петак, 06. октобар 2017.

Прикаска: Уврел се, ко кацар у чвор!

"Уврел се, ко кацар у чвор“


При некога мајстора, кацара, дојде једн човек и тржил да му овија напраји кацу за зеље. Кацарат га испитал: ћиква да буде, колкава да буде и рекл му цену. Овија се мрштил, па тражил да му напраји за помалко паре, и тека, у празну орату, задржал мајсторатога подлго време. На крај се погодили и овија чивијар си отишл.

Ка си човекат отишл, мајсторат узел да му праји кацуту, и све си у себе мислејал ћико да превари човекатога. На крај му напрајил кацуту, ама, те, по ретачку, па поручил на човекатога да дојде, да си прибере кацуту.

Овија дошл, платил на мајсторатога и откарал си кацуту дома.Ка стигал дома, он ђу стурил и почел да тура зеље у њу, и да сипује воду. Али кацата нићико нестела да држи воду! Све што он сипе воду, она истече!

И тека, после једно два дни, ка ништо неје могл да напраји сас зељето, он натовари кацуту на воловса кола и врне ђу при кацаратога, па срдито, још оди вратата почне да ока на мајсторатога: „Ћикво си ми, бре, мајсторе, напрајил!? Това неје каца! Ни воду не може да држи!!“. И још много му нешто рекл!

А мајсторат че му, тегај, рече: „Немој, приће, да се љутиш на мене. Ћикво си тражил, теквова сам ти напрајил. Ти си ми тражил да ти напрајим кацу за зеље, а за воду да држи, неје била ората!“.

И човекат се тгај лупнул по чело и видел дека је погрешил, па доплатил на кацаратога те му, овија, препрајил кацуту да држи и воду.

И за това има реч: СТИСНУТ ДВАПУТИ ПЛАЧА

субота, 09. септембар 2017.

Путо(писци) о Цариброду: К. Јиречек, 1883.год (део 2)

Текст преузет са сајта: Виртуелни Музеј Цариброд

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.

Прва позната фотографија Цариброда, 1883.година
Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.


КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: ПУТОВАЊА ПО БУГАРСКОЈ


Први део путописа прочитајте ОВДЕ


24. августа, предвођени једним стражаром и једним циганским кираџијом, кренули смо на наш пут, разуме се, на коњима. Наш циљ је био град Трн, где смо стигли након дводневних заобилажења. Двадесетак минута након царинарнице скренули смо са главног Пиротског пута ка долини са леве стране, којом са југа дотиче велика притока Нишаве, Лукавица или Лукавачка река, која извире на Брусничкој планини, северно од Брезника. Горњи део ове долине покрива област између Сливнице, Брезника и Трна и назива се Бурел. Ова област броји 20-ак села. Када смо прешли реку, која тече дубоком усеком између великих наноса од честих поплава, ушли смо у живописну, око 25 минута дугачку котлину једног потока, који се улива у Лукавачку реку са леве стране. У доњем делу ове котлине, близу ушћа овог потока, налази се специфична црквена развалина, а у горњем делу је село Лукавица. Богато растиње, свеже зеленило ове области и жубор вода подсећају на неки кутак на Алпима; стабла ораха, храста, јавора, врбе, крушке и шљиве са плавим или жутим плодовима и високе стабљике кукуруза заклањају многобројне изворе и водоскоке око потпуно празних села. Становници села су били расути по пољима и њивама на околним обронцима. Поред једног глога, ураслог у павит, у овом планинском крају се може видети драч (Paliurus), растиње специфично за јужне крајеве; у Трнској области су ми међутим рекли да су овај трновити храст пре само 20-ак година овде донели Цигани чергари.

