четвртак, 03. август 2017.

“Dani košarke” u Dimitrovgradu

Tekst i foto preuzeti sa: Internet Portala "Far"


Košarkaški klub „Dimitrovgrad“ u saradnji sa Sportsko turističkim centrom „Caribrod“ i ove godine organizovaće tradicionalnu manifestaciju “Dani košarke”. Manifestacija počinje u petak 4. avgusta, a završava se narednog dana, u subotu 5. avgusta.

Takmičenja u basketu, šutiranju trojki i tradicionalni susret “Stari – Mladi” i ove godine će okupiti ljubitelje košarke u sportskom centru “Park”. Pored ovih stalnih takmičenja, ove godine biće organizovano i takmičenje u poligonu za najmlađe košarkaše.

Prijava za basket turnir u konkurenciji seniora i kadeta, šutiranju trojki i poligonu moguće je obaviti sve do pred sam start takmičenja, koji je zakazan petak u 19:00 časova.

Prijava za basket turnir u konkurenciji seniora je 3.000 dinara, za takmičenje u trojkama je 300 dinara po učesniku, a kadeti i pioniri neće plaćati učešće za takmičenje u basket turniru i takmičenju u spretnosti sa loptom.

Za seniore obezbeđene su nagrade od 30.000 dinara za prvo mesto u basket turniru, drugo mesto doneće 20.000 dinara, dok će trećeplasirana ekipa biti nagrađena sa 10.000 dinara.

Kadeti i pioniri će biti nagrađeni sportskom opremom.

Т.Aleksov

Foto: Mikan Andreev

понедељак, 17. јул 2017.

Uspešna fudbalska karijera: Dimitrovgrađanin Aleksandar Milev ostavio veliki i trag u Aleksandrovcu

Aleksandar Milev na fudbalskom stadionu u Dimitrovgradu

Ako su, možda, drugi zaboravili, ili iz nekih razloga propustili da kažu, što kod nas nije retkost, nisu zaboravili oni najvažniji – njegovi učenici „Profesore, hvala vam“. Sa tim se danas, duboko u sebi, rve profesor Aleksandar Milev čovek koji je čitav radni vek, četrdeset godina proveo u Aleksandrovcu mireći suprotnosti, od vizionara do praktičara, nikada se ne umorivši od davanja sportu, fudbalu posebno. Zato granice u svojoj profesiji i nije tražio, služio je sportu bez izuzetka.

Pomalo setno, ali i ponosito, ovih dana, prebira po sećanju. Sa svojom savešću se nikada nije pogađao niti trgovao. I zato može, bez izuzetka, da pogleda u prošlost iako je stalno zagledan u budućnost. Brojke i datumi možda nešto i prikriju, ali mnogo toga i kažu, a Aleksandar Milev mnogo toga ima da kaže, zajedno sa svojim učenicima.

Aleksandar Milev u dresu FK “Balkanski” (čuči – treći sa desne strane)

Došao je u vinorodnu Župu iz dalekog Dimitrovgrada. Čovek i vreme, ruku pod ruku, i tako decenijama, do danas. Fakultetsku diplomu stekao je na Univerzitetu u Sofiji, gde je igrao fudbal u Akademiku i Lokomotivi, bio član Univerzitetske reprezentacije Bugarske. Kao gimnazijalac nosio dres Balkanskog i Radničkog iz Pirota, a potom obreo se u Župi. Mladi profesor pun entuzijazma započinje, po mnogo čemu, borbu sa vetrenjačama.

Aleksandar Milev u dresu FK “Balkanski” (prvi sa desne strane)

– Ništa ne bih menjao, pored svoje porodice, najviše volim svoje đake i moj Dimitrovgrad, volim i Aleksandrovac. Brus ne pominje svestan one nepisane „Odakle ti je žena odakle si i ti“. Smeje se na moju opasku, pa nastavlja.

– Radio sam u Gimnaziji koja potom postaje OC „Deveti maj“, danas SŠ „Sv. Trifun“. Profesor jednom i zauvek. Igrao sam fudbal, postao trener, sa mojim učenicima osvojio sam mnogo toga čime ću se ponositi dok sam živ, – započinje razgovor.

Aca, kako ga u prestonici vinove loze i vina zovu, pojednostavljuje stvar.

– Sve se uklapa u jednu ogromnu i šarenu loptu. U radost pobede i tugu poraza, u naporne treninge i istrajavanja, da bi se stiglo do cilja.

U velikoj i širokoj lepezi, njegovi učenici i on, stizali su do mnogih ciljeva. Malo je onih koji se mogu pohvaliti takvim rezultatima svoga rada. Pedantno i gotovo ljubomorno čuva sve pripreme za čas i treninge, ispisane krasnopisom. Samo da se ukoriče i eto svojevrsnog štiva mladim profesorima i trenerima. Sa ponosom pokazuje trenersku licencu stečenu u Slaviji iz Sofije na temu „Razvoj fudbala na Balkanu“.

