субота, 26. децембар 2020.

Колевка - 75 година кошарке у Димитровграду

Мало ко зна да је Димитровград један од градова са најдужом кошаркашком историјом у нашој држави. Кошаркашки клуб у овом граду постоји од 1945. године, а пре њега су на простору тадашње државе Југославије основане само три екипе, Црвена звезда у Београду, Торпедо у Ријеци и Славија у Загребу.

 

Ове године Кошаркашки клуб Димитровград слави 75 година постојања што је огроман јубилеј. Тај податак, као и чињеница да је ово погранично место без разлога запостављено у медијима када се говори о кошаркашкој историји, мотивисали су људе из продукцијске куће South Media да направе телевизијску документарну форму која ће најбитније детаље сачувати од заборава.

 

“Колевка” је наслов документарца у коме о историји, али и актуелном тренутку кошарке у Димитровграду говоре директни актери који су годинама везани за клуб, али и људи из спорта који гаје велико поштовање и имају сјајне успомене везане за кошарку у овој вароши.

 

Зашто је Димитровград колевка кошарке, како је 1945. године возом у Цариброд допутовала Црвена звезда са Небојшом Поповићем на челу, где је Светислав Кари Пешић довео југословенске кошаркашке асове пар дана након освајања титуле првака света 1970. године, како је изграђена једна од најлепших дворана у држави и још много тога погледајте у новом остварењу продукције South Media.

 

субота, 19. децембар 2020.

29 GODINA TELEVIZIJE CARIBROD

 

Tačno na Nikoljdan 1991. godine emitovana je naša prva TV emisija.

Televizija Caribrod bila je jedno od četiri lokalna medija u celoj zemlji, koja su započela sa radom pre 29 godina. Prvi dvosatni program emitovan je iz kancelarije direktora Centra za kulturu, a prvi entuzijasti koji su ga emitovali  bili su Aleksa Radev, Sreten Igov, Zorica Milev i Dragoljub Pejčev, na inicijativu Slave Zlatanova, tadašnjeg  šefa emisione tehnike Televizije Beograd. Nažalost, prva emisija nije sačuvana, ali misiju su nastavili brojni novinari, voditelji i tehničari do dan danas.

     Tokom poslednjih 29 godina, Radio-televizija Caribrod sigurno je postala jedan od simbola  grada i bila je svedok brojnih događaja, dela istorije u zemlji i inostranstvu, sa bogatom i vrednom audio i video arhivom.

Izvor: sajt RTCaribrod

петак, 18. децембар 2020.

KOŠARKAŠKI KLUB DIMITROVGRAD JE OD KOMPANIJE WALL BUSINESS DOBIO SERTIFIKAT O USPEŠNOM VIŠEDECENIJSKOM POSLOVANJU

 Košarkaški klub Dimitrovgrad je od kompanije Wall business  dobio sertifikat o uspešnom višedecenijskom poslovanju, kao jedna od najpouzdanijh organizacija u Srbiji. Podršku ove kompanije u poboljšanju procesa poslovanja, dobijaju uspešne organizacije na četiri različita tržišta u Evropi, a među kojima se ove godine našao i Košarkaški klub Dimitrovgrad.

 


 

Izvor: RT Caribrod

Foto: Miki Ilić

уторак, 15. децембар 2020.

IN MEMORIAM – SLAVČA DIMITROV – BUCKO (1958-2020)

 


Zauvek nas je napustio naš sugrađanin Slavča Dimitrov – Bucko. Rođen je 9. aprila 1958. godine  u Dimitrovgradu. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu. Profesionalnu karijeru započeo je u prosveti kao učitelj, da bi nakon toga nastavio da radi u Ministarstvu odbrane. Nakon toga radio je u Ministarstvu unutrašnjih poslova, gde se i penzionisao.

         Slavča Dimitrov – Bucko ostavio je neizbrisiv trag u javnom životu grada. Više decenija bio je član Uprave Košarkaškog kluba Dimitrovgrad. Bavio se i muzikom.

          Svoj lični pečat ostavio je u Pozorištu “Hristo Botev”, gde je kao glumac proveo više od tri decenije i odigrao više desetina uloga. Za svoje glumačke bravure nagrađivan je na mnogobrojnim festivalima u Srbiji i Bugarskoj.

 2016. godine dobio je Opštinsko priznanje za tridesetogodišnji umetnički rad na afirmaciji pozorišta „Hristo Botev“ u Dimitrovgradu.