Разрушени Лукавачки храм је заиста посебна грађевина. Сама црква је незнатних димензија, дуга само 7 корака, широка 5, са полукружном апсидом; првобитни свод од цигли, који је одавно пао, сељани су заменили дрвеним кровом. Изнад црквеног предворја се уздиже троспратна четвороугаона кула, са стране широка 5 корака. Њени зидови су грубо направљени од ручних облутака и ломљеног камена, између којих су хоризонтално зазидане греде. Највиши спрат је имао мали параклис целом својом дужином, са четвороугаоним прозорима и троугластом апсидом, на чијим зидовима се још увек разазнају фреске. Средњи спрат, без сумње само степениште, има голе зидове са два мазгала са стране. Доњи простор је посут камењем, а зидови су му били украшени мањим ликовима светаца, пажљиво исцртаним на тамној позадини у два реда, један изнад другог; на списима које свеци држе у рукама могу се прочитати одломци старословенских натписа. Лица светаца су ископали Турци. Цео храм изгледа као да је некада био затрпан прахом, а онда опет откопан. Старе брезе и јаворови се по висини надмећу са кулом, коју у потпуности сакривају. Око рушевина се могу видети гомиле обрађеног камена и трагови ограде. Простор између врха и потока толико је тесан, да је мало вероватно да је кула могла да служи и у одбрамбене сврхе. О прошлости ове грађевине, која је права реткост у источној архитектури због компактности куле и саме зграде, нема предања; сељанин, који нам је отворио цркву, каже да ни његов деда (који наводно има 120 година, јер се обично старијим људима по селима године додају) не зна када је „ова црква служила“. Сељани, каже он, овде долазе на Митров дан. * (Архитекте Милутиновић и Валтровић у опису цркава у новим српским областима и Трнској области у Гласнику књига 48 (1880.) Лукавачку цркву називају Св. Никола.)

Након четврт часа опет смо стигли на пут близу срушеног моста, који је прелазио преко Лукавачке реке код њеног ушћа у Нишаву (2ч. 55м.). Инжењерима које је послала бугарска држава празно пешчано корито чинило се превише широко, па су зато на једном делу направили насип; једва да је мост био завршен када је река неочекивано надошла и однела и насип и скупоцени мост. Код овог ушћа двеју река, поново се отвара долина реке Нишаве, пуна конопље и кукуруза.

(наставиће се...)

четвртак, 03. август 2017.

“Dani košarke” u Dimitrovgradu

Tekst i foto preuzeti sa: Internet Portala "Far"


Košarkaški klub „Dimitrovgrad“ u saradnji sa Sportsko turističkim centrom „Caribrod“ i ove godine organizovaće tradicionalnu manifestaciju “Dani košarke”. Manifestacija počinje u petak 4. avgusta, a završava se narednog dana, u subotu 5. avgusta.

Takmičenja u basketu, šutiranju trojki i tradicionalni susret “Stari – Mladi” i ove godine će okupiti ljubitelje košarke u sportskom centru “Park”. Pored ovih stalnih takmičenja, ove godine biće organizovano i takmičenje u poligonu za najmlađe košarkaše.

Prijava za basket turnir u konkurenciji seniora i kadeta, šutiranju trojki i poligonu moguće je obaviti sve do pred sam start takmičenja, koji je zakazan petak u 19:00 časova.

Prijava za basket turnir u konkurenciji seniora je 3.000 dinara, za takmičenje u trojkama je 300 dinara po učesniku, a kadeti i pioniri neće plaćati učešće za takmičenje u basket turniru i takmičenju u spretnosti sa loptom.

Za seniore obezbeđene su nagrade od 30.000 dinara za prvo mesto u basket turniru, drugo mesto doneće 20.000 dinara, dok će trećeplasirana ekipa biti nagrađena sa 10.000 dinara.

Kadeti i pioniri će biti nagrađeni sportskom opremom.

Т.Aleksov

Foto: Mikan Andreev

понедељак, 17. јул 2017.

Uspešna fudbalska karijera: Dimitrovgrađanin Aleksandar Milev ostavio veliki i trag u Aleksandrovcu

Aleksandar Milev na fudbalskom stadionu u Dimitrovgradu

Ako su, možda, drugi zaboravili, ili iz nekih razloga propustili da kažu, što kod nas nije retkost, nisu zaboravili oni najvažniji – njegovi učenici „Profesore, hvala vam“. Sa tim se danas, duboko u sebi, rve profesor Aleksandar Milev čovek koji je čitav radni vek, četrdeset godina proveo u Aleksandrovcu mireći suprotnosti, od vizionara do praktičara, nikada se ne umorivši od davanja sportu, fudbalu posebno. Zato granice u svojoj profesiji i nije tražio, služio je sportu bez izuzetka.

Pomalo setno, ali i ponosito, ovih dana, prebira po sećanju. Sa svojom savešću se nikada nije pogađao niti trgovao. I zato može, bez izuzetka, da pogleda u prošlost iako je stalno zagledan u budućnost. Brojke i datumi možda nešto i prikriju, ali mnogo toga i kažu, a Aleksandar Milev mnogo toga ima da kaže, zajedno sa svojim učenicima.