Pred mojim očima hrpa medalja, pehara, diploma, koje su osvojili njegovi učenici od regionalnih do državnih titula.

– E, to je ono što me čini srećnim. Moji su učenici bili i ostali šampioni. Ima i državnih reprezentativaca, a tvrdim i onih koji će to tek postati. I sada, u poznim godinama i nekim „srčanim preskakanjima“, fudbala se nisam odrekao. Svojevremeno, 1990. godine, proglašen sam za najboljeg fudbalera veterana Srbije. Prethodne godine to je bio čuveni Dragiša Ilić – Talijan iz Napretka, a posle toga Simonović iz Niša… Našao sam se u lepom društvu.

Mali je srednjoškolski izložbeni pano da prigrli sve pehare i medalje. U njegovoj kancelariji „u ćošku u kome sam proveo čitav vek radeći onaj administrativni deo“ nalazi se ostalo. Tu je želeo i da razgovor ovekovečimo fotografijom.

Fudbal je, ipak, najveća ljubav. Odavde, iz njegove škole, potekli su brojni majstori „najvažnije sporedne stvari na svetu“.

Aleksandar Milev i Nenad Sakić

Župa i naša škola dala je nekolicinu vanserijskih fudbalera: Nenad Sakić, Zaviša Pejić, Milan Narandžić, Rade Ivljanin, Dejan Ćirić, Aca Antić, Aleksandar Stojkovac, Dalibor Gašić i dva fudbalera kasnije doktora nauka Igor Stefanović i Dule Savić. Oni su čitali igru, oni su znali fudbal, oni su to, u svojim karijerama, i dokazali. Od mog trenera u Sofiji Stefana Boškova sam naučio jednu zanimljivu stvar. Ekipa mora da ima: tri visoka, tri brza i tri pametna igrača. A deseti? Neka bude predsednikov sin. Onda se nasmejao aludirajući na neke aktuelnosti.

I jedan zanimljiv podatak. Već gotovo četiri decenije, on i njegovi drugari, svakog prvog januara igraju mali fudbal i lagano uvode sveže snage. Novogodišnji fudbalski koncert, tačno u 11:00 sati, kao onaj čuveni muzički u Beču. Ta tradicija se i danas poštuje. On više ne igra, ali je tu, za svaki slučaj.

– Mogao sam više da dam fudbalu, školi verovatno nisam. Zadovoljan sam, i opet bih krenuo istim putem. U svom poslu sam bio izuzetno posvećen, tako će biti još ovih par meseci. Posle? Lagano ću se rekreisati jer sam i kopačke i patike, okačio o klin posle srčanog udara u decembru prošle godine. Za oproštaj od karijere dobio sam prekrasnu maketu rodnog Dimitrovgrada…

I još jednom, podvlači.

– Posle moje porodice najviše volim moje đake.

A onda su zaiskrile suze u očima. Suze koje govore više od svake napisane rečenice. Od prijatelja saznajem – izuzetno svira trubu. Počeo je kao gimnazijalac u Dimitrovgradu u orketru sa 63 instrumenta čiji je dirigent bio Georgi Šukarev, kasnije dirigent u Bečkoj filharmoniji. Kada sam sklopio beležnicu ćaskali smo neobavezno i došli do jednog 6. avgusta i jedne Gordane sa kojom ima sina i ćerku. I…život ide dalje.

TITULE

– Pomenuću samo neke – moji učenici osvojili su pet puta titulu prvaka Srbije u fudbalu, uz jedno drugo mesto. Rukometašice i rukometaši takođe šampioni Srbije uz jedno drugo i sedmo mesto. Tu bih obavezno pomenuo Raku Milisavljevića koji je u RK „Župa“ trenirao devojčice i mnogo doprineo uspesima. Naši stonoteniseri imaju tri državne ekipne titule i nekoliko u pojedinačnoj konkurenciji. Tu su i pobednici atletskih takmičenja, takmičenja u šahu…Ponosim se time kao i takmičenjima na vodi u „Igrama bez granica“ – govori Milev.

Izvor: Sportski žurnal

Foto: Iz albuma porodice Milev

недеља, 09. јул 2017.

Od 15. do 28. jula 54. turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2017“ – Ukupan nagradni fond 740 000 dinara

Tekst i slike preuzeti sa Internet Portal Far


U sklopu Caribrodskog sportskog leta od 15. do 28. jula u Sportskom centru Park biće održan 54. turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2017“. Seniorski turnir sastojaće se iz dva dela, tradicionalni i pozivni. U tradicionalnom delu turnira nastupiće 16 ekipa, koje će biti podeljene u četiri grupe sa isto toliko timova, dok će u pozivnom osam ekipa biti podeljeno u dve grupe. U turniru mlađih kategorija nadmetaće se mlađi i stariji pioniri. Ukupni nagradni fond ovogodišnjeg turnira je 740 000 dinara.

