Текст преузет са сајта:
http://muzejcaribrod.blogspot.com/
Увек је било пријатно седети са њим. Заправо било где да сте седели увек сте имали утисак да сте код њега и да само вама говори. Да ли је то било у његовом атељеу на Тргу Репубилике, у Сланкамену, или у каквој кафаници, јасно сте осећали да је он домаћин и да прича и смер разговора остају увек код њега. Иако је говорио брзо и скоковито мисао му је била јасна, цела и заокружена.
Говорио је о необичним ставарима. О сумаглицама над Нишавом, о раковима, мрешкању воде, о авантурама из лова, о друговима из младости, о томе како му је УДБ-а достављала муштерије и како је и од ње и од модела и од професуре у Београду побегао у Рим, преноћивши прву ноћ у „кући срама“ јер није имао пара за пристојан хотел.
Волео је да говори како је из другог гимназије побегао у партизане и какав је ко био у партизанима и још више какав је ко био после победе партизана. Говорио је и о ИНФОРМБИРОУ и 1948-мој. Запамтио сам да ми је рекао: “Цариброд је горел два пути. Једнуш двајестуту ка је одсечен од Софију и ка су изебегали најумни хора и дрући пут 48. ка су па затворени најмалко иљадо па најумни хора. Од това се никигаш неје сврнул“.
Волео је да говори и о стварима које се не могу или се јако тешко могу изрећи. О уметности и о ретко посећиваним закутцима душе који вас у једном моменту натерају на потез, реч или ноту, која од свакодневице или чак баналности направи магију, лепоту и непоновљивост да траје дуго, можда и вечно, за све који су спремни на искрено сучељавање са собом и оним што је око њих.
Говорио је овако: „Ја те могу научим да рисујеш, могу свакога, ама од тебе не могу да напрајим художника. Това требе да си га имаш, да га намериш и сабудиш. Чудна је това работа, много чудна“
Иако га је бескрајно волео, ретко је говорио о Цариброду. Волео је да му други говоре о њему. Увек ме је с врата питао: “Кво има ново. Иде ли скоро нагоре и чујеш ли се с негога Цариброџанина”.
Једанпут сам га питао о његовом односу према Цариброду. Реко ми је да га је из Цариброда прогнало зло време и да је зато целог живота он покушавао да побегне од њега, али да је увек био узалудан посао.
“Ако га не сањујем д`њам јавља ми се преди легање или усред ноч и то ко реката, вировете, брзацизе, раковете, рибете и врбете. Ко једна страхотна красота коју ко да ђу некој с`сипа нарочно”, реко ми је.
Имао је обичај и да ме дочека питањем. Како блуд? На опаску да је опскуран одговарао је: “Еј не срамуј се. Целајат си је живот овака или онака истинсћи блуд, само се пази да и из това излезнеш горд, а това значи да никога не зезнеш нарочно.”
У његовим атељеима увек је свирала музика. Најчешће су то били Чајковски, Вагнер или Вивалди. Признавао је само озбиљну музику, уз њу је једино могао да ради. Зачудо могао је уједно и да разговара. Радио је свакодневно као да је запослен. Сваког јутра пешке од Ботаничке баште до Трга Републике и предан рад од 8 до 13. Некад је ишло, некад није. Говорио је да ради као у фабрици, јер инспирација или јак потез долазе изненада и необјашњиво, па је штета ако га не ухвате на послу.
Волео је живот заиста , али без идеализовања и патетике, свестан да ће ти он дати онолико колико му пружиш, прво радом а онда и искреним инвестицијама у пријатељство и своје најближе.
Иако је био хедониста, имао је ипак меру у свему. Једина ствар којој се подавао до краја било је сликарство. Оно му је чини се због тога и највише узвратило. Живео је од њега, али убеђен сам да не би био тако срећан да није живео за њега.
Умногоме зато и вероватно не на свесном нивоу знао је да саговорнику одагна страх. Баш тако. Док сте били с њим имали се утисак да се мало чега боји. Смрти по најмање. Знао је да се остварио и да иза себе оставља читав један микросвет, од много портрета, мртвих природа, акварела, пастела, графика и скица, који је кренуо да живи свој паралелан живот још за његовог живота.
Због тога сам када је умро записао - Својим животом испунио је древну индијску максиму која каже: Када се родиш ти ћеш плакати, а сви ће се радовати. Живи тако да када умреш сви плачу, а ти се радујеш!
Док ово пишем једино чега се бојим је да причу о њему нисам улепшао.То ми не би опростио. Иако је био човек који је целог живота стварао лепоту, живео је живот без анестезије, храбро, понекад опоро и увек снажно и без улепшавања.
пише: Слободан Алексић Ћоса