Aleksandar Milev u dresu FK “Balkanski” (čuči – treći sa desne strane)

Došao je u vinorodnu Župu iz dalekog Dimitrovgrada. Čovek i vreme, ruku pod ruku, i tako decenijama, do danas. Fakultetsku diplomu stekao je na Univerzitetu u Sofiji, gde je igrao fudbal u Akademiku i Lokomotivi, bio član Univerzitetske reprezentacije Bugarske. Kao gimnazijalac nosio dres Balkanskog i Radničkog iz Pirota, a potom obreo se u Župi. Mladi profesor pun entuzijazma započinje, po mnogo čemu, borbu sa vetrenjačama.

Aleksandar Milev u dresu FK “Balkanski” (prvi sa desne strane)

– Ništa ne bih menjao, pored svoje porodice, najviše volim svoje đake i moj Dimitrovgrad, volim i Aleksandrovac. Brus ne pominje svestan one nepisane „Odakle ti je žena odakle si i ti“. Smeje se na moju opasku, pa nastavlja.

– Radio sam u Gimnaziji koja potom postaje OC „Deveti maj“, danas SŠ „Sv. Trifun“. Profesor jednom i zauvek. Igrao sam fudbal, postao trener, sa mojim učenicima osvojio sam mnogo toga čime ću se ponositi dok sam živ, – započinje razgovor.

Aca, kako ga u prestonici vinove loze i vina zovu, pojednostavljuje stvar.

– Sve se uklapa u jednu ogromnu i šarenu loptu. U radost pobede i tugu poraza, u naporne treninge i istrajavanja, da bi se stiglo do cilja.

U velikoj i širokoj lepezi, njegovi učenici i on, stizali su do mnogih ciljeva. Malo je onih koji se mogu pohvaliti takvim rezultatima svoga rada. Pedantno i gotovo ljubomorno čuva sve pripreme za čas i treninge, ispisane krasnopisom. Samo da se ukoriče i eto svojevrsnog štiva mladim profesorima i trenerima. Sa ponosom pokazuje trenersku licencu stečenu u Slaviji iz Sofije na temu „Razvoj fudbala na Balkanu“.

Pred mojim očima hrpa medalja, pehara, diploma, koje su osvojili njegovi učenici od regionalnih do državnih titula.

– E, to je ono što me čini srećnim. Moji su učenici bili i ostali šampioni. Ima i državnih reprezentativaca, a tvrdim i onih koji će to tek postati. I sada, u poznim godinama i nekim „srčanim preskakanjima“, fudbala se nisam odrekao. Svojevremeno, 1990. godine, proglašen sam za najboljeg fudbalera veterana Srbije. Prethodne godine to je bio čuveni Dragiša Ilić – Talijan iz Napretka, a posle toga Simonović iz Niša… Našao sam se u lepom društvu.

Mali je srednjoškolski izložbeni pano da prigrli sve pehare i medalje. U njegovoj kancelariji „u ćošku u kome sam proveo čitav vek radeći onaj administrativni deo“ nalazi se ostalo. Tu je želeo i da razgovor ovekovečimo fotografijom.

Fudbal je, ipak, najveća ljubav. Odavde, iz njegove škole, potekli su brojni majstori „najvažnije sporedne stvari na svetu“.

Aleksandar Milev i Nenad Sakić

Župa i naša škola dala je nekolicinu vanserijskih fudbalera: Nenad Sakić, Zaviša Pejić, Milan Narandžić, Rade Ivljanin, Dejan Ćirić, Aca Antić, Aleksandar Stojkovac, Dalibor Gašić i dva fudbalera kasnije doktora nauka Igor Stefanović i Dule Savić. Oni su čitali igru, oni su znali fudbal, oni su to, u svojim karijerama, i dokazali. Od mog trenera u Sofiji Stefana Boškova sam naučio jednu zanimljivu stvar. Ekipa mora da ima: tri visoka, tri brza i tri pametna igrača. A deseti? Neka bude predsednikov sin. Onda se nasmejao aludirajući na neke aktuelnosti.

