недеља, 01. јул 2018.

U toku prijavljivanje ekipa za 55. turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2018“

Tekst preuzet sa sajta:Internet Portal Far


U toku je prijavljivanje ekipa za 55. turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2018“, koji će početi 16. jula, dok če se dan ranije održati žreb za grupnu fazu ovog nadmetanja.


Ova tradicionalna sportska manifestacija odvijaće se u nekoliko kategorija: seniori (tradiconalni i pozivni deo turnira) stariji i mlađi pioniri, i veterani. Kotizacija za pozivni deo turnira iznosi 12000 dinara, za tradicionalni 6000, dok uplata po ekipi za veterane iznosi 3000 dinara. Prijava ekipa za mlađe kategorije je besplatna.

Nagradni fond u pozivnom turniru je 500.000 dinara, u tradicionalnom 240.000, kod veterana je 100 % od uplate ekipa, dok je za najmlađe obezbeđena sportska oprema.


Karte za turnir u malom fudbalu prodavaće se po ceni od 50 dinara, dok će cena kompleta karata iznositi 300 dinara. Sve informacije o predstojećoj sportskoj manifestaciji u okviru Caribrodskog sportskog leta mogu se dobiti na sledeće brojeve telefona – 010/361-124, 062/8838-681, 063/435-174 ili lićno u prostorijama Sportsko turističkog centra u Dimitrovgradu svakog radnog dana u periodu od 07:00 do 15:00 časova.

субота, 28. април 2018.

Caribrod, grad svima uz put


Ima, tako, pojava nesvakidašnjih u ovoj Srbiji. Neki grad se, recimo, mesecima pominje, raznim povodima - a nijedan nije ružan. Ni poplava, ni ubistvo, ni korupcija, nego razlog običan, čak lep.

Kao što je slučaj sa Dimitrovgradom: počeli radovi na autoputu, turisti nagrnuli na granicu, otkopani vredni ostaci iz doba rimskog Carstva… Rekoh „slučaj“, oprezno, da ne ureknem, jer ko zna šta nosi dan a šta noć, ali biće da su i blagorodni stanovnici ovog grada, radni i gostoljubivi, za ovu pojavu, ne baš čestu u Srbiji - izostanak ružnih vesti… zaslužni.

Svima uz put, ako ne i na putu, ovde je naselje postojalo još u vreme koje označava prelaz iz kamenog u metalno doba. I nisu slučajno od tada, pre 5.000 godina pa do danas ljudi baš tu tražili dom - dolina Nišave, pa posle Morave, najbliži je put između Evrope i Bliskog istoka, odnosno Azije. Zato se i gradi ogranak koridora 10 baš kroz ovaj grad. Ali ono što su projektanti budućeg autoputa izračunali uz pomoć satelita, znali su - ne znam kako - stari Rimljani: pre dvadesetak dana, prilikom spremanja trase za novi put, otkopani su ostaci njihovog „via militaris“, vojnog puta koji je povezivao evropske i azijske delove imperije.

Nema ko posle njih - bio vojnik, trgovac ili izbeglica - ovuda nije prošao, a ime grada prvi put je zapisano u tursko doba: Caribrod. Da traje do danas, iako je 1951. godine zvanično primenjeno, u čast bugarskog komuniste Georgija Dimitrova. Uzaman, niko za sebe neće reći da je „Dimitrovgrađanin“ - svi su „Caribrođani“. Bilo da su Bugari, Srbi, ili Jugosloveni: prvih ima oko šest, drugih tri hiljade, a trećih, sa „neopredeljenima“ - dve. Cela opština ima 12.000 stanovnika, a grad - sedam.

Dimitrovgrad - da se držimo formalnog imena - jedan je od centara bugarske manjine u Srbiji. Uostalom, do Niša odavde ima 90 kilometara, a do Sofije 60. Državna granice i prelaz Gradina - na dva-tri kilometra su.

Imaju li Caribrođani vajde od takve blizine EU? Kako se uzme…

Ona bajalica naših političara o privlačenju stranih investicija ovde nikako ne pije vodu: Bugari su iskoristili fondove EU i već uz granicu podigli kapacitete dovoljne i za naše tržište. S druge strane, u Sofiju i njene robne kuće može se praktično gradskim prevozom. Caribrođani više veruju svojim očima nego ministru trgovine Milosavljeviću, i garderobu kupuju u Bugarskoj jer je mnogo jeftinija. Oni iz Bugarske, opet, u Srbiji kupuju meso i - cveće. Kasapnice su u Dimitrovgradu na svakih pedeset metara, a između njih saksije. Zašto je cveće kod nas jeftinije, niko nije umeo da mi kaže…

Samo, teško da od ruža može da se živi. Broj zaposlenih u opštini se smanjuje, i znatno je ispod proseka u Republici.