U izjavi za FAR, Vasil Andrejev najavljuje da će pored dimitrovgradskih ekipa na ovoj sportskoj smotri učestvovati i timovi iz Pirota, Bele Palanke, Babušnice, Niša i susedne Bugarske, a takođe očekuje se i dolazak finalista futsal lige Bugarske, ekipa „Levski“ i „UNSS“ iz Sofije, koje će se nadmetati u pozivnom delu turnira.

„Naš cilj je da kroz tradicionalni turnir animiramo što veći broj ekipa iz Dimitrovgrada. Prošle godine smo imali dosta dobar odziv što se tiče ekipa iz naše opštine, nadam se da će se taj trend nastaviti, jer na taj način promovišemo mlade igrače i uopšte fudbal na lokalnom nivou. U pozivnom delu turnira planiramo da okupimo najbolje futsal igrače iz Srbije i Bugarske. Juče smo imali sastanak u prestonici Bugarske gde smo dogovorili dolazak finalista futsal lige Bugarske, ekipa „LevskI“ i „UNSS“ iz Sofije. Kotizacija za tradicionalni turnir iznosiće 6000, dok će za pozivni biti 12000 dinara. Pobedniku tradiconalnog turnira pripašće novčana nagrada u iznosu od 130000 dinara, drugoplasiranoj 70000 i trećeplasiraanoj ekipi 40000 dinara. U pozivnom turniru nagrada za prvo mesto iznosi 270000 dinara, za drugo 130000, dok je za treće mesto obezbeđeno 100000 dinara“ – kaže Andrejev.

Kao i svake godine biće organizovan i turnir mlađih kategorija u kojem će se nadmetati mlađi pioniri (dečaci 2006. godište i mlađi) i stariji pioniri (dečaci 2002 – 2005 godište).

„STC dosta radi na promociji školskog sporta uključujući decu u sportskim aktivnostima bez novčane naknade, tako da je Organizacioni odbor turnira doneo odluku da ekipe u mlađim kategorijama koje u svom nazivu nemaju ime nekog sponzora neće plaćati uplatu za učešće na turniru. Inače, uplata za ekipe koje imaju sponzora je 1000 dinara za mlađe i 2000 dinara za starije pionire“ – ističe Andrejev.


Izvlačenje za grupnu fazu turnira zakazano je za 14. jul, dok će 29. jula u okviru Caribrodskog sportskog leta u SC „Park“ u Dimitrovgradu biti održan koncert rok grupe „Neverne bebe“. Karte za turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2017“ prodavaće se po ceni od 50 dinara, dok cena kompleta karata iznosi 400 dinara. Sve informacije o turniru mogu se dobiti u prostorijama Sportsko-turističkog centra u Dimitrovgradu svakog radnog dana u periodu od 07:00 do 15:00 časova.



петак, 09. јун 2017.

Прикаска: Црешњете несу никиква најеџа!


Текст преузет са сајта Виртуелни Музеј Цариброд

„Од куде Тепош се задал голем, црн, градобијав облак. Иде ко` да варка да потепа све. Ја и мама беремо отодовку у Мало поље. Варкамо да нап`лнимо неколко џака и да си бегамо у село. Лани добре поминумо. Узели смо преко сто и педесе марће, за шестотин ћила суву... та си искарамо половин годину. А са убава пустињата, чиста, једра, реже се та знаје ли се. Ако ни подмине таја пуста сприја од куде Круп`ц че је одлично, ако пак се спушти, градат че ђу обере и на зиму че је мацкан.



Ја, брат ми, еве трејћа година нес`м за никиву работу. Не могу ни да косим, ни да орем, ни да копам. Нема сила... душа ли нема, незнам кво је, ама ете нече. Мама каже да су ми напрајене маџижије… и сигурно су. Нали полани наодимо на прагат од ижуту главу од петла, а перушињето врљено зади нужникат. Мама ми казува дека ми је на просторат у дреју бил зашијен црн кон`ц. А ко си беше убаво преди. Отидем у Породин и до пладне прејбем два декара. Ама јa не ковем на ливаду, ја си понесем по две наковане косе и оно отрдза ... Неме лажи неме преваре , нали се сечаш брат ми“!

Теке ми је преди седам, осам године говорил Бранимир Иванов из село С... ка уваркамо та спасимо неколко џака отодовку, а и спријата од Тепош не удари толко силно та су он и мајћа му Вана, па од отодовкуту поминули до пролет.

Бранимира у С... окају Бака, а у Цариброд Грофат. Од ка ману да може селску работу, свако јутро из С.. пооди пеша за леб у Цариброд ко Бака, а из Цариброд се врча у пладне с`с леб ко Грофат. Тека зиме, тека лете, тека десетина године. Дванајес` ћилометра на там, дванјес` на вам плус раскарување по Цариброд. Ко ми је распрајал ћилометри не броји. Броји лебовете. Једн` за маму, два за мене и тека десет и повече године, па ти сметај, брат ми.