  Slavča Dimitrov –Bucko sahranjen je danas na gradskom groblju u Dimitrovgradu.



Tekst, foto i video: RT Caribrod

среда, 18. новембар 2020.

Marjanu Milanovu nagrada „Najbolji edukator Srbije“

 


Sedmu godinu za redom, učitelji i nastavnici osnovnih i srednjih škola širom Srbije borili su se za nagradu „Najbolji edukator Srbije“. Među nagrađenima je i Marjan Milanov, nastavnik engleskog jezika u osnovnoj školi u selu Strelac kod Babušnice i profesor engleskog u srednjoj školi „Vuk Karadžić“ u tom gradiću, saopštilo je Udruženje „Živojin Mišić“ koje tu nagradu dodeljuje. Koreni Marjana Milanova su u Željuši i Caribrodu.

Osim što je nastavnik i najbolji edukator, Marjan Milanov je jedan od pokretača bloga i fejsbuk grupe „Virtuelni muzej Caribrod“, koji je svojim načinom pisanja i tematikom mnogo doprineo boljem poznavanju prošlosti i sadašnjosti Caribroda.

Ujedno je i ljubitelj i odličan pozanavalac strip umetnosti, kritičar i scenarista stripova. Zajedno sa Marijom Gocevom je digitalizovao štampana izdanja listova, koji su pre Prvog svetskog rata izlazili u Caribrodu i napravio digitalnu arhivu „Stari Caribrod“, koja je dostupna i na internetu.

Zahvaljujući svemu tome sve više postaje sjajan poznavalac važnih događaja grada iz koga je potekao, a stekao je i pratioce, pa i poštovaoce širom bivše Jugoslavije i Bugarske.

Inače, kako stoji u obrazloženju za nagradu, on na svom eduakativnom blogu deli zapažanja o obrazovanju, ali i interaktivna vežbanja za učenje engelskog jezika, a njegov digitalni čas uvršten je u nacionalni Zbornik radova za školsku 2018/2019.

Učesnik je i inicijator brojnih vannastavnih aktivnosti u školi, među kojima se ističu „Dečji obrazovno-istraživački kamp u prirodi“ i „Kreativna stvaraonica“ u okviru koje je sa učenicima snimao kratke obrazovne filmove i autorske pesme.

Marjan je autor nekoliko akreditovanih programa stručnog usavršavanja. Član je nacionalnog tima voditelja ZUOV-a, ambasador projekta „2000 digitalnih učionica“, član tima digitalnih mentora Nacionalnog obrazovnog portala, kao i master-trener British Council-a u projektu „Škole za 21. vek“. Bio je izlagač i predavač na nekoliko nacionalnih i međunarodnih stručnih konferencija. Koautor je stručnog rada “Multifunkcionalna osnovna škola – od ideje do prakse”.

Posebno polje interesovanja mu je obrazovna digitalna tehnologija i njena primena u nastavi. Veliki je pobornik i jedan je od pionira upotrebe mobilnih aplikacija i mobilnih telefona kao nastavnog sredstva.

Marjan Milanov sa porodicom živi u Nišu, gde je i diplomirao engleski jezik i književnost i svakodnevno putuje do sedamdesetak kilometara udaljene Babušnice ili Strelca.

S. Aleksić

Foto: Iz albuma Marjana Milanova

субота, 17. октобар 2020.

Царибродски учитељ пронашао лек против рака

 

У Цариброду је пронађен лек противу најопасније болести – рака. Проналазач је један – учитељ. Рак неће више мучити човечанство.


Овим речима почиње текст објављен у часопису „Време“ 24. јуна 1939. године.  Текст који носи наслов „Царибродски учитељ Новица Ђорђевић тврди да је пронашао лек против рака“ даље каже:


(Рак) неће замарати професоре и научнике по лабораторијама – бар тако верује учитељ – проналазач, који је вољан да свој изум пошаље стручњацима на анализу. 



Узалудна операција у Софији


Гђа Милунка Ђорђевић, учитељица у Цариброду, разболела се пре четири године. Одмах је консултовала најпознатије лекаре у земљи и иностранству, да би се најзад задржала на лечењу у Софији, на приватној клиници професора г.др. Минка Жекова.

По завршеном прегледу г.др. Жеков је са својим асистентом г.др. Томовим, професором медицинског факултета, као и други лекари у Југославији и иностранству, константовао код болеснице – рак.

