царибродски периодични издания 1889-1919", която аз и Мария реализирахме с финансова подкрепа на Националния съвет, а на финала на проекта организирахме и изложба в галерията „Методи Мето Петров“ през март миналата година. След този проект разширихме идеята и освен дигитална библиотека задвижихме дигитален архив „Старият Цариброд“, в който могат да се намерят стари книги в електронна форма, документи, фотографии и др. Съдържанието му непрекъснато се обогатява.

-Какви са плановете за бъдещето, ще очакваме ли още някои интересни проекти на Виртуалния музей?

Идеите са много, но за съжаление времето е малко. Сега не искам да обещавам нищо друго освен, че ще се опитам да и в бъдещето „Виртуален музей Цариброд“ предложа нещо ново и интересно поне в форма на множество интересни текстове и снимки, а може би и необикновена изложба или книга. Бих искал на края да поканя на всички, които обичат Цариброд, да се присъединят към Виртуалния музей, да изпратят своите истории, текстове, снимки... че всички ние сме малките пазители на нашето наследство!


Снежана Джелич

Ново Братство, брой 32, от 27 октомври 2017 г.
(пълна, несъкратена версия)

субота, 04. новембар 2017.

Луда ноћ



Да ме утепаш не могу точно да се сетим која је била годината. Да ли је била 1977. 1978. или 1979. не знам. Знам само да је било једно од онаја царибродска лета на која се је радувало и старо младо, да је екипата из „Пензионото“ одлучила да и она „узме учешћа на Омладинском турниру у малом фудбалу“, да је това напрајила и да ђи је некој од њи крстил „Луда ноћ“, по јед`н стих од „Битангу и принцезу“, т`гашњи летњи хит на „Дугмићи“.

Збрали су се не само за това што су некоји од њи били одлични фудбалери, него и да покажу ко може да се играје за публику, да се покаже духовотост или ко би некигаш рекли „ко уз топку може да иде и зајебанција“.

Били су прва екипа која је имала своју “иконографију“, „лого“, „химну“, начин на понашање на игралиштето или још повече преди улазење на игралишто. Денска би рекли „марекетиншки приступ“. Али ако мислите да је това намерно напрајено л`жете се. Това је била спонтана импровизација на т`ги умна царибродска момчетија или „заробен дел“ од атмосферуту на това време, царибродскуту чаршију и „Пензионото“- кавену дека су „обављане кондиционо-тактиче и психолошке припреме екипе Луда ноћ“.

Имали су на пародијсћи начин све што је т`гашњи првак Европе у фудбал „Ајакс“ имал… и тренера (Воја Филипов) и кондиционог тренера (Иван Буза) и помоћног тренера (Кочић циганин) и психолога (Горча ћеларат) и економа (Памраката из Балкан), али су имали и маскоту (Мали Пера) и гуруа (Новко циганин).



Екипата је стварно саставена ко да ђу је састављала „Луда ноћ“. Ред одлични фудбалери; Дуруз, Горан Марковић, Ђока Буре, Курта Капитенат, Спас Клића, па и Емил Цоца и Ташко Даскалат несу били лоши и ред зајебанти, Ђока Кућ, Мића Мајмун и Чарко, што не значи да и овија првите несу били зајебанти.

Све припреме су, иначе, обављане у „Пензионото“ уз „Скопско- точено“ и гирице и „уз чврст надзор“ стручног штаба на чело с Бузу и Воју Филиповога. Од там се је и поодило у количката за биру на Памракуту с огроман касетофон од кога пичи „Битанга и принцеза“ – односно „Луда ноћ“, уз рој деца кој трчи по њи поје; „Луда ноћ, ја сам момак на лошем гласу у овом граду, а ко си ти“?… све до паркат дека ђи чека салва од аплаузи и смејање и од разгласат наставак на песмуту… „А она каже! Луда ноћ! Ја сам била мамина принцеза, све до сад ал` не знам шта ми би“…

И тека това лето Цариброд се израдува на „Луду ноћ“, они без инциденти, али уз много гегове, штосове, супер фудбал, смеј, навивање и по некоју биру за подсилване из публикуту стигоше до полуфинале.

Од кога су изгубили не знам више и неје ни важно. Забоварило се, ама „Луда ноћ“ се помни!

И са док траје Царибродсћијат турнир, не би било лоше да сви који оче прочету написаното. И да се питају кво је Цариброд добил, а кво изгубил за изминалете четирес године.