Казувал ми је и за кво иде у Цариброд, ка си и у С... има и пекара и леб барем на три места. „Прво лебат њи је никикав. Ас`л близница. А друго, ем зајебавају, ем се не знаје ка че дојде или ка че ваде лебат. Тека си ванем путат и право у Цариброд. А тамо буразер леб царсћи!.. Ма к`в царсћи амбасадорсћи. Што думаше тата, мртва уста да га једу. Умрелога че саживи. Тако ти је то нали се сечаш! И да ти кажем, ја нити вачам рејс, нити стопирам. За рејс немам паре, а у кола нечу да улазим. И ја да имам не би пуштал свакога... Нали се сечаш, буразер“! 

Тека је било до полани, ка умре мајћа му. Од т`ги Бака не иде у Цариброд. Једе си смиловсћи леб, ка има за кво да купи. Летоска се видомо. Ја се врчао од С... гробиша, ка ме некој ока:
-Буразер ... бурзер! 
Застану та си поговоримо. Прво ми рече да се је добро најел дуд.
-Това буразер било опасна рана. Заситује! Оно свињете не би га толко јеле да неје благ... А црешњате је никва најеџжа. Само ми напраји калмбур по мешинуту. Оно да ти право кажем ја послењу недељу д`на, готово си, само црешње и једо!

Пита га има ли паре. 
-Mоментално ни динар. Ама сам у големете паре. За травкуту се распитују и Ђерманци и Јапонци. Отодовката било опасан лек. Има да ми давају еври и еври, иљаде и иљаде... млогота бе, само да се распрајим с тија по банћете по Пирот и Цариброд и с општинарете. Штом ђи узнем, одма купујем стан у Београд. А ти се готви да ми дојдеш на усељење. Нали се сечаш, буразер. Са идем у Кордину малу да оберем дудовете“, уварака се Бака.
-Стани бе. Еве ти двеста динара, за помин`к. Ни ја немам , реко 
-Не долазиш у обзир буразер. Ја ти вече каза да се готвиш за усељење, рече ми Бака и си одварака на дуд.

Кво му је бе, помисли си и полка одим к`мто Сред село, да ванем рејс, ка ме некој па ока .
-Београђанин.. Београђанин! 
Стану да видим кој је. Новко Луладжијсћи, пензионер кој је работил у Белград. Скоро да трчи к`мто мене.
-Је ли, каже, јел сте се изразраговарали са буразера?
-Поговоримо се, реко
-Видо` сам да сте стајали, каже Новко. А је ли ти знаш да је Бака као пас. Једе шта стигне. Бака уствари воли дуд.
-Разбра, реко
-А је си ли разбрао, за оне „велике паре“.. а? Бака није под либелом. То ти могу отворено рећи.
-А помага ли му некој, пита ?
- Будали се не помаже, рече Новко
- Е т’иги си јеби матер, реко и си настави к`м рејсат.
Новко остаде да ме ока. Београђанин, стани бре да Ти кажем!

Разбра све, мислим се и неје ми жал што те испцува. Ка се укачи у аутобусат и ка мињувамо 
покре С.. језеро, погледа к`м Тепошту. И на јасно с`лнчево небо, силно се осети ко се задал црн, градобијав облак, кој че потепа све, јер је вече улезал у народат.

пише: Слободан Алексић Ћоса

среда, 10. мај 2017.

Една история за стария царибродски олдтаймер от 50-те години на 20-ти век до днес


Текст преузет са: Интернет портала "Фар"


Голямо събитие за царибродчани преди 50-60 години е бил парният валяк, който с много шум и трясък минавал през града и селата и благодарение на него в общината са изградени много пътища и улици. Някога валякът е бил модерна машина, а днес – музеен експонат.

Тази ретро машина, която в момента разкрасява новоизградената площадка до бензиностанцията, отсреща на някогашната конфекция „Свобода” в Димитровград, е произведена през 1954 г. в завода за машини и железопътни возила „Станко Паунович” в Ниш. С решение на тогавашните общински власти е купена през средата на 50-те години на миналия век. Дълги години с нея е работил Милко Златанов от село Лукавица с още един помощник.

„Ветеранът” е единственият от своя модел в общината и през изминалите години е участвал в пътното строителство в района на Забърдието, Висока, Бурела и Дерекула. Машината е с парен двигател, който за гориво е използвал дърво и въглища. Тази самоходна строителна машина е била предназначена за различни земни работи, предимно за изграждане на местни пътища и улици.


За последен път валякът е участвал в строителни работи в село Радейна в края на 70-те и в началото на 80-те години. Заради човешка небрежност, но и с идването на нови, съвременни машини, дълги години е бил забравен. По инициатива на „Комуналац” през 1998 г. е докаран в града. С решение на Общинския изпълнителен съвет на Община Димитровград машината сега е изложена на новоуредената площадка. По този начин парният валяк е своеобразна туристическа атракция, която припомня за стотиците изградени километри пътища и нашето минало.


П. Виденов

Фото: Петър Виденов

Текстът е част от проекта „Гражданско обслужване и малцинствена общност“, който е съфинансиран от Община Димитровград в рамките на медийния конкурс за 2017 г.