Лекари су предложили гђи Ђорђевић операцију, са гаранцијом да ће бити излечена и да се болест неће више појавити . Извршена је операција, коју је болесница тешко поднела.

Првих дана, после операције, осећала се доста добро.

Али ускоро болест је кренула на горе, појавиле су се две нове ране, на новом месту, у величини два квадратна сантиметара. Убрзо после тога, на запрепашћење лекара, појавила се и трећа рана на самом месту где је извршена операција. Рак се нагло ширио.


Лечење у Београду


Гђа Милунка под теретом прве операције није могла да се снађе. Њен супруг био је очајан.

После консултације, лекари су изјавили: операција није потребна, јер ништа не може да постигне. А други лек не постоји сем зрачења.

Гђа Ђорђевић је тада по савету лекара издржала прописан број зрачења код г.др. Ерофима Христова у Софији. Међутим, ни зрачење јој није помогло, јер је рак нагло почео да се шири и она је све више и више малаксавала.


                                               

Тако је ишло све до Ускрса ове године, када се у очајању обратила г.др. Илићу – Раковачком, чија је ординација у Римској улици 3 у Београду, који, како је стајало у једном огласу „лечи све болести које се данас у медицини сматрају неизлечивим“. Г.др. Раковачки рекао је да ће гђу Ђорђевић излечити, иако је то рак. Издао је и уверење, као што су то учинили и други лекари, да болује од рака. На питање г.Ђорђевића „да ли заиста може да излечи рак“, г.др. Раковачки је одговорио:

-Разуме се, драги господине, јер ја лечим и неизлечиве болести: рак, туберкулозу итд. Ваша супруга кроз десет дана биће потпуно здрава.

Г. Ђорђевић је положио новац унапред за десет зрачења, примио признанице, а гђа Ђорђевић је издржала десетодневно лечење. Али, ране се нагло шире и даље и гђа Ђорђевић напушта Београд уверена да њеној болести нема лека.


Лечење народним лековима


Супруг је био очајан, али он сам предузима лечење болесне супруге народним лековима. И на запрепашћење и радост његове супруге, г. Ђорђевић успева да је излечи.

Још после прве употребе овог народног лека, чији састав г. Ђорђевић не жели да шири и ране су завенуле и сасвим осушиле. Лечење је трајало 10 дана.

- Што сам се спасла тешке и неподношљиве болести имам да захвалим своме мужу, који је као примеран супруг дао све од себе да ме спасе, каже гђа Ђорђевић. Данас сам потпуно здрава као и друге жене. На сваких 15 дана  добијем у тежини по три килограма. Моје субјективно стање је сасвим нормално.

Г. Ђорђевић одбијао је да ма шта каже о свом леку противу рака.

- Ја сам само учитељ, не и лекар. За мене је важно да сам своју жену излечио, што нису могли да учине многи лекари и што је најважније, специјалисти и професори универзитета, који су ми за лечење узели преко 60.000 динара. Читав капитал. Радо ћу да пошаљем свој лек на анализу. Пристајем да се у присуству професора и специјалиста испита лек на сваком болеснику, али никоме нити хоћу нити могу дати лек. Зато вас молим, да то подвучете да ми се нико не обраћа.


Шта се касније десило са „леком“, као и са породицом Ђорђевић, није ми познато! 



недеља, 20. септембар 2020.

Вълшебниять конь - комикс на Иван Петров (1941)

 

Преузето са сајта: Виртуелни музеј Цариброд

Софийски вестник "Нова вечер" през 1941 година публикува поредица "Вълшебниять конь" на Иван Петров. 

Виртуален музей Цариброд прибави две части от поредицата, публикувани в брой 359 и 362 от 26 и 30 юни 1941г.







FK BALKANSKI - FK TANASKO RAJIĆ 19.09.2020. RT Caribrod Live Stream

уторак, 18. август 2020.

Ка се женили Личко Бешлијин и Јанка Ујчићова

 


Сликата је напрајена 1928. у Смиловци у старо селиште на Бешлијини. Са је тука ижата на покојнога ујћу ми Нону. Напрајена је на свадбу ка су се женили деда ми Илија Тодоров Алексов и баба ми Јанка Христова Алексова. Т`ги су били Алексићи, било „бивша Југославија“ и неје имало Бугаре, него само „прави Срби“.