И ја са питам. И по ми је јасно кво сам загубил. Нема ђи; Курта, Мајмунат, Цоца, Горан Марковић, Ташко. Они су горе нади Цариброд дека је и целијат „стручни штаб“ и дека ђи чека и маскотата и гуруу и економат на тимат.

И си мислим… Сигурно и горе има „Пензионо“, „Скопско – точено“ и турнир у мали фудбал, дека још важе правилата на екипу „Луда ноћ“!

Слободан Алексич Кьоса

Фото: Александър Сашко Тодоров

Priča o Momčilu!

Tekst preuzet sa sajta:Virtuelni Muzej Caribrod

Momčila znam od prvih školskih dana. Istog dana su nas upisali u školu. Njega doveo otac, a mene majka. Držimo se, tako, za ruku roditelja i gledamo jedan u drugog. I , od tog dana, postanemo nerazdvojni drugovi i dobri prijatelji. Prolazilo vreme. Mi odrasli, zamomčili se, jurimo devojke, pravimo kojekekve gluposti, planove.

Tog leta 75´ dogovaramo se nas dvojica da zajedno idemo na more. Makarska rivijera. Podgora. Hoće, moj drug Momčilo, da to bude u julu. Ja mu kažem da za to nema šanse. U julu ja svake godine idem u selo, u Petrlaš. On kaže:“ Pa šta? Preskoči ovaj put.“ Ma ne dolazi u obzir, kažem ja. Ja jedva čekam juli.

Tada se u selu praznuje 4.juli – Dan borca u Jugoslaviji. (Takvo vreme bilo, praznovali se državni praznici, kao da su crkveni.) Peku se jagnjići, kuvaju janije, mesi hleb, pravi banica, zeljanik, tikvenik, iznosi sir, toči rakija i hladi pivo. Ali nije naročita posebnost, to što se jede i pije, već to što tada bude puno ljudi i svi su razdragani. Iz svih krajeva Jugoslavije i sveta tog dana se sjati narod. Svaki domaćin ima goste. Svi svečano obučeni. Obrijani. Bake zabradile nove šamije. Kad zahladi, izađu „na sred selo“. A tamo svira muzika. Najčešće smilovčanje. Trubači. Kolo jedan započne, drugi završi. Digla se prašina. Deca trče, igraju se, galame. Ide cika i vriska. A u domu, u velikoj sali, „ozbiljna predstava“ – filmska projekcija. Dođe kinooperator iz „Caribroda“ i namesti aparaturu, razapne platno i eto ti bioskopa. Najčešće bude neki ratni film. Npr. „Kozara“ ili „Neretva“. Osobenost ovog bioskopa je što si od kuće morao da poneseš stoličicu na kojoj ćeš sedeti dok gledaš film!

Tog dana se i mi mladi skupljamo. A baš smo dobro i složno društvo bili! Najviše je dolazilo iz Bora. Pa onda mi iz drugih gradova. Dočekivali su nas „domaći“ omladinci: Mitko, Ratko, Stevča... Otpraznujemo „Dan ustanka“, pa onda započnemo jednomesečno „praznovanje“ rada i drugarstva. Jer svako od nas je došao kod rođaka. Babe i dede, stričeva i stina, tetaka... Tim ljudima je trebala pomoć u radu i mi smo im je pružali. A kad se dan završi onda dođe vreme za naše druženje. Okupljamo se u zadružnom domu. Mi u maloj sali, a pred Petkovom prodavnicom domaćini. Piju pivo i brinu svakodnevne brige. Tamo gde smo mi, žamor i smeh. Priča se i prepričava protekli dan. Prave planovi za sutra. Mitko obezbedio gramofon i ploče. Bijelo dugme, Tom Džons, Leo Martin, Demis Rusos... Započinje igranka. Pogasese se svetla. Plešemo.

„Hoćeš to da propustim?“, pitam ja mog druga Momčila, a on kaže:„Taman posla! Nego, idem i ja s tobom. Da i meni bude lepo.“ I tako, počeo juli, drugi je bio, kad smo krenuli i mi. Putovali smo vozom. Neki noćni polazak. Ujutru stigli u Dimitrovgrad, a moj drug u čudu. Ko da je došao u drugu zemlju, na drugu planetu. Sluša ljude kako govore i ništa ne razume. Polako, kažem ja, razumećeš.