Vasil Velčev, zamenik predsednika opštine, kaže da se veliki napori - i sredstva, kroz subvencije - ulažu u obnovu stočarstva. Za poslednjih pet godina broj poljoprivrednih gazdinstava se uvećao 20 puta sada ih ima skoro 900! Opština svojom teritorijom zahvata i obronke Stare planine, sa pašnjacima sa kojih poreklo vuče čuveni sir…

U ovoj planini vide šansu i za razvoj turizma, pogotovo ako bude nešto od skijališta i hotela o kojima se godinama priča. Ali, sve je to na dugačkom štapu - najizglednije su šanse koje pruža izgradnja istočnog kraka evropskog koridora 10.

Predstavnici izvođača radova „Alpine“ i opštinari razgovarali su o tome, svesni da su upućeni jedni na druge. U Opštini računaju da će biti angažovana mehanizacija javnih preduzeća, i da će stručnjaci tu živeti neko vreme i trošiti pare. Opet, „Alpina“ će svoju upravnu zgradu sagraditi tako da u nju, kasnije, kad se graditelji za dve-tri godine isele, mogu da budu smešteni socijalni slučajevi.

U Turističkoj organizaciji grada još je u maju počelo prijavljivanje domaćinstava spremnih da izdaje sobe radnicima zaposlenim na koridoru. Spremaju se i kafane a preduzimljivi biznismeni najavljuju i gradnju mini hotela.

„Ovo je velika prilika za nas“, kaže Vasil Velčev. „Oni neka grade, ali neko i vodu treba da im nosi…“

Gradnja, istina, nije otpočela tempom koji su najavljivala svečana otvaranja. Ali, kreće se, ipak…

A do tada, blagorodni Caribrođani, svikli da svi dođu i prođu, ili u Evropu ili u Aziju… žive svoj život, da ne čuje zlo, bez loših vesti.

недеља, 25. март 2018.

Как е изглеждал Царибродъ през 1889 година

Този малѪкъ градецъ преди 10 години е билъ селце отъ 100 кѪщи. И тогава е билъ околиенъ центръ, както и днесь. По тѪзи причина започнали да дохождатъ преселенци отъ околнигѣ села, а най-повече отъ гр. Пиротъ и да са заселватъ тукъ; започнали да са строятъ подъ планъ градски здания и селцето започнало да взема единъ видъ на малѪкъ градецъ. По този начинъ селцето Царибродъ е станало градъ. Днесь Царибродъ състои отъ 400 кѪщи, а отъ около 5-600 семейства. Населението са занимава повечето съ земледѣлие, което са види отъ това, че отъ 5-600 семейства 300 семейства сѪ земедѣлци. Тѣзи 300 семейства земледѣлци обработватъ около 8,000 дюлюма земя, а именно: около 6,000 дюлюма ниви, около 400 дюлюма лозя, около 500 дюлюма ливади, около 20 дюлюма грѪсници, около 60 дюлюма градини п около (не вижда се) 000 дюлюма гора. Оть 6-тѣхъ хиляди дюлюма ниви земледѣлцитѣ изваждатъ ежегодно около по 200,000 оки разни храни, като жито, ячмикъ, овесъ, кукурузъ, грахъ, фасулъ и други. По качеството си всичките тѣзи плодове, освѣнъ житото, сѪ срѣдни, а житото не може да са каже и „срѣдньо“ защото почти всичкото е рѪжливо и пѪлно съ кѪклица. Чиста пшеница въ Царибродското землище почти не са ражда, защото нема здра¬ва почва; всичкото землище е бьрдисто и каменисто, само по долътъ на рѣкичката Малка-Нишава която тѣче презъ самиять градецъ, има малко равнина и нѣкакъ по-чиста (не камениста) земя, но и това съвсѣмъ малко пространство ражда повечето рѪжь и кукурузъ. — Другото население въ Царибродъ са занимава съ търговия, съ занаяти и съ разни други работи. Така: платнари има 11 съ 11 дюкеня и 40 слуги; обущари 6 съ 6 дюкеня и 14 слуги; бояджий 3-ма съ 3 дюкеня и 3 слуги; бъчвари 1; шивачи 16 съ 16 дюкеня и 30 слуги; кожухари 10 съ 10 дюкеня и 15 слуги; златари 2 съ 2 дюкеня и 4 слуги; тенекеджии 1; халваджий 2-ма съ 12 слуги; хлѣбари 6 съ 6 хлѣбарници и 15 слуги; готвачи 8, 8 гостилници съ 20 слуги; крѪчмари 43 съ 43 крѪчми и 50 слуги; бакали 27 съ 22 дюкеня и около 30 слуги; манифактураджии 5 съ 5 дюкеня; брѪснари 2-ма съ 2 дюкеня и 2 слу¬ги; мутавчии 1 съ 2 слуги; надничари (хора безъ занаятъ, които работятъ — каквато работа намѣрятъ — съ надинца) 10; адвокати 2; ханджии 43 съ 43 хана, оть които По-главни сѪ 3: хотелъ „Европа“, хотелъ „София“ и Джаджовий ханъ „Видличь;“ овчари 40; касапи зимно време 5, а летио време 10; абаджии 1 съ 2 слуги; налбанти 3-ма съ 4 слуги; ковачи 6 съ 6 ковачници и 12 слуги; пѪртеничари 2; воденичари 2-ма; дюлгери 10; слуги, общо число, 250-260. Дюлгеритѣ работятъ и земледѣелие; постоянни дюлгери има само единъ съ една работилница и съ 2 слуги. Всичките занаятчии, бакали, манифактураджии и пр. сѪ българи, жители царибродски. Отъ манифактураджиитѣ има само трима чужденци — евреи, които са занимаватъ и съ бакалия.
По-главнигѣ търговци въ Царибродъ сѪ 16 души: тѣ сѪ: Радойко Ивановъ, Стоянъ Ивановъ, Пейчо Стаменовъ, Димитръ Стаменовъ, Гога Крьстевъ, Сима Крьстевъ, Анта Джаджовъ, Йосифъ Христовъ, Димитръ Тошовъ, Сотиръ Костовъ, Еленко Белчовъ, Каменъ Ивановъ, Алексия Стойковъ, Нако П. Даскаловъ, Дончо Иговъ, Ив. П. Атанасовъ. Отъ тѣзи, 7 души сѪ бакали, 4-ма сѪ манифактураджии и бакали, 1 е само манифактураджия, 1 е пѪртеничаръ, 1 е крѪчмаръ и пѪртеничаръ, 1 е коммиссионеръ и тютюневъ фабрикантъ и 1 е масларъ.

