Caribrod (Dimitrovgrad): август 2020

Сликата је напрајена 1928. у Смиловци у старо селиште на Бешлијини. Са је тука ижата на покојнога ујћу ми Нону. Напрајена је на свадбу ка су се женили деда ми Илија Тодоров Алексов и баба ми Јанка Христова Алексова. Т`ги су били Алексићи, било „бивша Југославија“ и неје имало Бугаре, него само „прави Срби“.

Кој ђи је поп венчал и дека не знам, понеже се у Смиловци у това време прајила нова, или по точно зановувала стара црква, која је па била на старо, а ја мислим баш много старо црквиште, које и денеска има вид на „тел“ или баш много голем „тумул“. У њу је па прво венчање било на деда ми Васка, брата на бабу ми Јанку 1929. годину, а са је на тија темеље напрајена сагашњата црква, на крајат на 20. век.

Баба ми Јанка је била из фамилију Ујчићови, за коју никој не знаје одека је дошла и се заједно с Шуманови счита за најстару у селото. На башту њу је имало Риста и он је од Ћиринци, ама је зетен у Ујчићови. Мајћа на бабу се окала Ита и је много млада умрела, а по њу и башта њу Риста. Остајили четри деца; Јанку 1905. набор, Тодорку (Тору) 1909., Васила (Васка) 1916. и Венету (Вену) 1918.

Децата је чувал деда њи Илија и најстарата черка, моја баба Јанка. Имали много голем имот, кој сас железну руку, али се пак благу нарав и голему памет, управљал деда Илија. Имало и „момци“, ама баба ми много рано почела да работи и мушће работе. Даже сама денула и стог с`с снопје.

„Била сам ко волица. Толко сам била јака и с толко ак`л“, тека ми је говорила, а у Бешлијини сам побегла од Ујчићов имот и работу од с`лнце до с`лнце“.

Деда ми је па бил од Бешлијини, фамилију која је дошла од Косово, ко бешлије (охрана на Турците) и остала у Смиловци. Вероватно негде у 17. или 18. век. Бешлијини па били многочељадни, ама не и богати.

Деду ми, кој је бил по ситан од бабу ми, су окали Личко или Лилко и роден је 1904. Имал је по старога брата Нацка, кој је имал прогиманзију и бил је чиновник, а башта њим па Тодор исто млад умрел и бил још под Турците грамотан, па ка је Књажевство Б`лгарија прајило прву регрутацију и новачење бивал и кмет на селото.

Бешелијини су ка је баба Јанка дошла у њи још живејали у задругу, коју је изгледа она растурила и с Лилка напрајили ижу, с коју се ја са „дичим“. У њу су повели и мајћу на Лилка и Нацка, баба Јорду (Јорданка), која је па била Изатовачанка. Малечка, вредна, чиста и жена која се од ништо не бојала, ко су ми распрајали.

На туја свадбу је кум бил Тодор Рашин, а кумица Лена. Тодор бил тишљар и много обичал работуту си и да све буде по табијет. Тека се и носил. Чисто и под кон`ц. Иначе, Рашини су заједно с Кордини били најмногољудна фамилија у цело Смиловци.

Туја слику сам гледал коџа пути, нади дољњијат кревет у големуту собу и сигурно много пути питувал бабу, кој је на сликуту. Е са да је тука она би ми казала, ама ја сам кока доста по забоварил и тешко се опрајам, кој је кој, понеже од сликуту нема више живи.

Ама че пробам. У средуту су младенците Јанка и Личко, лево од њи, с мустаци је брат на Лилка, Нацко. Поди младенците су кумовете Лена и Тодор, кој вероватно држи сина си, кум Цветана.

Познавам и баба Марицу, жену на деда ми Тодора, кога нес`м запомнил живога, деда Митка Белијонога, деда Најдена, баба Јорду и скроз доле до кумицу Лену, деда Илију, деду на баба Јанку, кој држи накоњче. Остало немам појма. Ко да никигаш нес`м видел, никој ми неје распрајал који су и кви су били, и ко да барем некоји од њи с`м познавал, вероватно у њину старос и сигурно и обичал. А са беее… , празна д`ската и главата.

Да кажем некоју и за бабу и деду. Деда Лилко је бил миран и благ човек. „Богалинац“, кажу Смиловчање. Баба Јанка па све обратно. Јасна, гласна, вредна, чиста, акалијћа и надокњичава. Од њу је могло да буде све. Од бировина и кмета, па до готвачку, копачку и мајћу на целуту маалу. Умејеше да баје од „сугребје“ и се је сечала за све фамилије и човеци по Забрђе и Висок, све пости и црковни празници. Е, ама са ђу нема да ми по поткаже, који су на сликуту.

Тека је това ка некој проба да је по паметан од баба Јанку Бешлијину и ка не записује, кво му је казала.

П.С. Молим ако некој на фејсбук и преко ФАР има допир до Злату Рашину, Талијанску нек њу покаже сликуту. Она че ђи свити познаје и за сви че каже понешто, а нема се тренчи и зева ко мене. Служе ђу и очи и а`кл. И да ђу служе. Без њу је Смиловци ко сцепена овчарска торба, из коју једно, по једно испада све.

Слободан Алексић Ћоса

Tова је дел од зданије које се окало Бошковото. Намира се у Смиловци у Горњу малу у дворат на Ћосини.

Старо је најмалко двеста године и прајил га је деда Бошко, башта на чукундеду ми Анђелаћију. Ка је било цело имало је још неколко собе, преди овова што је са остало од њега. Од ко помним сви су га окали „стара ижа“ па и пребаба ми Мара (Марушка) Чутина Дурузова, која је умрела чини ми се 1968. и била је дебело из 19. век.

Това је било „огњиште“ од које су пошле и друђе смиловсће фамилије, а не само Ћосини. Преди њега је двор с голему капију и „нову ижу“ и до њу малечко градинче.

Зади њега па градинче оградено с дувар, десно од њега вурња, нужник, кочине, појата, кошара, плевња, па па голема капија и зади њу сливник с петровће јаболће, старинсћи присади, сливе аралице и гувно с бунарче на началото и с голем ортачћи бунар с деда Ризена и Драгишу на самијат крај.

А од там ограња до дека ти око довача. Тека се прајило и живејало некигаш.

Написал: Слободан Алексић Ћоса

Фото: Катја Геров Димитров