Išli su tih dana autobusi prema zabrđu, pa ti mi uđemo u neki koji nas odveze do Radejne, a onda, zna se, peške. Njemu se odužilo pešačenje. Sve zapitkuje još koliko, pa još koliko. Ama, govorim, još malo. Iza ove krivine, iza one. Lažem ga ko neko dete. Dok ti stvarno iza jedne krivine se ne ukaza selo. Posle je bilo lakše. Vidi se cilj.

Kad smo ušli u selo, ja odlučim da ga ne vodim kroz "sredselo", nego odmah skrenemo levo, pored Dinčini i Kuljini ( tu mu pokažem kuću „ na stari-tatka Milu“ i kuću gde se tata rodio), pa pored Pšljini i Boškovi izađemo do crkve, a onda ćemo putem pored crkve, sa gornje strane da stignemo do kuće deda Mire.

Kad tamo, ispred crkve, pase jedno konjče. Dedino konjče. Pavle. Tako ga deda zvao. Vezao ga deda lancem za neki kolac i on pase. Ja se obradujem ko da sam rod rođeni video. Priđem mu, potapšem ga po vratu, i odmah hoći da jašem. Malo da se pred Momčilom pravim važan, a više iz želje. Nema veze što nema sedla, što nema uzde. Od lanca kojim je vezan napravim mu „preznosnik“, uskočim na gola leđa i odjezdim prema Pešćini, pa se vratim, pa odem prema Popovi, poteram galopom. Vratim se. Momčilo, drug moj, kaže: “Jebote, pa ti ko kauboj!“. Moja veština ga impresionirala. Hoćeš ti da probaš, pitam ga, a on, mučenik, živog konja video samo u zološkom vrtu. Ali, šta će, video pred sobom malo konjče, možda se plašio da ću ja da ga zezam ako odbije, i prihvati. Objasnim ja njemu šta da radi - komanduješ ovim lancem,kad povučeš levo, on će levo, kad vučeš desno, on će tamo. Kad zajašeš, onda čvrsto stegneš nogama da ne bi pao. Ništa od toga moj drug nije uradio. Onaj lanac drži tek da mu bude u rukama, a na Pavla seo kao na stolicu. Osetio to konj, „protresao“ se malo i eto Momčila u travi. On u travi, a Pavle galopom pravo na Badžinu. Pored groblja, pa uzbrdo! Ja za njim. Zastane on ponegde, pase, ja mu priđem i taman da uhvatim lanac, a on opet pobegne. Nekoliko puta me tako zavitlavao. Ne bih ga ni uhvatio da mu se lanac nije zakačio za neki „botur“. Ja baldisao. Ko se nije peo na Badžinu, onda nema pojma koliko je to strmo brdo. I posle, zakačim opet Pavla za kolac, da pase, a mi odemo kući.

Kasnije, te večeri, upoznam Momčila sa društvom i svi ga odmah prihvate, jer mi smo gostoljubivi i dobrodušni ljudi, otvorena srca. Dopadne se on, onako kršan i visok, i devojkama. Moda tog vremena je bila takva da si morao imati dugu kosu, tesne košulje, farmerke „zvoncare“, tesne oko dupeta, a dole zvono što veće. Cipele su bile „brukserice“ sa visokom petom. Oblačili smo se po modi.
Sledeće dane i nedelje provodili smo uobičajeno za selo. U julu mesecu je vreme košenja trave i svi su time okupirani. „Košenje, plastenje i prekaruvanje seno“. To se radilo. Mene je deda od malena učio kako se kosi, tako da sam ja to dosta dobro radio. A i voleo sam taj posao, iako nije bilo lako raditi ga. Probao i dobri moj Momčilo da kosi, ali mu tu njegova snaga ništa nije pomagala. Nije imao veštinu, pa je i batalio taj posao. Njega smo zadužili da čuva hladovinu „podi krušutu“. Ali, kad se prevozilo seno, njegova snaga je bila od pomoći.

Jedne večeri, dok smo sedeli u domu, Mitko predloži da sutra idemo u pećinu. „Očete li“ pita on „ da vas jutre odvedem u peštaratu?“. Pristanemo mi „iz cuga“. Ja kad sam imao 12-tak godina ulazio u nju prvi put. Tada su „ekspediciju“ sačinjavali stariji momci: Prvan Andonov, Đoka Marinkov, Tocko Borejn, i još neki kojih se ne sećam, a među mlađima bili Ivan Janjćin, Đergo Brdanov i ja, kao najmlađi. Opremili se oni kako treba, poneli i konopce da se spuštaju gde treba. Sećam se da su u pećinu uneli naramak sena koje su, kad smo stigli u najveću prostoriju, zapalili na nekom mestu koje je izgledalo kao dimnjak. A jedan od njih je ostao napolju, u Dančulicu, da gleda da li će negde taj dim da izađe. Nigde nije izašao, a ovaj što gledao je kašljao celim putem dok je ulazio jer je dim izlazio istim putem kojim je on dolazio. Ta mi je avantura ostala duboko urezana u sećanju i hteo sam opet da je doživim i podelim sa prijateljem.

