четвртак, 07. мај 2015.

Огњарат


Аутор текста: Слободан Алексић - Ћоса

Ноч је требе. Огњарат гледа. Мисли да знаје дека је, ама иако неје б`ш сигуран све му је једно. Не може ни да седне, не може ни да стане, не може ни да умре. Нема душа а и још неје површил све што је требал. Млогота се минуло.Тешће године. Тешће и убаве. Године ка ти тешко не пада тешко, мисли си. Неје забоварил ништо, сагашњото му баш неје јасно кво је.

Помни ка је тријесе и трејћу слезал од Селиште на пругуту да работи. Прво с лопату и с виле. Куде су поистресли камењете насипе, куде се разредили по заравни и по изглади и това ти је! Само карај од Манастир до Рудникат. Некој д`н и по два пути натам- навам. Сеча се и ка му рекоше да че од јутре да се качи на машинуту да је огњар, да кладе и да ђу поји. Тешка работа ама весела. Само ка ђу набага па ка писне доста ти је! Пушак, искре, радос! Тека су се минуле три године. После му казаше доб`р си огњар, че те прајимо машинис. И испратише га у Брод у Хрватско. Па тешко а малко и на стра, неје само работа него и учење. „И тека се минуше без малко девет месеца и му казаше; са си машиновођа, машинис! И па се врну на пругуту. Дидза се од мрак, лега си у мрак . Вечи машинис, ама си обича да окају огњар. И сваћи д`н од Бело поље до Рудникат, по ждрелата, свлачишата, пезуљаците, урвинете, тунелите... Па тешко, ама вечим и фамилију створил и ижњата слога и машината не давају да мислиш да је тешко.
После се па променише и држава и влас. Станумо Бугаре, ама работата, ог`њат , пругата и машината си исте“, сеча се огњарат. „Тека кара три- четри године па станумо комунисти. Сиротињско, ама сложно време. После се па скарамо с Бугарете та возео милицајците с мене на дрешат да пазе границу. Ама и това зло се мину. И се смири и се заубави“, мисли си огњарат. „Из това време помним војничка прачања, ученици који с возлето иду у шкољу, колети за студенти по Белград , Скопље и Ниш и свадбе , много свадбе и свадбаре који сам карал или к`мто Бело поље или пак к`м Раћиту и Рудникат. Карал сам и еспап на човеци, а карал сам и санд`ци с умрели. Никога нес`м обичал да запрем и да врнем човека~ , обсеча се огњарат. „У това време се и позалеби и се поствори нешто. С муку и с работу кико друго, ама је убаво било.
Вечим и деца изучи а и с бабуту сам се убаво слагал. И там`н ка се отпушти и ми малко пол`кну, рекоше; затварамо пругуту! Нође ми се узоше. Е са кико. Е огњарко, казују ми, за тебе барем нема проблем. Тријесе и повече си работил, иљадо пути си заночувал на пругуту, добар си работник, умајеш ко никикој да караш машинуту, само што директор неси бил. Ако очеш чидеш на голему пругу и голему машину, ако пе не, те ти пенсија! И ја се принуди та се пензиониса и с`с бабуту и с децата слезо у град. И ижу напрајимо и иженимо и унуци и параунуци дочекамо, ама једна си ми је у главуту машината , огњат, искрете, пушакат и писакат ка ђу набагам и писнем , та јекти од Влашко до Д`звонско ждрело. Ама неможе више, кво чеш“, мисли си огњарат. „А са куде сам? Видим да је ноч, да су прокре мене нечикви слатћи, сокове, протокали... кво ли нечеш. И рећију ми давају. Уноси ђу некој в`зрасан човек и ме ока тате! Требе да је шибнут“, мисли си огњарат. „Куде ја на старца мож` да сам тата, моја деца су још на шкољу. А и бабата ђу нема у последње време.


Сигурно је отишла у рекуту градину да наваџа, с`кута се некуде“, така га разбира огњарат. Ама га па најнервира једно девојчиште, оскубло си очите и му носи чокуладне бамбоне и га ока деда. Он њу па убаво рече; „Това ли су скубно ма бамбоне, дидеш ли при Леку бамбонџијуту да га поздравиш од мене и од бабуту и на мене да узнеш ћулавку од зеленезе љутете, а за бабу од црвенете или од ж`лете и локум с ореси, това немож да су бамбоне“. Оно се па заоди од смеј и га питује кој је тија Лека и у кој век је живејал. Ка дојде поново че ђу канфузи за теје збори. Нело немож` се баш сети коју је годину роден седамајестуту или петнајестуту. Да ли бабата беше седаманејстуту а он петнајестуту, неможе се опраји па да га утепаш.
Ко је да је стотањкат се је наблизил, мисли си. Е са да су много много су. Ама он знаје кво че праји. Че се искрадне и прво че иде покре рекуту, па че шевне за Грапску рудин, па отам на Погановсћи пут, па че се шмугне прокре Бансћи дол и че се спушти меџу скалете до рекуту и пругуту. Там га чека машината, она је и бабата там сигурно. Па ако требе че укачи и њу у машинуту. Амо прво машинуту мора да попровери, па че ђу добро напоји с воду, зареди с дрвца, та ка ђу набага само искре да излате и ка писне да чују сви од Бело поље до Раћиту. Да народ каже еве га огњарат. Да се устресу ждрелата, реката и скалте и да се изд`звере д`зверовотре по Влашку и Гребен планину.
Това му је мисалта, това желанието. Да га напраји још једнуш па да пукне. „Нема човек без огањ у њега, ако без огањ прекара животат ко да неје ни живејал, мисли си огњарат и гледа к`мто прозорацат да види ка че се раздњаје та да си појде....Може и с`всем... завјеки“, мисли си.