Фабрики въ Царибродъ има само двѣ: една за тютюни и една за мѣстни спиртни питиета, като ракия, амеръ и др.
По-главнитѣ индустриялни произведения, които са произвождатъ въ Царибродъ, сѪ: килими, аби, кожи и масла. Килимитѣ, обаче, за сега са пропзвождатъ малко, но съществува вече между гражданите идеята за съставяние въ градътъ едно килимарско дружество за повдигане на килимарството въ градътъ.

Въ Царибродъ нема определенъ пазаренъ денъ, но селе¬нитѣ отъ околията идатъ всеки петькъ и всѣка неделя съ яйца, чорапи, лукъ, масло, пиперки, кокошки, гѪски, брашно, фасулъ, грахъ, сирене и др. такива и всичко продаватъ за добра цѣна.

Скотовъдатвото въ Царибродъ не е до тамъ удовлетворително, но въ сравнение съ други по-голѣми градове, съ подобри пасбища, малкий градецъ Царибродъ отъ тѪзи страна е се по-добръ. До колкото знаемъ, у насъ още нито въ едивъ градъ, нито въ едно село нема такива хора, които са занима¬ватъ само съ скотовъдство, така щото не е чудно като нема и въ Царибродъ такива хора. Както казахме и по-горѣ, тукь хората сѪ повече земледѣлци; тѣ вѪдятъ толкова скотове, кол¬кото имъ сѪ нуждни за домашната имъ потрѣба. Така, според списъка за тѪзи година, въ Царибродъ има: 1720 овци, 206 кози, 300 волове, 100 крави, 70 — 80 телци, 80 — 90 конъе, 100 кобили, 2 бивола, 150 свини.

Както казахме, при всичко че скотовъдството въ Царибродъ не е до тамъ удовлетворително, но на продажба скотоветѣ минаватъ за твърдѣ евтена цѣна. Така: единъ чивтъ волове са продаватъ за 40 — 50 лева, единъ добръ конь за ѣздение — за 100 —150 лева, една кобила — за 60—90 ле¬ва, ако е добрѣ хранена; свиня отъ една година, добрѣ хра¬нена, — за 40—50 лева; овци чивта, 10 — 12 лева; кози чивта, 14 —15 лева; овни, чивта 16 — 17 лева.