Становищата представени в медийния проект не отразяват становищата на органите, които определиха средства.










недеља, 19. март 2017.

Путо(писци) о Цариброду: Константин Јиречек, 1883. год

Текст преузет са сајта : Виртуелни Музеј Цариброд

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Јиречек је рођен је 1854. у Бечу. Још у младости је показао интересовање за прошлост балканских народа и држава. У науку га је увео Ђуро Даничић, чувени српски филолог, код кога је учио основну школу. Као ђак старијих разреда гимназије објавио је низ приказа из књижевности јужнословенских народа, а 1872. је објавио „Библиографију модерне бугарске литературе (1806—1870)”, иако је те године тек почео да студира. Као студент је издао „Типик светог Саве за манастир Студеницу” (1874). Исте године посећује Београд и обилази добар део Србије, на основу чега је идуће године објавио путопис, у листу „Osvĕta”. Након обиласка Србије, показао је веће интересовање за бугарску историју, која је до тада била мање проучавана од српске.

Са само 22 године старости објављује докторску дисертацију „Историја бугарског народа”, која је осим на чешком објављена и на немачком и руском језику. Обимном студијом „Војна цеста од Београда за Цариград и балкански кланци” коју је израдио 1877. стиче звање доцента за географију и историју југоисточне Европе Универзитета у Прагу. У складу за захтевима предмета који је изучавао, Јиречек је наставио историјско-географска истраживања, али је у његовом раду настала прекретница када је почео да изучава изворну грађу у архивима приморских градова, нарочито Дубровника. Јиречек је међу првима увидео значај путописа и друге архивске грађе.


Рад на Универзитету у Прагу прекинуо је одласком у Бугарску, где је позван да помогне у постављању темеља просветне политике земље. Постављен је за генералног секретара Министарства просвете (1879—1881), затим министра просвете (1881—1882) и председника Просветног савета до 1884. Својим радом је допринео подизању бугарске просвете, посебно подизањем и отварањем основних и средњих школа, по плановима које је он израдио.

Године 1884. он се враћа у Чешку, где наставља универзитетску каријеру у Прагу, као професор за општу историју. По повратку у Чешку, Јиречек доста времена посвећује обрађивању и објављивању радова на основу грађе коју је донео из Бугарске.

Од 1893. до смрти Константин Јиречек ради као професор на Универзитету у Бечу, где је прихватио новоформирану катедру за словенску филологију и науку о старинама.

Константин Јиречек умире у Бечу 10. јануара 1918. године.


***

За време свог боравка у Бугарској Jиречек стиче велику популарност међу грађанством. Чак га и писац Алеко Константинов узима за јунака у једној причи. Заправо, чувени Бај Гањо на свом путу по свету одлази у Праг и посећује бившег министра са жељом да се настани код њега за време свог боравка у Чешкој.

Али пре него што се вратио у Чешку, Јиречек је за време годишњих одмора и кад год је био у прилици путовао по Кнежевини Бугарској и Источној Румелији, проучавао старине, обичаје, посматрао људе, грађевине, прикупљао грађу. Из овог доба је његов „Дневник”, који данас има изворну вредност.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.


Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.

У наредном периоду ћете на страницама Виртуелног музеја Цариброд моћи да читате шта је Константин Јиречек записао о Цариброду, његовој околини, људима, ношњи, манастирима...




КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: ПУТОВАЊА ПО БУГАРСКОЈ


Након ¾ часа од краја клисуре стигли смо до нашег циља, у Цариброд. Становници му изговарају назив Царев брод (Czarеw Brod пише још Вранчић 1553. год) или Цареброд; некада се овде заиста плаћала царска „бродарина“ (царина). Градић је смештен у пријатном окружењу, у издуженој, доста тесној долини, између високих горских обронака на левој обали Нишаве, ограђеној врбама и тополама. Међу неoмазаним кућама од блата са крововима од ћерамида издваја се неколико нових, белих управних зграда. Овде се налази начелник округа, мировни судија, царина и државна трогодишња градска школа, у чијем дворишту су нам показали два ухваћена орла. Лекара овде нема; за апотеку је коришћен кабинет хемије у школи. Поред реке се уздижу класичне сеоске колибе, са округлим, плетеним кошевима за сушење кукуруза. Становништво (1074 душа) се састоји од старих житеља и досељеника из Пирота, који су, незадовољни српским властима, прешли у Бугарску. У главној улици, прилично живој, могу се запазити многи дућани и многобројни ханови. Смештај смо нашли у једном хану са ниским, нумерисаним собама и лежајевима, који је носио име оближње Видлич Планине, која дели долину Нишаве од долине Височице. Усред насеља издиже се недовршена џамија, успомена на спахије и Черкезе, којих више нема. Предања кажу да је Цариброд пре 200 година био прилично велико село са 800 кућа, али овај податак не потврђују многобројни записи старих путописаца. У време путовања Герлаха (1578. год.) село се налазило горе, по врховима; доле на путу, путници су се заустављали само код једног извора.

