субота, 24. фебруар 2018.

Прикаска: Упролет

за Велина



Готвео се да мрем, туја јесен. Д`лга јесен, тињаеше до крајат на децембар. Бео много слаб. Лежал сам три недеље, не знајал за себе си, без срам, а нади мене тумараоше лицата, која не с`м мог`л одма да ђи познаем. Свити ми личеоше једно на друго, да, свата таја деца, и сечаоше ме на онова одавна минуло, на мојти родитеље.... Радувал сам се на умирачкуту. Ал`... кој знае кико, с помош на лекове, или Бог тека сакаше, срцето издржа...

Мојти унуци минују, тека, прокрај мене, кико труп да сам, погледну ме, за малко, или се усмину, жално. Јед`н од њи личи на мене. Варкају. Е и кво би они с мене зборували? Моето мину, њињото дооди.

Првијат мој параунук кико да неје оди нашту вамилију, целијат се метнул на онија там`, ее-га-ее, ока: мамо! Испрво, не ме обичаше, куташе си бомбонћете, и стално питујеше кига че си идем, у својат дом. Мислеше дека тува има много малко место за двоицата, за њега и мене. Замалко да се степамо, ние двоицата, кига имаше чет`ри године и шес месеца. Забоварил сам за ћикво. С`га си убаво живујемо... нема, нема, па питује, на глас: а за деду? Напраил сам му количка, сабљу оди дрво, дудучле, а антену за телевизур – праимо заједно. Од свити мојти синове и унуци, нијед`н да се ване за алат, да мајстори, а тија малечћијат, што се метнул на онија там`, кико да ми је рућете одсекал. Е кико се само расправја – целијат се напиња, дори крвта му јурне у лицето... ма беснеје си он и без разлог. Ђавол! Казује, деда узел това, деда строшил онова.... Послуша ме, понекигаш, купи ми цигаре, ка` је расположан оче и да ми запали. Подрипује наокол кико ждребенце.

Осечам кико ми коштинете трулеју. Седим, кажи улогав, на столат, гледам у стенуту. Никој ми не дооди у соблето, по некол`ко са`та. Јутром, разбуди ме с`лнцето, преко пенџеруту видим дрвја кико се разлистују, све повише. Тува су, негдека, и врапчетијата, само ја ђи не чујем, вечимка ододавна. Сигурно кљуцкају нешто, доле, поди пенџеруту.

А мене ме нече Бог. Мучи ме. Ја му казујем: прибери ме, доста беше. Свити ме душмање и мрсници претекоше...

Кико ис`ло дрво, седнем, легнем... на никог не требем...


Миле Пенков,
„Дан великих таласа“,
Ниш, „Просвета“, 1997.