Търговията въ Царибродъ, споредъ мѣстото и споредъ състоянието на селското население, отива срѣдньо, т. е. нито до тамъ добрѣ, нито до тамъ злѣ. Цѣнорасписътъ, когото подолу помѣстваме, показва най-добре това. Търговците набавятъ бакалскитѣ си и манифактурни стоки повечето отъ Виена и Пеща, а по-малко отъ София. Отъ отварянието на железнопѪтната линия, нѣкои тьрговци отъ гр. Трьнъ започнаха да си набавятъ бакалски и др. стоки отъ гр. Царибродъ. Има са надѣжда, че въ скоро време търговията въ гр. Царибродъ ще са подобри, тъй като търговцитѣ иматъ сега възможностъ да си набавятъ потрѣбнитѣ стоки направо отъ фабрикитѣ и съ по-малки разноски. Понеже капиталитѣ на царибродскитѣ тьрговци не сѪ до тамъ удовлетворителни, то за да могѪтъ да по-добрят търговията си по възможности по-скоро, за да могѪтъ да привлекѪтъ поне Трьнъ, Брѣзникъ и Берковица на стра¬ната си, едно имъ е само нуждно, а именно: тѣ трѣба да са сдружатъ помежду си и да работятъ всички задружно. Само по този начинъ тѣ ще могѪтъ да си създадѪтъ потрѣбната въз¬можностъ да набавятъ и повече стоки и по-евтено и съ по-малко разноски. Направятъ ли това, тѣ ще могѪтъ да са избавятъ отъ конкуренцията на днешните конкуренти — чужденци, а при това и градецътъ имъ ще може да стане единъ малъкъ търговски центръ, както казахме и по-горѣ, поне меж¬ду Трьнъ, Брѣзникъ и Берковица. Види са, че г-да търговци¬тѣ отъ Царибродъ сѪ размислили и сѪ разбрали вече това, защото почти отъ единъ мѣсецъ насамъ развиватъ дѣятелностъ по между си да са сгрупиратъ, да си съставятъ търговско дружество и да си отворятъ дружественна тьрговска кѪща. Ние ги поздравляваме още отъ сега и ги насърчаваме въ предприятието имъ. Нѣка да не напускатъ работата си, ако искатъ щастие, напредъкъ и добръ поминѪкъ. Нашитѣ търговци трѣба да оставятъ вече на страна онѪзи глупость, която са заклю¬чава въ изражението „всѣкой за себе си“, защото ние сме още слаби и неможемъ да работимъ всѣкий за себе си. Само общото дѣйствие може да ни направи щастливи и само чрезъ общото дѣствие можемъ да подобримъ поминѪка си. Това вѣче трѣба да го разберемъ.

(Слѣдва.)

от списание "Домашен Учител",
Цариброд, 1889-та година, книга I
Дигитален архив "Стари Цариброд"

субота, 24. фебруар 2018.

Прикаска: Упролет

за Велина



Готвео се да мрем, туја јесен. Д`лга јесен, тињаеше до крајат на децембар. Бео много слаб. Лежал сам три недеље, не знајал за себе си, без срам, а нади мене тумараоше лицата, која не с`м мог`л одма да ђи познаем. Свити ми личеоше једно на друго, да, свата таја деца, и сечаоше ме на онова одавна минуло, на мојти родитеље.... Радувал сам се на умирачкуту. Ал`... кој знае кико, с помош на лекове, или Бог тека сакаше, срцето издржа...

Мојти унуци минују, тека, прокрај мене, кико труп да сам, погледну ме, за малко, или се усмину, жално. Јед`н од њи личи на мене. Варкају. Е и кво би они с мене зборували? Моето мину, њињото дооди.

Првијат мој параунук кико да неје оди нашту вамилију, целијат се метнул на онија там`, ее-га-ее, ока: мамо! Испрво, не ме обичаше, куташе си бомбонћете, и стално питујеше кига че си идем, у својат дом. Мислеше дека тува има много малко место за двоицата, за њега и мене. Замалко да се степамо, ние двоицата, кига имаше чет`ри године и шес месеца. Забоварил сам за ћикво. С`га си убаво живујемо... нема, нема, па питује, на глас: а за деду? Напраил сам му количка, сабљу оди дрво, дудучле, а антену за телевизур – праимо заједно. Од свити мојти синове и унуци, нијед`н да се ване за алат, да мајстори, а тија малечћијат, што се метнул на онија там`, кико да ми је рућете одсекал. Е кико се само расправја – целијат се напиња, дори крвта му јурне у лицето... ма беснеје си он и без разлог. Ђавол! Казује, деда узел това, деда строшил онова.... Послуша ме, понекигаш, купи ми цигаре, ка` је расположан оче и да ми запали. Подрипује наокол кико ждребенце.