Леп поглед на насеље се отвара са стрмог, густо обраслог врха на северној страни. Услед испирања кречњака, који је богат фосилима, по падинама овог врха се формира травертин, из ког се местимично појављују извори из којих вода тече само након кише. Испод врха, поред тесне, десне обале, пролази римски друм, калдрма широка 4-5 корака, местимично обрасла. Неколико малих утврђења (код Калотине, једно кале преко пута ушћа Лукавице итд.) је служило за одбрану овог пута.

Генерално гледано, кажу да су у сваком селу у долини проналазили старе цигле, глинене цеви и трагове старих насеља или утврђења. У оближњем селу Сукову, одмах иза границе, пре неколико година је пронађено цело богатство, без сумње закопано за време готског продирања 376. године; у Цариброду су ми из тог налазишта показали једну златну монету цара Валентинијана. И виши делови гребена су били насељени у стара времена. У близини црквице у Драгоману се налази грчки вотивни натпис, подигнут у част бога Сабазија од стране неког војника Друге римске легије. О прошлости Висока сведоче тамо пронађене римске и венецијанске монете. Најзанимљивије место у том делу, где се стално проналазе антички предмети, јесте село Туден, близу извора Годечке реке, недалеко у правцу запада од пута Софија – Берковица; одавде су у софијски музеј пренесена два груба идола Зевса и Хере, на основу натписа такође грчки, подигнути од „сеоске управе“ неке неименоване тракијске општине. Недалеко од Сливнице, у правцу запада налази се једно старо градиште, на узвишици између села Гургуљат и Братушково. У том крају, близу Драгомана налазила се римска путна станица Мелдија (Meldia).

Околина Цариброда је планински крај, пун путева и многих сиромашних села. Винограда овде и у Високу нема; све вино се преноси преко границе из Пирота. И овде такође нема бивола, које смо видели још у Сливници; кажу да у царибродском крају већина сељака никада у животу није видела ову домаћу животињу, толико уобичајену у у другим деловима Бугарске. Кровови на кућама су стрми, због великог снега у току зиме. Мушка ношња овде и у Трнском крају подсећа на одећу македонских Дебралија: бела одећа од овчје вуне, бели беневреци (овде их зову бревенеци), црвен појас и црвена шубара (барла). Жене на глави носе беле мараме, украшене цветовима, црвене или црне сукмане из једног дела, кецељу црвену попут черге са везеним ивицама, а око тела појас од црвене вуне или кожни појас са сребром; на грудима, испод рукава и кратког сукмана се назире бела кошуља. Девојке, као и у Софијском крају, имају кике (плетенице) од козје длаке дугачке чак и по један метар, а по њима мали репић, покривен сребрним кованицама. На ногама, наравно, носе обичне опанке.

(наставиће се...)

приредио и превео
Марјан Миланов


недеља, 26. фебруар 2017.

Прикаска: Роска – последња радос'

Преузето са сајта:Виртуелни Музеј Цариброд

(прва награда на конкурсу
’Најбоља кратка прича Пирота 2017’
на осамнаестом Салону књиге и графике
у организацији Дома културе - Пирот)


Помагам маћу ми кол'ко могу ама не могу ни ја све сама. Недостизам. Растрзамо се и ја и брат ми и једва ју крпимо. Остала сама, башта ми умре без пензију четирес дьна пре него ми син даде прво унуче. Остарела, цел' живот у работу по њиве провела. Две крошњице на кобилку на једно раме а матичка на друго па до пладне на њиву. Копа, сади, прска, плеви, загрта… Оној што никне, роди и узреје, она га носи на пазарни дьн у суботу, у Пирот на пијац, да га продаде ако мож'. Оној што продаде-продаде, узне некоју парицу, збере кво неје продала у крошњицу па си отиде код сина Мићу, брата ми, без нође остал у тријес' године. Оче да му даде малко оди пазарат, да помогне на њег' и децата. Брат ми почне да се љути, знаје дека она нема дома ни за брашно. Једва ју натера да си врне парете, да си купи за кућу нешто. Донесе му она и сув пипер и васуљ и лук и компири, кво одом довати и кво има. Даде на његовити и оној кво неје продала. А ја кад отидем при брата ми, он ми испрати некој динар за бабичкуту. Тека се они рашетују сас паре на а там' а на вам'.

Узне она парете и знаје оди куга су ал' ћути. Сас мокре очи ћути. Некол'ко пута сам ју видела да вика, ама текво викање само сам код њу затицала. Мокре вој очи, без и једьн глас и само је клела да си што пре умре, да си не гледа сина у колица како животује живот без нође.