Osvane sutra. Kažem ja dedi, mi danas nigde ne idemo sa tobom. Idemo danas u pećinu. Njemu nije pravo, kaže babi: “Pobujali. Če se zavlače po dupćete!“. Odu oni svojim poslom, a mi ostanemo da čekamo Mitka. Prođe 11, prođe 12, prođe 3 popodne. Nema Mitka. Ne liči to na njega, ali nema ga. Opravdavam ja njega, te iskrsao mu neki posao, te nešto ga sprečilo, te morao da ode negde, ali i meni krivo. Ceo dan sedimo po kamenju ispred naše kapije i gledamo. Dedina kuća je odmah iznad doma. Ko god da je prošao sredselom mi smo ga videli.

Dođe i veče i mi , onako razočarani, odemo do doma. Posle nekog vremena, eto ti ide i Mitko. Nosi fenjer i baterijsku lampu. Dođe pravo do nas i kaže : „Čidemo li?“. Gde da idemo, pitam ja. Vidiš li koliko je sati, mrak pao. Gde si ti ceo dan. „Ama“ kaže on “ja sam cel d´n imal rabotu. A tova što je mrak, nema veze, jer ka uleznemo u pećinutu tamo je tvnica, bilo da je nadvora d´n ili noč!“. Šte reći na takvu izjavu? Čovek je sto posto u pravu. Vratim se kući po baterijske lampe i krenemo put Ponora. Ima do tamo jedno pola sata hoda ili malo više.

Ne znam kako je sad, ali tada je ulaz u pećinu bio zatvoren metalnim vratima, a nekoh pola metra iznad vrata je bila metalna rešetka, da bi mogao da struji vazduh u pećini. Te rešetke tada nije bilo. Ko je sklonio – ne zna se. I kroz taj otvor smo mi ušli. Provlačili se kroz prolaz. Išli gore i dole. Negde čučeći, negde uspravno, a negde i puzeći. Sve dok u jednom trenutku nismo stigli do te prve velike prostorije. Dalje nismo ni išli. Već je u njoj pogled impresivan. Pećinski ukrasi vise s tavanice, dižu se s poda. Formiraju razno-razne oblike i forme. Ako pustiš mašti na volju, možeš svašta da prepoznaš. Probavili smo tu neko vreme, pa onda nazad. Istim putem, gore-dole, dok ne izađosmo. Kući smo stigli u gluvo doba noći, prljavi i kaljavi (jer u pećini stalno nešto kaplje i curka), ali zadovoljni i puni utisaka.

Nekoliko dana kasnije krenemo u novu „avanturu“. Već sam ja mom drugu ispričao da se sredinom jula, svake godine, dešava „srešta“. Da tog dana Jugoslavija i Bugarska, na 12 sati, otvore granice i dozvole svojim građanima da slobodno prelaze iz jedne u drugu zemlju. Par km tamo, par km ovamo. Da je to vreme za viđenje rođaka koje granica razdvaja, za trgovinu, za „biru“ i „skaru“, za zezanje s bugarkama i tsl. Takođe, objasnim ja njemu, da se to ne dešava u gradu, već u selu Donji Krivodol, do kojeg da bi stigao treba da pređeš Vidlič planinu, nakih 25km u jednom pravcu. Hoćeš da idemo, pitam ja. „Hoću“ kaže Momčilo,“ gde vi tu i ja!“.

I tako, kad je došao taj dan, iz sela krenemo u ponoć. Jer treba pešačiti do Radejne, pa onda asfaltom do Prtopopinci, pa onda između Smilovaci i Mojinci, početi uspon na Vidlič. Put najbolje poznaju Mitko, Ratko, Stevča, pa oni i vode. Počelo je da sviće kada smo bili u podnožju planine. Taman kad treba, jer smo do tada hodali putem, a sada je trebalo ići po planinskim stazama. Tu u podnožju naša grupa se uvećala jer smo se susreli sa ljudima koji su iz drugih sela krenuli na isti put gde i mi. Na vrh Vidliča popeli smo se u isto vreme kad je i sunce izašlo. Kakav pogled! Malo smo odmorili i krenuli u spust. Nimalo lak zadatak. Dok je uspon bio kao da ideš stepenicma, penjući se s kamena na kamen, dotle je spust bio posebno težak. Trebalo je sići niz jednu strmu kosinu, gde je niska trava bila nakvašena rosom i klizava. Ako se oklizneš i padneš, ima da se kotrljaš do podnožja. U podnožju selo Vlkovija. Kako siđeš, česma. Ukusniju vodu nisam pio! Hladna, čista, pitka, osvežavajuća.