Осечам кико ми коштинете трулеју. Седим, кажи улогав, на столат, гледам у стенуту. Никој ми не дооди у соблето, по некол`ко са`та. Јутром, разбуди ме с`лнцето, преко пенџеруту видим дрвја кико се разлистују, све повише. Тува су, негдека, и врапчетијата, само ја ђи не чујем, вечимка ододавна. Сигурно кљуцкају нешто, доле, поди пенџеруту.

А мене ме нече Бог. Мучи ме. Ја му казујем: прибери ме, доста беше. Свити ме душмање и мрсници претекоше...

Кико ис`ло дрво, седнем, легнем... на никог не требем...


Миле Пенков,
„Дан великих таласа“,
Ниш, „Просвета“, 1997.

недеља, 10. децембар 2017.

Gornji Krivodol - Selo sa pogledom na EU


Slobodan Ćosa Aleksić
Ako ikada stignete tako daleko, visoko ili toliko skrenete van glavnih saobraćajnica da vas put nanese čak na krajnji jugoistok Srbije čeka vas nagrada. Ima pomalo nezgrapno ime Gornji Krivodol.

Ostalo je saglasje prirode i čoveka, koje i sa malo ljudi deluje moćno, trajno i večito kao da će nadživeti Armagedon.

Gornji Krivodol je selo Visoka, prirodne regije oko reke Visočice koja počinje u Bugarskoj kod grada Godeča, a završava se ispod Temske nedaleko od Pirota. Jugozapadna međa joj je Vidlič, a severoistočna Stara planina. Sedamnaestak kilometara podeljeno je na Gornji i Donji Visok. Gornji je nekada pripadao Bugarskoj, a Donji Srbiji. Od 1920. samo je nekoliko sela i Godeč u Bugarskoj, ostalo naše i manje više pusto. Gornji Krivodol je upravo najisturenija tačka sa naše strane. Selo sa sedamdesetak kuća u polju jagoda, nadomak šume, sa potokom koji ga deli na dve mahale, sa putem kojim se najlakše penje na vrh Kom, sa kućama prastarim i začudo još uvek u dobrom stanju, popločanim sokacima i svega četrnaest stanovnika.

Kada sam ga posetio bio je početak juna, spremala se kiša, jagode su tek stizale i bilo ih je mnogo. Saznao sam da ih ima šumskih, koje su krupnije i slađe i poljskih, koje su sitnije, češće i mirišljavije. Ipak nije mirisalo, ni na jagode, ni na kišu, nego na prošlost čija se aroma ne upija nozdrvama, nego čulima koja su nam osećanja podarila.

Već u dolasku znao sam da je Donji Krivodol selo u koje je stigla prva vršalica i prvi traktor na području koje danas zovemo Pirotski okrug. Bilo je to pred rat koji ga je prebacio pod jurisdikciju Okruga Godeč, da bi ga četiri godine kasnije pridružio Srezu caribrodskom. Došao sam da vidim livadu „rekoredrku u biodiverzitetu“ sa manje od hektara na kojoj uspeva nešto manje od petsto biljnih vrsta i farmu autohtonih životinjskih vrsta, gde telad buše izgledaju kao lanad, mladi mangulice kao tasmanijski đavoli, a jaganjci karakačanske ovce, kao zagasite pufne za skidanje šminke. I sve sam to video i zaista je lepo.

No, nekako sam uvek bio zagledan u terasasto raspoređen niz kuća, sa obaveznim ćoškama (čardacima) i u avlije sa neobičnom vrstom šimšira ili možda neke patuljaste tuje i pogledom koji je premašivao nekadašnju gvozdenu zavesu i dosezao današnju EU, oličenu u čudno lepim selima sa „romantičnim“ imenima Brlja, Komštica ili Ropot, čiju su bajkovitu vizuru za dugo pokvarile danas puste i već oronule višespratnice građene za nekadašnje čuvare pravovernog komunizma i granice prema SFRJ.