Славиша и баба Роска


Са су је свалиле године. Остарела, нема снагу по пут да оди. Не мож' више у њиве, да сеца, да работи. 'Тела би она ама не може. Ослабела арне, болештине ју налегле. Одавно има како неје добро сас желудац, пије тија шампони, не једе ништа, докарала га на тријес ћила сас све кревет. Тьнка како травица. Ветар дува кроз њу, изветрела вој снага, само шупља коска. Црна марама на белу косу; модра-црна кошуљка; шарено јелече; широка, на фалте, црна тешка сукња сас црну престилку; оди вьлну црне чарапе и црни опьнци на нође – теква је била, мислим се, цел' живот. Све у црно, незацрнила се никада. И имала је једно црно капуче за зиму. Увек на нафталин и дуње мирисало, толко га чувала. Пусте паре, никако да се сврну у кућу. А требе се дом држи, да се једе, да се плати струја за две сијалице, порез на једну собу… мани, мани. Паре требају а нема се.

Гледам по комшилук, има једьн који цел' живот неје работу ванул у руће и цел живот пројде у ладовину поди баграњето на Врницу. Матичку је држал само када је копал глисте и коњештипи по ђубрето за пецање. Живот се наживе по Нишаву у рибе сас сркме и динамит а са добил социјалну помоћ. Море, ветар ти и државу и закон, а ми кви смо?! Па и ми смо човеци!

Решим се ја, надигнем се па у Пирот, у социјално. Од врата до врата, од шалтер до шалтер. Море, мислим се, неч ме врнете и зајебавате сас ваша каветија и оратења позад шалтери него че ми речете кво ми све требе да зберем за социјално. Рекоше ми они, разбра ји колко ји разбра а они ми и написаше по артије кво све требе. Ја се врну у село па право при маћу ми.
- Де седни, да те опрајим на работу.

Тека и тека, това и това, тува и тува, па да збереш артијете и да се оправљаш за социјално. Тека и напраји, збра кво вој реко, предадомо там куде мен' рекоше. Мину се малко време, на маћу ми дојде решење из социјално за парете.

Лькну ми. Стурила сам голем камик и од мен' и од брата ми. Неје лькнуло само на нас него и на маћу ми, че стури терет оди грбину. Нема више да се ћине по возови сас кобилку и крошњетија, па на пијац, па да ли че продаде ил' нече. Оно, несу големе паре, куде големе? Ал' за теквојате по кућу че има. Нече се маћа ми топрв' премењује за излог. Те кол'ко да плати за струју, да купи ориз, зејтин, сол, шићер, да плати воз ка' иде до доктура, те за тол'ко да има.

Да ли ме је било срамота за тој што молим? Срамота ли што сам тражила од државу да ни помогне? За тој ли што че се рашчује по село да ми је маћа на социјалну помоћ поред живу черку и живог сина? Тека је, срамота ме је ал' ме срамота оди мене саму, неје оди друђи. За тој што несмо ни ја а ни брат ми могли на родитељи да помогнемо сас две руће него овака идемо да молимо како просци. Неје ми за правдање ама код мене се дом тек прајил, оди три сина само једно преживело, муж на терен по Босну и по два месеца не дооди. Све је на мен', све сама, све работа. Брат ми у тријес године остаде без нође. Некво се залепи на кичму, црно, големо. Од куде ли се па тој напраји? Тешко поче да оди, на једну ногу ћопа, искривил се, боли га. У Ниш га тека оперисаше да више никад на нође неје станул.

Е па затој ме неје срамота, оди село, оди народ, оди комшије. Свакој си мукује и живује онака како умеје и како му је Бог записал. Неје ме срамота оди шалтери по општину, оди питување, молење. Њи требе да је срамота, државу требе да је срам што ни је до тува докарала, да ји молим.

Него кво чу, оно тека си ни је записано.

Подјесени га туј годин порано, поче и студ. Маћа ми оди оној што вој даву, збрала паре за дрва. Дојде октобар, наближи се зима, па са мојег Стевана, тува у село оди онија што исекоше целу Белаву, купимо некол'ко метра дрва. У наредну суботу се збрамо при њу, исекомо ји, сцепимо ји па сас колица натерамо у подрумчето куде до скоро беше козата. Че пречукамо зимуту, че се огреје бабата, мислим се.

Поглеџујем маћу ми а на њу мило. Че цивне ама се не смеје. Срце вој игра оди милос ама не умеје да се насмеје. Збрала је седамдесе и четр'и године и тријес ћила сас све дрешљаци и турила цел живот на грбину па не умеје да се смеје. Целу кућу, мужа, дечишта, држала је на-руће. Гледала сина како без нође остањује па заборавила како се човеци смеју.

И оче да ни помогне. Оче. Трчи око нас, збира тресће, сува се за цепленће. Стеван ју ока да се мане оди тој, да се помери, че ју тресне некоја цепленка оди дрвникат, не мож ју дигнемо после. А она не знаје оди голему радос и милос кво да работи. Казујем вој да иде у ижу да закладе огањ, да свари рећију. Са че ми још малко, па че завршавамо, че улезнемо да се огрејемо. Она онаква мьлечка и савијена, само што не литну. Гледам ју, чини ми се све би напрајила само још при њу да седимо.