Кој ђи је поп венчал и дека не знам, понеже се у Смиловци у това време прајила нова, или по точно зановувала стара црква, која је па била на старо, а ја мислим баш много старо црквиште, које и денеска има вид на „тел“ или баш много голем „тумул“. У њу је па прво венчање било на деда ми Васка, брата на бабу ми Јанку 1929. годину, а са је на тија темеље напрајена сагашњата црква, на крајат на 20. век.

Баба ми Јанка је била из фамилију Ујчићови, за коју никој не знаје одека је дошла и се заједно с Шуманови счита за најстару у селото. На башту њу је имало Риста и он је од Ћиринци, ама је зетен у Ујчићови. Мајћа на бабу се окала Ита и је много млада умрела, а по њу и башта њу Риста. Остајили четри деца; Јанку 1905. набор, Тодорку (Тору) 1909., Васила (Васка) 1916. и Венету (Вену) 1918.

Децата је чувал деда њи Илија и најстарата черка, моја баба Јанка. Имали много голем имот, кој сас железну руку, али се пак благу нарав и голему памет, управљал деда Илија. Имало и „момци“, ама баба ми много рано почела да работи и мушће работе. Даже сама денула и стог с`с снопје.

„Била сам ко волица. Толко сам била јака и с толко ак`л“, тека ми је говорила, а у Бешлијини сам побегла од Ујчићов имот и работу од с`лнце до с`лнце“.

Деда ми је па бил од Бешлијини, фамилију која је дошла од Косово, ко бешлије (охрана на Турците) и остала у Смиловци. Вероватно негде у 17. или 18. век. Бешлијини па били многочељадни, ама не и богати.

Деду ми, кој је бил по ситан од бабу ми, су окали Личко или Лилко и роден је 1904. Имал је по старога брата Нацка, кој је имал прогиманзију и бил је чиновник, а башта њим па Тодор исто млад умрел и бил још под Турците грамотан, па ка је Књажевство Б`лгарија прајило прву регрутацију и новачење бивал и кмет на селото.

Бешелијини су ка је баба Јанка дошла у њи још живејали у задругу, коју је изгледа она растурила и с Лилка напрајили ижу, с коју се ја са „дичим“. У њу су повели и мајћу на Лилка и Нацка, баба Јорду (Јорданка), која је па била Изатовачанка. Малечка, вредна, чиста и жена која се од ништо не бојала, ко су ми распрајали.

На туја свадбу је кум бил Тодор Рашин, а кумица Лена. Тодор бил тишљар и много обичал работуту си и да све буде по табијет. Тека се и носил. Чисто и под кон`ц. Иначе, Рашини су заједно с Кордини били најмногољудна фамилија у цело Смиловци.

Туја слику сам гледал коџа пути, нади дољњијат кревет у големуту собу и сигурно много пути питувал бабу, кој је на сликуту. Е са да је тука она би ми казала, ама ја сам кока доста по забоварил и тешко се опрајам, кој је кој, понеже од сликуту нема више живи.

Ама че пробам. У средуту су младенците Јанка и Личко, лево од њи, с мустаци је брат на Лилка, Нацко. Поди младенците су кумовете Лена и Тодор, кој вероватно држи сина си, кум Цветана.

Познавам и баба Марицу, жену на деда ми Тодора, кога нес`м запомнил живога, деда Митка Белијонога, деда Најдена, баба Јорду и скроз доле до кумицу Лену, деда Илију, деду на баба Јанку, кој држи накоњче. Остало немам појма. Ко да никигаш нес`м видел, никој ми неје распрајал који су и кви су били, и ко да барем некоји од њи с`м познавал, вероватно у њину старос и сигурно и обичал. А са беее… , празна д`ската и главата.

Да кажем некоју и за бабу и деду. Деда Лилко је бил миран и благ човек. „Богалинац“, кажу Смиловчање. Баба Јанка па све обратно. Јасна, гласна, вредна, чиста, акалијћа и надокњичава. Од њу је могло да буде све. Од бировина и кмета, па до готвачку, копачку и мајћу на целуту маалу. Умејеше да баје од „сугребје“ и се је сечала за све фамилије и човеци по Забрђе и Висок, све пости и црковни празници. Е, ама са ђу нема да ми по поткаже, који су на сликуту.

Тека је това ка некој проба да је по паметан од баба Јанку Бешлијину и ка не записује, кво му је казала.