A onda je počela kiša. Stigla je kao neprozirna zavesa iza nekad gvozedene zavese. Naterala nas je u džip i na put prema Dimitrovgradu. Moj prijatelj i vodič Nikodija pustio je muziku. Pevala je Nana Muskuri „Amasing Grace“. Mada iz druge tradicije, pesma i glas su sasvim dobro legli za oproštaj sa Gornjim Krivodolom, selom sa pogledom na EU, koje kao stvarni Megido, spaja raj i pakao planine domovine i imenitelja Balkanskog poluostrva sa napevom, energijom i glasom Galje Balkanske i sondom Vojadžer poslatom svemiru da ostavi poruku o svima nama na Zemlji.

субота, 02. децембар 2017.

Анегдоте с Царибродсће легенде!

Tекст преузет са сајта Виртуелни Музеј Цариброд

“ПАШАТА”

Кажу Цариброџање много пију. Они пију, ама и уче, много Цариброд има учени по бел свет. А, за пијење, верно се много пије, ама неје това пијење до бој, него се пије за веселбу и шалу (мајтап). Оно ко да се и не пије ка у Цариброд плизнуле кавене на све стране. Још у старо време, ка је Цариброд имал 2000-3000 житеља, имало је около 50 кавене. А, и ка отидемо у друг град, не варкамо да најдемо сладкарницу, него тражимо јевтину кавену - тека ни остало од тија царибродсћи боеми, што су живејали преди нас.

Тека било "модерно" порано напивање у Софију и две царибродсће легенде - СПАСЕН "ПАШАТА" и АСЕН "ЦРЕВАРАТ" често с влакчето отодили до Софију "на по једну"!
Једнуш ка испили "по једну" и се заврчали с транвај до софијскуту гару, Цреварат поштен, пришъл до човека с униформу да купи билети: "Другарю кондуктер, две билетчета моля". "Аз несъм кондуктер бе, аз съм морски офицер!" -казал му он. ЦРЕВАРАТ ИСКОКОЛИЛ: "ИЗРИПУЈ ПАШО, УКАЧИЛИ СМО СЕ НА ПАРАХОД!!!".

текст : Никола Алексов

***

"ГАГА ЦИГАНЧЕТО"

Једън од легендарни "царибродсћи цигансћи роми" беше ГАГА ЦИГАНЧЕТО -цигулар, редован гос на "Гацино", "Галино", стар "Балкан", а и у ресторацијуту на гаруту. И нигде не улазеше без цигуљћуту.
Ка бео момче обичао да седнем с њега на по биру и да си пооратимо. Једнуш га пита за једну случку дали је било истина и он ми рече дека је верно.
При његовете "редовне визите" у ресторацијуту на гаруту једнуш улезал црнац да се почерпи. Гага га узгледал и отишъл при детето што служи пијење - "Абе, дете, одека је тија, гледе колко је црн, ко ђавол???", а детето му рекло: "Гаге, тија је из Африку, они тамо су свите црни ко ђавоље". Гага се мислил, мислил, па одапел: "ДЕТЕ, ПА КА СУ ОНИ ТОЛКО ЦРНИ , КВИ ЛИ СУ ЊИ ЦИГАЊЕТО ТАМО!?!".

текст : Никола Алексов


***

"КЛАРИНЕТИСТ - ЂЕНЧА ЦЕКОВ"

"Лепа је прича о кларинетисти Ђенчи Цекову, виолинисти Гаги и њиховој банди, Бардилу, Момели и Гоши Жољи. Оркестар је био мешовит - циганско- бугарски, али би га најправилније и по ономе што су свирали и како су изгледали и опходили се према музици и људима, требало звати господски. Иза кларинетисте Ђенче остало је страхопоштовање међу његовим колегама за његову интерпретацију Монти чардаша, иза Гаге, данас би рекли ауторска ствар - Васо Џувалеа, Бардил је због песме Воларе добио надимак Модуњо, где се прво О изговара као У, а последње као А".
Петар Попов: "Ђенча обичаше чашкуту, па затова псујеше кавену с басамаци (Балкан). Иначе, носеше и багаж на путници од гарата до центарат за ситне паре! Чини ми се да имаше фалинку на једно око? (стаклено). Другар му и "колега" беше и Сава - познати свирач у дудуче (фрулу)"
Слободан Алексић :"Па ти не знајеш ли, он се је с једнога госта на Цариброд кладил у ћило рећију да че си изавади око. Овија се упецал, на Ђјенчу стигла рећијата, он одсипе у часку, изавади си вештачкото, пропере га у часкуту и окне : радимо, радимо, пијемо, пијемо, да живеје Ђенца Ђенчовсћи!. Иначе, по думу на Пепи Жољу, Ђенца је бил најбољи „кларинетиста кога је чул".

