Димитровград је насеље на левој обали Нишаве, пишу савремени географи у ближој убификацији града и греше. Најмање из два разлога. Први - ако не већи, онда старији део налази се на десној обали реке и други - то је аутентичнији, а по неким грађевинама и репрезантативнији део вароши. Име је добио по чесми за коју нико не зна од када тачно постоји, а готово нико са сигурношћу ни зашто се зове Строшена чешма.
Постоји прича, која због временске непрецизности и непомињања конкретних имена, поприма обрисе легенде. Суштински она је царибродска варијација „Зидања Скадра на Бојани“. Дословно је не можемо ни испричати, јер би због локализама и анахронизама била неразумљива и многим садашњим становницима Димитровграда.
Она каже да је у „старо време“ у Цариброду живео леп, млад и богат Турчин, који се загледао у младу, лепу и сиромашну хришћанку. Видео ју је само једном када је захватала воду са извора у Мажл Цариброду, иза „двомостовља“ на Нишави. Толико му се допала да је решио да је опсени не богатством и моћи које је имао, него племенитошћу за коју са сигурношћу није знао ни да је поседује. Одлучио је да по свему обичан кладенац са кога је пила претвори у раскошну чесму.
Наручио је мајсторе из Цариграда, материјал из Софије, почео да зида и посао је неко време лепо одмицао. Постављене су цеви од добро печене и глеђосане бусненске керамике, контуре чесме већ су се оцртавале, вода се није опирала и Турчин је био задовољан мислећи на лепу Ћаурку.
Но, преко ноћи неко је почео да му руши (троши) грађевину. То је трајало доста дуго, све док заптије нису преузели ствар у своје руке и ухватили хришћане који су му кварили градњу. Међу њима и браћу лепе Цариброђанке. А онда се знало! „При валију и кадију, па под сабљу или на колжц.“ Смрти је једино могао да их спаси богати Турчин или несрећна лепотица.
Исход је ипак био помало необичан. Ћаурка је прешла „двомостовље“ на Нишави, односно отишла из Мажл Цариброда у Големи Цариброд и пошла за Турчина. Хришћани су били поштеђени, а Турчин је одустао од завета и проклео је чесму да заувек остане С(трошена). Воду на срећу није и она још увек избија на осам сулундара, бистра, јака, здрава и питка.
Историјски контекст легенде о Строшеној чесми дају турски, немачки и дубровачки путописци, остављајући записе о турском односно Големом Цариброду и хришћанском, сточном или Мажл Цариброду. То је крај 17. и почетак 18. века. У том периоду постојале су и друге чесме у царибродском крају. Оне су по правилу захвалнице и материјализовани докази турског адета да се на добро одговара добрим.
Заједничко свима је да су после ослобођења постале предмет хришћанске „захвалности“ и скоро све срушене. У аутентичном виду, са арапским рунама, остала је једино чесма у селу Бољев Дол. По њој знамо да их је било и на другим местима.
Царибродска прича о захвалном Турчину нема директног писаног трага, али је као и Строшена чесма и вода са ње, ушла у традицију Цариброђана. Толико дубоко да је вода са Строшене чесме путовала са војничким коферима, у тестијама (стовнама), слата новорођенчади у шишетијима (флашама) заједно са повојницом, али и умирућима далеко од Цариброда као предсмртна жеља.
Иако јој нико никада није приписивао ни чудотворна, ни лековита својства, Цариброђани, који се враћају или одлазе из родног града, на путу „од станицу до границу“ обавезно сврате на Строшену чесму.
Прво да се умију, а онда и напију воде са извора који је именовао део њихове вароши, трг са венцем грађанских кућа из 19. века око њега, њихове успомене и као турски абзест или ћаурско причешће обаве ритуал прочишћења пре него што ће се поново суочити са реалношћу живота, који баш као на сулундарима Строшене чесме избија као жива вода и негде далеко, чак испод „двомостовља“, успореног тока и запрљана каналом којим тече, увире као незнатна утока у Нишаву и преко Понта Еуксинијског постаје део Хроносовог Океана, који се увек, хтели или не, немилосрдно излива у „реку без повратка“ - Стикс.
У спомен „на баба Димитану Црцину“. Умрлу 1968. године, рођену у „старо време“, од које је прича „преписана“ у најранијем детињству.