П.С. Молим ако некој на фејсбук и преко ФАР има допир до Злату Рашину, Талијанску нек њу покаже сликуту. Она че ђи свити познаје и за сви че каже понешто, а нема се тренчи и зева ко мене. Служе ђу и очи и а`кл. И да ђу служе. Без њу је Смиловци ко сцепена овчарска торба, из коју једно, по једно испада све.

Слободан Алексић Ћоса

понедељак, 17. август 2020.

Бошковото или “стара ижа”

 


Tова је дел од зданије које се окало Бошковото. Намира се у Смиловци у Горњу малу у дворат на Ћосини.

Старо је најмалко двеста године и прајил га је деда Бошко, башта на чукундеду ми Анђелаћију. Ка је било цело имало је још неколко собе, преди овова што је са остало од њега. Од ко помним сви су га окали „стара ижа“ па и пребаба ми Мара (Марушка) Чутина Дурузова, која је умрела чини ми се 1968. и била је дебело из 19. век.

Това је било „огњиште“ од које су пошле и друђе смиловсће фамилије, а не само Ћосини. Преди њега је двор с голему капију и „нову ижу“ и до њу малечко градинче.

Зади њега па градинче оградено с дувар, десно од њега вурња, нужник, кочине, појата, кошара, плевња, па па голема капија и зади њу сливник с петровће јаболће, старинсћи присади, сливе аралице и гувно с бунарче на началото и с голем ортачћи бунар с деда Ризена и Драгишу на самијат крај.

А од там ограња до дека ти око довача. Тека се прајило и живејало некигаш.

Написал: Слободан Алексић Ћоса

Фото: Катја Геров Димитров

субота, 18. јул 2020.

Maska obavezna u centralnoj dimitrovgradskoj ulici, bazen zatvoren

Tekst preuzet sa sajta: Južne vesti



Obavezno nošenje maski i na otvorenom kada nije moguće obezbediti propisano rastojanje, mera je republičkog Kriznog štaba, a Opštinski Štab za vanredne situacije u Dimitrovgradu naredio je da se maska konstantno nosi u centralnoj Balkanskoj ulici i propisao je i kaznu od 5.000 za građane koji ovu meru ne poštuju.

Primena novih, rigoroznijih mere Vlade Srbije i Kriznog štaba kreće od sutra, 17. juna - zabrana okupljanja na javnim mestima u zatvorenom i otvorenom prostoru za više od 10 ljudi, rastojanje od 1,5 metra između osoba i obavezno nošenje maski i na otvorenom kada nije moguće obezbediti propisano rastojanje.

Od istog dana pa do 3. avgusta mere je propisao i Štab za vanredne situacije u Dimitrovgradu, a jedna od glavnih mera je obavezno nošenje maske u glavnoj dimitrovgradskoj ulici.

Svako je obavezan da na otvorenom prostoru, gde ne može da se obezbedi međusobna distanca više od dva metra, koristi masku i da to čini na potpuno ispravan način. Zbog frekvencije ljudi u Ulici Balkanska, obzirom da se smatra da u ovoj ulici ne može biti obezbeđena distanca veća od dva metra, u ovoj ulici je obavezno nošenje maski - kaže se u zaključku Štaba.

Za kontrolu ove mere nadležna je Sanitarna inspekcija i Komunalna inspekcija opštine Dimitrovgrad, a Štab je propisao kaznu od 5.000 dinara za nepoštovanje ove mere.

Nošenje maski je obavezno u zatvorenom prostoru, a opštinski Štab u ovom gradu traži od privrednika da imenuju osobe za kontrolu nošenja maski u svojim objektima i da njihova imena dostave pisarnici opštine Dimitrovgrad najkasnije do 17. jula u 15 sati.

Ova mera odnosi se pre svega na ugostiteljske objekte i prodavnice, a i ovde je propisana kazna od 5.000 dinara za građane i osobe koje kontrolišu nošenje maski.

Ugostiteljski objekti mogu raditi do 21, a letnje bašte do 23 sati uz ograničen broj mesta i propisanu distancu. a nepoštovanje mera vlasnike može koštati 10.000 dinara, ali i zatvaranjem lokala na 10 dana.

Zbog epidemiološke sitaucije najpre je odloženo otvaranja Kupališnog kompleksa, pa je onda propisano da samo lokalno stanovništvo može da ga koristi, a sada je on i zatvoren, novom merom Štaba.

Prestaje sa radom otvoreni bazen u Sportsko-turističkom centru Park, prestaje sa radom hala za sportiste i rekreativce i prestaje sa radom teretana u okviru hale - jedna je od mera.