***

"СЛОНАТ Е В РЕМОНТ"

Ка почемо да се бричимо (трчи, трчи, па влакно) и ни, ко Пашуту и Цреваратога, почемо да вачамо влакчето за Софију и да јуримо девојчетија отуд границу! Идеомо у квартал "Слатина", тамо имаомо другаре и гаџета (девојчетија).
Једън од другарете ни прати "абър" да дојдемо у Софију, че се дава убав филм у центарат, окал се "СЛОНАТ Е В РЕМОНТ". У това кино се скоро давал и филмат "ЖЪЛТАТА"- с Ружицу Сокић у главну рољу, за Българию у времето на Тодора Живкова, голем еротсћи филм. Каже, залепена огромна бела плаката с заглавије, ама нема слиће, сигурно је од западат и има много еротика, па несу смејали да туре слиће.
Ни се утегнемо у фармерће (дънће) и јаћета од џинс и отидомо у Софију - квартал "Слатина". Дојдоше и девојчетија и свите правац - ЦЕНТАР!!! Ка стигомо, оно верно залепена голема бела ретија, ама на њу пише: "САЛОНАТ Е В РЕМОНТ"!!!

текст : Никола Алексов

***

"ИМАШЕ СЕ - ДАВАШЕ СЕ"

Порано Цариброд имаше "ДУШУ", све некико беше по различно од са! Куде ко улезнеш - шала, смејање, неје ко са - у једън кафић улази једна партија, у друг друга и само нешто шъпчу ...
У "ГАЦИНОТО" беше на моду, у сепарето, да се конзумирају "овче главе, телешће главе" и, нормално, това се засипујеше с много алкохол.
По това време тамо бил конобар Пера из Мазгош и једва чекаше да "подстриже" некога из компанијуту. Е, никој неје бил толко глупав да не види това, ама, ИМАЛО СЕ - ДАВАЛО СЕ.
Једнуш га питали: " Абе, Перо, ко сваћи пут сипујеш пијење поди рецкуту на чашуту?". "Не видим добре бе, у пензију требе да ме прате!". "Па, ка не видиш добре, што не насипеш нади рецкуту!".
"Е, ТОЛКО ПА НЕСЪМ ЋОРАВ" - правдал се он.

текст : Никола Алексов

***

АГА ЏАЏИН, БУЗА И МАНАСТИРЧЕТО

"Заправо манастирчето је постало место хедонизма, где се и пред божијим очима у свакојаким временима уживало у малим стварима које живот значе. Индикативна је прича о Аги Џаџином, бонвивану с почетка прошлог века, који је с друштвом и бидоном вина обичавао да убија време на манастирчету. Имао је навику да када се вино попије најмлађег из компаније са бидоном и цедуљом свом оцу пошаље у град. На цедуљи је увек исписивао исти текст - „Санде! Још вино! Ага!“ Веза је дуго функционисала, све до дана када се бидон вратио празан, а цедуља је у отпоруци имала одговор: „Мили сине, Аге! ку.... вино! Санда!“
Но, манастирчето памти и много опорије приче, као ону о Ивану Бузи, који је 60-их одбио да са манастирчета оде на „информативни“, па су на манастирчету „литнуле (одлетеле) пет милиционерсће шапће“, а Буза добио три године Голог отока и много касније репортажу у загребачкој „Арени“. Неправда према њему никад није исправљена. Буза је допао затвора само зато што је, као заклети хајдуковац, на провокацију истих милиционара рекао да ће радије да навија за софијски ЦЕДЕНЕА, него за Звезду.
Тако је тада било у пограничним подручјима. А сада? Па још увек је лепо имати тихо место за уживање у малим стварима. Управо онакво какво је манастирчето".

текст: Слободан Алексић Ћоса

***

"ЕМИЛ СОКОЛОВ - ЕМЧА ЦОЦИ"