Odatle je trebalo preći još nekoliko kilometara i konačno stigosmo do tog prostora gde se cela priča dešava. Posedali smo ko je gde našao mesto po onoj livadi i gledamo šta se dešava. Na našoj strani izgrađeni štandovi, puni svakojake robe. A na sred poljane ukopan autobus. „Čemu služi taj autobus?“ pita dobri moj drug, „Zašto je ukopan?“. Čekaj i videćeš kažemo mu mi.

A sa one strane granice, bugari zauzeli poziciju kao pred start trke. Pošto još nije šest sati, čekaju da se sklone graničari. Tačno u šest krenula je trka. I svi pravo na autobus, jer je u njemu bila menjačnica za novac. Da nije bio ukopan prevrnuli bi ga.

Kad se malo razišla gužva i kad smo se i mi odmorili, kreneo da „cirkulišemo“. Ovi što su poneli robu da trguju, brzo su našli kupce. Prodavali su, za dobre pare, farmerke, gramofonske ploče, žvake (dfke), a posebno su se dobro prodavali časopisi sa sexi sadržajem, tada popularni START i ČIK. To je planulo očas posla. Posle toga na dobar doručak. Ćevapi i pivo. Upoznavanje sa bugarkama. Razmenjujemo adrese. „Ka dojdeš u Blgarija obavezno da me posetiš“. A gde živiš? U Godeč. Aha,kako da ne, ima obavezno da te posetim! To mesto negde bogu iza nogu.

Mlatimo se mi tako do podneva. Šest sati tamo-vamo. Na ono noćno pešačenje dodamo još i ovo, dnevno. Umorni, što se kaže, ljudski. Ali treba sad isti put preći nazad. Mom drugu i meni to se nije dalo. Njemu se pokidala cipela, pa smo se vratili autobusom, koji je išao preko Pirota za Dimitrovgrad, a tamo smo stigli na bus koji je išao u selo. Da,da. U selo je išao autobus nedeljom. Valjda i petkom. Koliko smo sati pešačili, još više smo spavali.

Nedugo zatim, nas dvojica smo se zaputili na more i lepo se i tamo proveli. Ali to je za neku drugu priču.

Mog druga Momčila odavno već nema. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći. Ovu priču posvećujem njemu i uspomeni na jednu mladost i na jedno leto.

Napisao Slobodan Kirov
u Beogradu, 1 i 2. 08. 2017. god.
You might also like:

петак, 06. октобар 2017.

Прикаска: Уврел се, ко кацар у чвор!

"Уврел се, ко кацар у чвор“


При некога мајстора, кацара, дојде једн човек и тржил да му овија напраји кацу за зеље. Кацарат га испитал: ћиква да буде, колкава да буде и рекл му цену. Овија се мрштил, па тражил да му напраји за помалко паре, и тека, у празну орату, задржал мајсторатога подлго време. На крај се погодили и овија чивијар си отишл.

Ка си човекат отишл, мајсторат узел да му праји кацуту, и све си у себе мислејал ћико да превари човекатога. На крај му напрајил кацуту, ама, те, по ретачку, па поручил на човекатога да дојде, да си прибере кацуту.

Овија дошл, платил на мајсторатога и откарал си кацуту дома.Ка стигал дома, он ђу стурил и почел да тура зеље у њу, и да сипује воду. Али кацата нићико нестела да држи воду! Све што он сипе воду, она истече!

И тека, после једно два дни, ка ништо неје могл да напраји сас зељето, он натовари кацуту на воловса кола и врне ђу при кацаратога, па срдито, још оди вратата почне да ока на мајсторатога: „Ћикво си ми, бре, мајсторе, напрајил!? Това неје каца! Ни воду не може да држи!!“. И још много му нешто рекл!

А мајсторат че му, тегај, рече: „Немој, приће, да се љутиш на мене. Ћикво си тражил, теквова сам ти напрајил. Ти си ми тражил да ти напрајим кацу за зеље, а за воду да држи, неје била ората!“.