I jedan zanimljiv podatak. Već gotovo četiri decenije, on i njegovi drugari, svakog prvog januara igraju mali fudbal i lagano uvode sveže snage. Novogodišnji fudbalski koncert, tačno u 11:00 sati, kao onaj čuveni muzički u Beču. Ta tradicija se i danas poštuje. On više ne igra, ali je tu, za svaki slučaj.

– Mogao sam više da dam fudbalu, školi verovatno nisam. Zadovoljan sam, i opet bih krenuo istim putem. U svom poslu sam bio izuzetno posvećen, tako će biti još ovih par meseci. Posle? Lagano ću se rekreisati jer sam i kopačke i patike, okačio o klin posle srčanog udara u decembru prošle godine. Za oproštaj od karijere dobio sam prekrasnu maketu rodnog Dimitrovgrada…

I još jednom, podvlači.

– Posle moje porodice najviše volim moje đake.

A onda su zaiskrile suze u očima. Suze koje govore više od svake napisane rečenice. Od prijatelja saznajem – izuzetno svira trubu. Počeo je kao gimnazijalac u Dimitrovgradu u orketru sa 63 instrumenta čiji je dirigent bio Georgi Šukarev, kasnije dirigent u Bečkoj filharmoniji. Kada sam sklopio beležnicu ćaskali smo neobavezno i došli do jednog 6. avgusta i jedne Gordane sa kojom ima sina i ćerku. I…život ide dalje.

TITULE

– Pomenuću samo neke – moji učenici osvojili su pet puta titulu prvaka Srbije u fudbalu, uz jedno drugo mesto. Rukometašice i rukometaši takođe šampioni Srbije uz jedno drugo i sedmo mesto. Tu bih obavezno pomenuo Raku Milisavljevića koji je u RK „Župa“ trenirao devojčice i mnogo doprineo uspesima. Naši stonoteniseri imaju tri državne ekipne titule i nekoliko u pojedinačnoj konkurenciji. Tu su i pobednici atletskih takmičenja, takmičenja u šahu…Ponosim se time kao i takmičenjima na vodi u „Igrama bez granica“ – govori Milev.

Izvor: Sportski žurnal

Foto: Iz albuma porodice Milev

недеља, 09. јул 2017.

Od 15. do 28. jula 54. turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2017“ – Ukupan nagradni fond 740 000 dinara

Tekst i slike preuzeti sa Internet Portal Far


U sklopu Caribrodskog sportskog leta od 15. do 28. jula u Sportskom centru Park biće održan 54. turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2017“. Seniorski turnir sastojaće se iz dva dela, tradicionalni i pozivni. U tradicionalnom delu turnira nastupiće 16 ekipa, koje će biti podeljene u četiri grupe sa isto toliko timova, dok će u pozivnom osam ekipa biti podeljeno u dve grupe. U turniru mlađih kategorija nadmetaće se mlađi i stariji pioniri. Ukupni nagradni fond ovogodišnjeg turnira je 740 000 dinara.

U izjavi za FAR, Vasil Andrejev najavljuje da će pored dimitrovgradskih ekipa na ovoj sportskoj smotri učestvovati i timovi iz Pirota, Bele Palanke, Babušnice, Niša i susedne Bugarske, a takođe očekuje se i dolazak finalista futsal lige Bugarske, ekipa „Levski“ i „UNSS“ iz Sofije, koje će se nadmetati u pozivnom delu turnira.

„Naš cilj je da kroz tradicionalni turnir animiramo što veći broj ekipa iz Dimitrovgrada. Prošle godine smo imali dosta dobar odziv što se tiče ekipa iz naše opštine, nadam se da će se taj trend nastaviti, jer na taj način promovišemo mlade igrače i uopšte fudbal na lokalnom nivou. U pozivnom delu turnira planiramo da okupimo najbolje futsal igrače iz Srbije i Bugarske. Juče smo imali sastanak u prestonici Bugarske gde smo dogovorili dolazak finalista futsal lige Bugarske, ekipa „LevskI“ i „UNSS“ iz Sofije. Kotizacija za tradicionalni turnir iznosiće 6000, dok će za pozivni biti 12000 dinara. Pobedniku tradiconalnog turnira pripašće novčana nagrada u iznosu od 130000 dinara, drugoplasiranoj 70000 i trećeplasiraanoj ekipi 40000 dinara. U pozivnom turniru nagrada za prvo mesto iznosi 270000 dinara, za drugo 130000, dok je za treće mesto obezbeđeno 100000 dinara“ – kaže Andrejev.