Да се не помисли да у царибродсће легенде спадају само боеми и музиканти .
Има и големи интелектуалци, добротвори и спортисти. Једън од њи је и Емча Цоци, човек кој много направи и за Цариброд, а и у Цариброд. Заједно смо играли кошарку у КК "Свобода" и он беше једън од нај - добрите.
Дали му остало од деду му, Соколов Наку - бившега кмета на Цариброд и човека, колко је мене познато, кој је напрајил главнуту улицу с тија камење, он и Емча много напраји у Цариброд. Његова је заслуга што Строшена чешма тека убаво денъска изгледа, а и свете чешме около Цариброд: "Љуља", "Кърнишор", "Јазвиње"...
Његова је заслуга што и градската гробишта тека изгледају. Уреди ђи ко градину и ограду напраји. Ка напраји КАПЕЛУТУ, беше расписал конкурс за гробаре, ама никој нече да се навача да работи туја работу. Мој пријатељ, Ташко Даскалат, рече че конкурише, обећал му бил Емил - прво малко че поработи ко гробар, а после че га унапреди у КАПЕЛ МАЈСТОРА!!!
У това време у "Комуналац" работеше и мој кум, Комаръцат. Емил га одвел на КАПЕЛУТУ и му рекъл: "Комар, од денъска ти че будеш шеф тука. Тети столица, тети маса, те и ТЕЛЕФОН смо купили, оно још несмо га прикључили, ама нека седи тука за украс". "Директоре", казал му Комар, "ја си телефонат понеси". "Што Комар?!?" - питал Емил. "А КВО АКО СЛУЧАЈНО ДЪРНЕ, А ЈА ЗНАМ ДА НЕЈЕ ПРИКЉУЧЕН - ТРЕБЕ НОЂЕ ДА СИ ПОТРОШИМ НАДОЛЕ ИЗ БАСАМАЦИТЕ!!!" - рекъл му Комар.

текст : Никола Алексов

***

"ИНТЕРВЈУ - ЛЕЛЕ, ВЕРНО"

Ка поодрастомо и станумо студенти, случајно ја ,СИКА - САБАТА и покојни (Бог да га прости) Иван Божилов - "Цивкан", беомо у Београд (ја и Иван тамо студираомо) и беомо пошли при Слободана Алексића - Ћосу на "видение", ка разбрамо - умрел другарјат ТИТО. До викање беше дошло! После, (царибродска работа), се напимо. Док ни слапутаомо по "Кнез Михајлову" и ка чумо дека је умрел другарјат Тито, дојде јед'н журналист до нас да ни пита потресли ли смо се заради Титу. Ни се узгледамо, да видимо кој че орати. Сабата одлучи, он че орати и тека и би. После ја га пита што тека одлучи, а он рече: "У това време у "БЛЕД" сигурно пију Бага и Мирча - Тарзан и слушају радио, (тамо радиото стално беше укључено), и има да се одушеве ка ме чују". Добре, реко ја, а знајеш ли дека и башта ти Митко слуша радио и он ти даде парице за леб да ручаш и мисли да си у Ниш на предавања, а ти слапуташ по Београд!!! "ЛЕЛЕ, ВЕРНО" - рече он и мислеомо да трчимо по журналистатога да избрише това, ама он се шмугнул у тарапануту и това отиде у етар!!!

текст : Никола Алексов


***

"МИЋА - МАЈМУН"

"Плн с паре, у фина кола, убаво облечен, намерисан с Брут и Виктор, плн с прикасће, духовит, симпатијага с една дума, намерил си мома, ја мислим у Плевен. Отиду сви његови на свадбу и дедата по тгајашњи социјалистичћи обичаји држи говор: “Тој е такв мжага, храбрец, елегантен… Ние и цел Плевен се гордеееме с нашија Мичо”!
Тги се дигне башта му Тацко, па каже- “Ние се с њега гордејамо тријесе године. Те Ви га са па се ви и цела Блгарија ако требе, гордејте колко сакате”
И верно, човеци и цел Плевен и околијата се “гордејали” с Мајмунатога, све док не дигал пангалат и дошл си у Цариброд.
После иде спремање на Средњу угоститељску у Бихаћ, која је “еx катедра” обављана углавном у Галиното.
Това је изгледало отприлиће тека. Улезне Митко Сеља, Мајмун окне пијење и Митко га спрема математику. Обично су завршавали с интеграли и диференцијалан рачун с милиони непознате.
После улезне Трапа и га спрема економију. Стигну до пасиву и активу и остали би у дубиозу да не наступа лично шеф сале Јофа, кој му држи очигледну наставу из постављање на масе, служење на пијење и наплачување.
Ја сам га, да простите, спремал Филозофију и Марксизам, ама ме много зајебаваше с Хегела и онова – А бе мајћи ти га, кико по Хегела црне краве давају бело млеко?
Музичко су га спремали лично Гага, Буза и Кочић. Прво нотно пеене каже Буза и наставља: Ајде Гаге из Ф-дур “Зашто мајмун пије вино”, да видимо Мића научил ли је нешто? Мића пцује, Кочић прети ко че му намале поведението и че ока бата Воју Свињуту да му истегли уши ко на мајмуну, кавената се вача за мешину од смејање, али е тека Мића заврши Средњу угоститељску у бијелом граду Бихаћу."


текст: Слободан Алексић Ћоса