Aleksandar Milev na fudbalskom stadionu u Dimitrovgradu
Ako su, možda, drugi zaboravili, ili iz nekih razloga propustili da kažu, što kod nas nije retkost, nisu zaboravili oni najvažniji – njegovi učenici „Profesore, hvala vam“. Sa tim se danas, duboko u sebi, rve profesor Aleksandar Milev čovek koji je čitav radni vek, četrdeset godina proveo u Aleksandrovcu mireći suprotnosti, od vizionara do praktičara, nikada se ne umorivši od davanja sportu, fudbalu posebno. Zato granice u svojoj profesiji i nije tražio, služio je sportu bez izuzetka.
Pomalo setno, ali i ponosito, ovih dana, prebira po sećanju. Sa svojom savešću se nikada nije pogađao niti trgovao. I zato može, bez izuzetka, da pogleda u prošlost iako je stalno zagledan u budućnost. Brojke i datumi možda nešto i prikriju, ali mnogo toga i kažu, a Aleksandar Milev mnogo toga ima da kaže, zajedno sa svojim učenicima.
Aleksandar Milev u dresu FK “Balkanski” (čuči – treći sa desne strane)
Došao je u vinorodnu Župu iz dalekog Dimitrovgrada. Čovek i vreme, ruku pod ruku, i tako decenijama, do danas. Fakultetsku diplomu stekao je na Univerzitetu u Sofiji, gde je igrao fudbal u Akademiku i Lokomotivi, bio član Univerzitetske reprezentacije Bugarske. Kao gimnazijalac nosio dres Balkanskog i Radničkog iz Pirota, a potom obreo se u Župi. Mladi profesor pun entuzijazma započinje, po mnogo čemu, borbu sa vetrenjačama.
Aleksandar Milev u dresu FK “Balkanski” (prvi sa desne strane)
– Ništa ne bih menjao, pored svoje porodice, najviše volim svoje đake i moj Dimitrovgrad, volim i Aleksandrovac. Brus ne pominje svestan one nepisane „Odakle ti je žena odakle si i ti“. Smeje se na moju opasku, pa nastavlja.
– Radio sam u Gimnaziji koja potom postaje OC „Deveti maj“, danas SŠ „Sv. Trifun“. Profesor jednom i zauvek. Igrao sam fudbal, postao trener, sa mojim učenicima osvojio sam mnogo toga čime ću se ponositi dok sam živ, – započinje razgovor.
Aca, kako ga u prestonici vinove loze i vina zovu, pojednostavljuje stvar.
– Sve se uklapa u jednu ogromnu i šarenu loptu. U radost pobede i tugu poraza, u naporne treninge i istrajavanja, da bi se stiglo do cilja.
U velikoj i širokoj lepezi, njegovi učenici i on, stizali su do mnogih ciljeva. Malo je onih koji se mogu pohvaliti takvim rezultatima svoga rada. Pedantno i gotovo ljubomorno čuva sve pripreme za čas i treninge, ispisane krasnopisom. Samo da se ukoriče i eto svojevrsnog štiva mladim profesorima i trenerima. Sa ponosom pokazuje trenersku licencu stečenu u Slaviji iz Sofije na temu „Razvoj fudbala na Balkanu“.
Pred mojim očima hrpa medalja, pehara, diploma, koje su osvojili njegovi učenici od regionalnih do državnih titula.
– E, to je ono što me čini srećnim. Moji su učenici bili i ostali šampioni. Ima i državnih reprezentativaca, a tvrdim i onih koji će to tek postati. I sada, u poznim godinama i nekim „srčanim preskakanjima“, fudbala se nisam odrekao. Svojevremeno, 1990. godine, proglašen sam za najboljeg fudbalera veterana Srbije. Prethodne godine to je bio čuveni Dragiša Ilić – Talijan iz Napretka, a posle toga Simonović iz Niša… Našao sam se u lepom društvu.
Mali je srednjoškolski izložbeni pano da prigrli sve pehare i medalje. U njegovoj kancelariji „u ćošku u kome sam proveo čitav vek radeći onaj administrativni deo“ nalazi se ostalo. Tu je želeo i da razgovor ovekovečimo fotografijom.
Fudbal je, ipak, najveća ljubav. Odavde, iz njegove škole, potekli su brojni majstori „najvažnije sporedne stvari na svetu“.
Aleksandar Milev i Nenad Sakić
Župa i naša škola dala je nekolicinu vanserijskih fudbalera: Nenad Sakić, Zaviša Pejić, Milan Narandžić, Rade Ivljanin, Dejan Ćirić, Aca Antić, Aleksandar Stojkovac, Dalibor Gašić i dva fudbalera kasnije doktora nauka Igor Stefanović i Dule Savić. Oni su čitali igru, oni su znali fudbal, oni su to, u svojim karijerama, i dokazali. Od mog trenera u Sofiji Stefana Boškova sam naučio jednu zanimljivu stvar. Ekipa mora da ima: tri visoka, tri brza i tri pametna igrača. A deseti? Neka bude predsednikov sin. Onda se nasmejao aludirajući na neke aktuelnosti.
I jedan zanimljiv podatak. Već gotovo četiri decenije, on i njegovi drugari, svakog prvog januara igraju mali fudbal i lagano uvode sveže snage. Novogodišnji fudbalski koncert, tačno u 11:00 sati, kao onaj čuveni muzički u Beču. Ta tradicija se i danas poštuje. On više ne igra, ali je tu, za svaki slučaj.
– Mogao sam više da dam fudbalu, školi verovatno nisam. Zadovoljan sam, i opet bih krenuo istim putem. U svom poslu sam bio izuzetno posvećen, tako će biti još ovih par meseci. Posle? Lagano ću se rekreisati jer sam i kopačke i patike, okačio o klin posle srčanog udara u decembru prošle godine. Za oproštaj od karijere dobio sam prekrasnu maketu rodnog Dimitrovgrada…
I još jednom, podvlači.
– Posle moje porodice najviše volim moje đake.
A onda su zaiskrile suze u očima. Suze koje govore više od svake napisane rečenice. Od prijatelja saznajem – izuzetno svira trubu. Počeo je kao gimnazijalac u Dimitrovgradu u orketru sa 63 instrumenta čiji je dirigent bio Georgi Šukarev, kasnije dirigent u Bečkoj filharmoniji. Kada sam sklopio beležnicu ćaskali smo neobavezno i došli do jednog 6. avgusta i jedne Gordane sa kojom ima sina i ćerku. I…život ide dalje.
TITULE
– Pomenuću samo neke – moji učenici osvojili su pet puta titulu prvaka Srbije u fudbalu, uz jedno drugo mesto. Rukometašice i rukometaši takođe šampioni Srbije uz jedno drugo i sedmo mesto. Tu bih obavezno pomenuo Raku Milisavljevića koji je u RK „Župa“ trenirao devojčice i mnogo doprineo uspesima. Naši stonoteniseri imaju tri državne ekipne titule i nekoliko u pojedinačnoj konkurenciji. Tu su i pobednici atletskih takmičenja, takmičenja u šahu…Ponosim se time kao i takmičenjima na vodi u „Igrama bez granica“ – govori Milev.
Izvor: Sportski žurnal
Foto: Iz albuma porodice Milev