Веч се намали дьн, поче се стьвиња. Гледам, арне смо дрвникат намалили, че привршавамо работу за дьньс, јутре че буде за још малко. Отидомо у собу а маћа ми наклала шпорет, на астал турила грејану рећију, изнела ћисел пипер из зевник, зготвила месо у шерпу:
- Од куде ти мори месото? - питујем ју.
- Кво од куде ми, па ли ми њекња Данко закла козуту?
- Па када њекња, мори, кад је тој било за вашар! Куде си га до са чувала? – дзверим се – Немаш ни фрижидер ни замрзивач.
- При Деска, ли га пита и он ми рече да има место у његовијат замрзивач.
- Па закво си га до са чувала? – поче да окам – Њекња те затеко како сас сув леб топиш у соларче! За кво не једеш него си се напрајила како чума?
- Па за кво? Ели мож Мићу да доведу из град па детето да има. Те и ви сте са туј. Оно детето – показује сас руку на Стевана – цел дьн сече и цепи дрва. Де мори, девојче, не окај по мен толко.
Уздану. Јад ме што не једе. Јад ме што се пресавила од-две. Јад ме што окам по њу. Јад ме.
- Добро, добро. Де седни сас нас да једнемо па че си идемо. Требе на прашчината да давам.
- Нечу ја. Ја сам ручала док сам готвила, јеџте ви.
- Море ја јеџ ил' че ти га на главу расипем – подокну ју а знајем да само оче да има повише за нас.

О бре, маћо моја, мислим си до када че ме алиш и тетошеш. Ја унуче веч имам, на моју се главу иње наватало, еј одкада! А ти ме још гледаш као преди педесе године, јоште сам ти ја твоје девојче. Тека си ме и дьн-дьньс изока – Кам' те девојче!

Седе маћа ми сас нас и поче да узима. Стеван малко једну, малко пину па поче да тера клензу сас бабуту. А она се смеје па извива. Ја ју гледам па се питујем како не памтим када је дзадњи пут била оваква. Како да вој је последње једење и последње смејање у њенити век па да не остане дужна на овија живот.

Завршимо сас једење, помогну вој да зберемо оди астал па си појдомо на Врницу. Тьмьн заминумо меџу Јеременкови и Станчини, ма нема ни сто метра, ја се сети да сам си заборавила кожувчето при маћу ми. Стеван ми не даде да се вртам него он оде а ја остадо да га чекам.
Ма не мину се ни минут, те га иде, трчи:
- Де се врни, Роска падла.

Оооуууу! Оно ми само кроз главу нешто севну, неје ваљда, помисле си. Улезомо у собу а она назем. Замита сас леву руку, гребе сас нокти по патос. Дигомо ју на отоман, опра ју крв из уста и казујем ју да се малко смири. Ама она саде кркља и оче да ми нешто вреви. Држим ју за ручицу, трљам ју по образи, зачешљујем вој косицу сас прсти и она се малко како смири, затворила очи и дише. Кво да прајмо са, да окамо ли санитет, дзверимо се. Шлог ју ударил, нема туј лек, само време че каже. Поседемо, поседемо а маћа ми како да заспа. Смирила се, заклопила очи и дише. А мен' стра уватил. Голем стра. Груди ми се расцепују, не знам од кво, не умејем да се смирим. Не умејем да мислим оди стра.

Стеван рече да си идемо дом, прашчината да напојимо па че се после врнемо. Дојдомо на Врницу, загрејамо шпорет и док ја постоја при свињчетијета да једну, Стеван оде у Горњу-малу при маћу ми да види како је. Брзо се врну и само рече:
- Готова је.
- Еееееејјј, јаднице!!! Не умеја ти кажем ништа убаво. Маћа си ми, родила си ме! – излете ми.
Срам ли ме беше оди њу, да ли нема време, кво би, не знајем. Окам по њу а у душу се једем, само да неје болна, да мож' да поживи, да ју имам. Окам како на дете, очу да ме разбере. Не види ли да ме јад што је остарела, што се савила до зем', што се разболела? Што вој само једнуш не реко нешто умилно, да не умејем без њу, да ми требе, да ју волим? Несьм ју цукнула не памтим. За кво?! Че се посрамим ли преди њу ако тој уработим?

Тија дьн када ју сарањувамо, у малечкуту собу, на астал уз сандьк, милујем си ју по косицу и целивам вој чело. И молим Бога да ме она осети. Дрта сам за сльзе а ровнула би кол'ко могу. Тија дни сам се кутала оди сви и викала како мьнечко дете.

Оно, тека си је. Не дава се на нас што смо се сирома родили да са срећу и радост остарејемо. Ама да некој умре задовољан, е теквог не познавам. Само ни льжу по књиђете да будемо добри, да будемо поштени и че има бољи живот. Мореее, како си се родило, тека че си умреш. Како да је у онеј социјалне паре турен дьн до када че живејеш.


мајци Роксанди – Роски Ранчић (1917-1991) из Станичења уместо надгробног споменика, од Милене Ранђеловић (1941-2002), ћерке њене, у истом гробу сахрањене

СЛАВИША РАНЂЕЛОВИЋ