Kao i svake godine biće organizovan i turnir mlađih kategorija u kojem će se nadmetati mlađi pioniri (dečaci 2006. godište i mlađi) i stariji pioniri (dečaci 2002 – 2005 godište).

„STC dosta radi na promociji školskog sporta uključujući decu u sportskim aktivnostima bez novčane naknade, tako da je Organizacioni odbor turnira doneo odluku da ekipe u mlađim kategorijama koje u svom nazivu nemaju ime nekog sponzora neće plaćati uplatu za učešće na turniru. Inače, uplata za ekipe koje imaju sponzora je 1000 dinara za mlađe i 2000 dinara za starije pionire“ – ističe Andrejev.


Izvlačenje za grupnu fazu turnira zakazano je za 14. jul, dok će 29. jula u okviru Caribrodskog sportskog leta u SC „Park“ u Dimitrovgradu biti održan koncert rok grupe „Neverne bebe“. Karte za turnir u malom fudbalu „Dimitrovgrad 2017“ prodavaće se po ceni od 50 dinara, dok cena kompleta karata iznosi 400 dinara. Sve informacije o turniru mogu se dobiti u prostorijama Sportsko-turističkog centra u Dimitrovgradu svakog radnog dana u periodu od 07:00 do 15:00 časova.



петак, 09. јун 2017.

Прикаска: Црешњете несу никиква најеџа!


Текст преузет са сајта Виртуелни Музеј Цариброд

„Од куде Тепош се задал голем, црн, градобијав облак. Иде ко` да варка да потепа све. Ја и мама беремо отодовку у Мало поље. Варкамо да нап`лнимо неколко џака и да си бегамо у село. Лани добре поминумо. Узели смо преко сто и педесе марће, за шестотин ћила суву... та си искарамо половин годину. А са убава пустињата, чиста, једра, реже се та знаје ли се. Ако ни подмине таја пуста сприја од куде Круп`ц че је одлично, ако пак се спушти, градат че ђу обере и на зиму че је мацкан.



Ја, брат ми, еве трејћа година нес`м за никиву работу. Не могу ни да косим, ни да орем, ни да копам. Нема сила... душа ли нема, незнам кво је, ама ете нече. Мама каже да су ми напрајене маџижије… и сигурно су. Нали полани наодимо на прагат од ижуту главу од петла, а перушињето врљено зади нужникат. Мама ми казува дека ми је на просторат у дреју бил зашијен црн кон`ц. А ко си беше убаво преди. Отидем у Породин и до пладне прејбем два декара. Ама јa не ковем на ливаду, ја си понесем по две наковане косе и оно отрдза ... Неме лажи неме преваре , нали се сечаш брат ми“!

Теке ми је преди седам, осам године говорил Бранимир Иванов из село С... ка уваркамо та спасимо неколко џака отодовку, а и спријата од Тепош не удари толко силно та су он и мајћа му Вана, па од отодовкуту поминули до пролет.

Бранимира у С... окају Бака, а у Цариброд Грофат. Од ка ману да може селску работу, свако јутро из С.. пооди пеша за леб у Цариброд ко Бака, а из Цариброд се врча у пладне с`с леб ко Грофат. Тека зиме, тека лете, тека десетина године. Дванајес` ћилометра на там, дванјес` на вам плус раскарување по Цариброд. Ко ми је распрајал ћилометри не броји. Броји лебовете. Једн` за маму, два за мене и тека десет и повече године, па ти сметај, брат ми.

Казувал ми је и за кво иде у Цариброд, ка си и у С... има и пекара и леб барем на три места. „Прво лебат њи је никикав. Ас`л близница. А друго, ем зајебавају, ем се не знаје ка че дојде или ка че ваде лебат. Тека си ванем путат и право у Цариброд. А тамо буразер леб царсћи!.. Ма к`в царсћи амбасадорсћи. Што думаше тата, мртва уста да га једу. Умрелога че саживи. Тако ти је то нали се сечаш! И да ти кажем, ја нити вачам рејс, нити стопирам. За рејс немам паре, а у кола нечу да улазим. И ја да имам не би пуштал свакога... Нали се сечаш, буразер“! 