Okupljanje više od 10 osoba na otvorenom prostoru je zabranjeno republičkom odlukom, a u Štabu za vanredne sutuacije u Dimitrovgradu napominju da to podrazumeva i da se zabranjuju treninzi sportista sa više od 10 osoba.

недеља, 24. мај 2020.

Цариброд уочи Првог светског рата


Текст преузет са сајта Виртуелни музеј Цариброд

Цариброд уочи Првог светског рата

Из књиге: ПУТЕВИ КОЈИМА СМО ПРОШЛИ
(“Пътища извървени”, Стефан Христов, ПАРТИЗДАТ, София, 1979 г.)



Пре рата, живот у нашем граду је био релативно тих, готово идиличан. Недељом и празником би елита еснафа, трговаца и врх званичне интелигенције излазио у шетњу главном улицом, а затим би седали за столове испред неколико пивница у центру града. У ваздуху се осећао мирис ћевапа. А на звуке војног дувачког оркестра који је свирао у Павлиончету (Павиљону), играла су се вијугава бугарска народна и градска кола, на челу са градском „елитом“. Недалеко од трга испред куће Ковачевих водило се друго коло, на звуке циганског оркестра. Тамо су играли трудбеници из народа.


У повечерје рата Цариброд је имао око 6000 становника.

Али, и овде су деловали, макар и спорије, економски закони капиталистичког развоја. Иницијално нагомилавање капитала и овде је довело до класног раслојавања народа.
У то време у Цариброду су постојала три индустријска предузећа, готово потпуно неопремљена техником. У склепаној зградици, недалеко од железничке станице, радила је радионица за прављење ужади са 10-15 радника. На супротној страни, у њивама, била је циглана за производњу ручно израђених керемида и цигли. Мало ниже, ка западу, у правцу границе, налазила се табахана за обраду коже, од које су се израђивали опанци, које је становништво тада масовно носило. У граду су постојале две-три опанчарске радионице са по неколико радника. Једино, опремљено са бар мало технике, са мотором (локомобилом) било је постројење за израду марсејских ћерамида и машинску обраду цигли. Ово предузеће је имало 15-20 радника.

У граду је било неколико кројачких и обућарских раднји са по 5-10 радника. Такође, било је и других мањих радњи са по 1-4 радника, платнарских, грнчарских, кожарских, терзијских, лимарских  и других.

Железнички гранични чвор привукао је значајну групу радника, с обзиром да се ту вршила смена особља возова – ложача, кочничара и других. Било је и пуно радника, наших суграђана, који су радили у железничкој радионици у Софији, шлосера и машинаца на железничком депоу. Слободним данаима они су се враћали у свој град. Наша станица је била погранична и упошљавала је не мали број цариника, чиновника, стражара и других.

У граду је постојала народна банка, популарна банка, мировни суд, пошта, финансијска управа, акцизна управа, две основне (првоначалне) школе и једна непотпуна гимназија до 5. разреда (сада 9. разреда). Ту је био смештен и 25. Драгомански пук, у чијем је саставу било 30-40 официра. 70-80% становништва живело је сеоским начином живота. Већина је имала мало имања. Њиве су им се налазиле у брдовитим пределима. И када је била „добра година“ принос са ових њива није могао да исхрани њихове породице. Мањи број становника је био имућнији. Њихове њиве налазиле су се у невеликом пољу дуж реке. 


Велики број становника Цариброда је живео бедно, оскудно. Што се климе тиче, Цариброд је на одличној позицији крај. Налази се на 450 м надморске висине, окружен је шумама и изложен сунцу. Ту никада не пада магла. Чиме би другим, осим бедом могла да се објасни чињеница да се ту трајно настанила „жута гошћа“ и да је сваке године узимала животе великом броју, претежно младих људи.

У граду су постојала неколико релативно великих стоваришта гвожђарског материјала и дрвене грађе. Имало је неколико магацина са брашном, као и неколико бакалница. Већина продаваца сира и качкаваља имали су сопствене радње. Трговачка буржоазија је била заузела руководеће положаје у граду. За њих су ово биле године процвата. Наравно, било је и финансијских крахова и банкрота, али то су били изузеци. Закон конкуренције, настао из капиталистичког начина живота који је већ био заживео у граду, узимао је своје жртве.


превео и приредио: Марјан Миланов