И човекат се тгај лупнул по чело и видел дека је погрешил, па доплатил на кацаратога те му, овија, препрајил кацуту да држи и воду.

И за това има реч: СТИСНУТ ДВАПУТИ ПЛАЧА

субота, 09. септембар 2017.

Путо(писци) о Цариброду: К. Јиречек, 1883.год (део 2)

Текст преузет са сајта: Виртуелни Музеј Цариброд

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.

Прва позната фотографија Цариброда, 1883.година
Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.


КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: ПУТОВАЊА ПО БУГАРСКОЈ


Први део путописа прочитајте ОВДЕ


24. августа, предвођени једним стражаром и једним циганским кираџијом, кренули смо на наш пут, разуме се, на коњима. Наш циљ је био град Трн, где смо стигли након дводневних заобилажења. Двадесетак минута након царинарнице скренули смо са главног Пиротског пута ка долини са леве стране, којом са југа дотиче велика притока Нишаве, Лукавица или Лукавачка река, која извире на Брусничкој планини, северно од Брезника. Горњи део ове долине покрива област између Сливнице, Брезника и Трна и назива се Бурел. Ова област броји 20-ак села. Када смо прешли реку, која тече дубоком усеком између великих наноса од честих поплава, ушли смо у живописну, око 25 минута дугачку котлину једног потока, који се улива у Лукавачку реку са леве стране. У доњем делу ове котлине, близу ушћа овог потока, налази се специфична црквена развалина, а у горњем делу је село Лукавица. Богато растиње, свеже зеленило ове области и жубор вода подсећају на неки кутак на Алпима; стабла ораха, храста, јавора, врбе, крушке и шљиве са плавим или жутим плодовима и високе стабљике кукуруза заклањају многобројне изворе и водоскоке око потпуно празних села. Становници села су били расути по пољима и њивама на околним обронцима. Поред једног глога, ураслог у павит, у овом планинском крају се може видети драч (Paliurus), растиње специфично за јужне крајеве; у Трнској области су ми међутим рекли да су овај трновити храст пре само 20-ак година овде донели Цигани чергари.

Разрушени Лукавачки храм је заиста посебна грађевина. Сама црква је незнатних димензија, дуга само 7 корака, широка 5, са полукружном апсидом; првобитни свод од цигли, који је одавно пао, сељани су заменили дрвеним кровом. Изнад црквеног предворја се уздиже троспратна четвороугаона кула, са стране широка 5 корака. Њени зидови су грубо направљени од ручних облутака и ломљеног камена, између којих су хоризонтално зазидане греде. Највиши спрат је имао мали параклис целом својом дужином, са четвороугаоним прозорима и троугластом апсидом, на чијим зидовима се још увек разазнају фреске. Средњи спрат, без сумње само степениште, има голе зидове са два мазгала са стране. Доњи простор је посут камењем, а зидови су му били украшени мањим ликовима светаца, пажљиво исцртаним на тамној позадини у два реда, један изнад другог; на списима које свеци држе у рукама могу се прочитати одломци старословенских натписа. Лица светаца су ископали Турци. Цео храм изгледа као да је некада био затрпан прахом, а онда опет откопан. Старе брезе и јаворови се по висини надмећу са кулом, коју у потпуности сакривају. Око рушевина се могу видети гомиле обрађеног камена и трагови ограде. Простор између врха и потока толико је тесан, да је мало вероватно да је кула могла да служи и у одбрамбене сврхе. О прошлости ове грађевине, која је права реткост у источној архитектури због компактности куле и саме зграде, нема предања; сељанин, који нам је отворио цркву, каже да ни његов деда (који наводно има 120 година, јер се обично старијим људима по селима године додају) не зна када је „ова црква служила“. Сељани, каже он, овде долазе на Митров дан. * (Архитекте Милутиновић и Валтровић у опису цркава у новим српским областима и Трнској области у Гласнику књига 48 (1880.) Лукавачку цркву називају Св. Никола.)

Након четврт часа опет смо стигли на пут близу срушеног моста, који је прелазио преко Лукавачке реке код њеног ушћа у Нишаву (2ч. 55м.). Инжењерима које је послала бугарска држава празно пешчано корито чинило се превише широко, па су зато на једном делу направили насип; једва да је мост био завршен када је река неочекивано надошла и однела и насип и скупоцени мост. Код овог ушћа двеју река, поново се отвара долина реке Нишаве, пуна конопље и кукуруза.

(наставиће се...)