Тека је било до полани, ка умре мајћа му. Од т`ги Бака не иде у Цариброд. Једе си смиловсћи леб, ка има за кво да купи. Летоска се видомо. Ја се врчао од С... гробиша, ка ме некој ока:
-Буразер ... бурзер! 
Застану та си поговоримо. Прво ми рече да се је добро најел дуд.
-Това буразер било опасна рана. Заситује! Оно свињете не би га толко јеле да неје благ... А црешњате је никва најеџжа. Само ми напраји калмбур по мешинуту. Оно да ти право кажем ја послењу недељу д`на, готово си, само црешње и једо!

Пита га има ли паре. 
-Mоментално ни динар. Ама сам у големете паре. За травкуту се распитују и Ђерманци и Јапонци. Отодовката било опасан лек. Има да ми давају еври и еври, иљаде и иљаде... млогота бе, само да се распрајим с тија по банћете по Пирот и Цариброд и с општинарете. Штом ђи узнем, одма купујем стан у Београд. А ти се готви да ми дојдеш на усељење. Нали се сечаш, буразер. Са идем у Кордину малу да оберем дудовете“, уварака се Бака.
-Стани бе. Еве ти двеста динара, за помин`к. Ни ја немам , реко 
-Не долазиш у обзир буразер. Ја ти вече каза да се готвиш за усељење, рече ми Бака и си одварака на дуд.

Кво му је бе, помисли си и полка одим к`мто Сред село, да ванем рејс, ка ме некој па ока .
-Београђанин.. Београђанин! 
Стану да видим кој је. Новко Луладжијсћи, пензионер кој је работил у Белград. Скоро да трчи к`мто мене.
-Је ли, каже, јел сте се изразраговарали са буразера?
-Поговоримо се, реко
-Видо` сам да сте стајали, каже Новко. А је ли ти знаш да је Бака као пас. Једе шта стигне. Бака уствари воли дуд.
-Разбра, реко
-А је си ли разбрао, за оне „велике паре“.. а? Бака није под либелом. То ти могу отворено рећи.
-А помага ли му некој, пита ?
- Будали се не помаже, рече Новко
- Е т’иги си јеби матер, реко и си настави к`м рејсат.
Новко остаде да ме ока. Београђанин, стани бре да Ти кажем!

Разбра све, мислим се и неје ми жал што те испцува. Ка се укачи у аутобусат и ка мињувамо 
покре С.. језеро, погледа к`м Тепошту. И на јасно с`лнчево небо, силно се осети ко се задал црн, градобијав облак, кој че потепа све, јер је вече улезал у народат.

пише: Слободан Алексић Ћоса

среда, 10. мај 2017.

Една история за стария царибродски олдтаймер от 50-те години на 20-ти век до днес


Текст преузет са: Интернет портала "Фар"


Голямо събитие за царибродчани преди 50-60 години е бил парният валяк, който с много шум и трясък минавал през града и селата и благодарение на него в общината са изградени много пътища и улици. Някога валякът е бил модерна машина, а днес – музеен експонат.

Тази ретро машина, която в момента разкрасява новоизградената площадка до бензиностанцията, отсреща на някогашната конфекция „Свобода” в Димитровград, е произведена през 1954 г. в завода за машини и железопътни возила „Станко Паунович” в Ниш. С решение на тогавашните общински власти е купена през средата на 50-те години на миналия век. Дълги години с нея е работил Милко Златанов от село Лукавица с още един помощник.

„Ветеранът” е единственият от своя модел в общината и през изминалите години е участвал в пътното строителство в района на Забърдието, Висока, Бурела и Дерекула. Машината е с парен двигател, който за гориво е използвал дърво и въглища. Тази самоходна строителна машина е била предназначена за различни земни работи, предимно за изграждане на местни пътища и улици.


За последен път валякът е участвал в строителни работи в село Радейна в края на 70-те и в началото на 80-те години. Заради човешка небрежност, но и с идването на нови, съвременни машини, дълги години е бил забравен. По инициатива на „Комуналац” през 1998 г. е докаран в града. С решение на Общинския изпълнителен съвет на Община Димитровград машината сега е изложена на новоуредената площадка. По този начин парният валяк е своеобразна туристическа атракция, която припомня за стотиците изградени километри пътища и нашето минало.


П. Виденов

Фото: Петър Виденов

Текстът е част от проекта „Гражданско обслужване и малцинствена общност“, който е съфинансиран от Община Димитровград в рамките на медийния конкурс за 2017 г.

Становищата представени в медийния проект не отразяват становищата на органите, които определиха средства.