Текст преузет са сајта: http://muzejcaribrod.blogspot.com/
Иако се данас све више своди на излет и дружење, а везује за доба комунизма након Другог светског рата, празник рада Први мај је на простору Пирота и Цариброда почео да се свечано обележава још пре више од сто година. Чак и када су ова два града била подељана границом, њихови радници су одржавали блиске везе.
„Честитамо вам празник Први мај обраћајући се вама, захтевајући осмочасовно радно време, тиме желећи да истакнемо социјалистички интернационализам. Да живи осмочасовни радни дан! Да живи српска социјална демократија! Много поздрава од М. Лазаревића“
Из Пирота су слате и разгледнице са ликовима Карла Маркса, Фридриха Енгелса и Светозара Марковића. Неколико тих разгледница је сачувано у Музеју Понишавља у Пироту.
Приликом првомајских свечаности 1911. године у Пироту је демонстрирало око 250 радника, две године касније месна организација ССДП у Пироту је организовала око хиљаду радника. Том приликом на скупу су говорили Ђока Тошић, Драгутин Пејчић и Милисав Славковић.
У Цариброду је обележавање Првог маја такође започело почетком прошлог века. Већ 1909. године је у Цариброду организован први штрајк царибродских занатлија. Штрајк којим је захтевано повећање плата био је у потпуности успешан. У штрајку је било 40 занатлија, који су у Софији остали 45 дана, до испуњења њихових захтева, присећа се тада најмлађи учесник те првомајске манифестације и члан Социјалдемократске партије Матеја Цветков за часопис Братство 1964. године.
Први мај је први пут као празник рада у Цариброду обележен 1910. године. Те године је и започела сарадња између радника из Пирота и Цариброда. Упркос граници која их је делила, радничке организације ова два града су сарађивале, размењујући идеје, делегације, организујући политичке и културне састанке у оба града. Манифестација којој је присуствовало 20-ак занатлија и интелектуалаца тог доба била је организована од стране Социјалдемократске партије и њеног најистакнутије члана у овом крају, Стефана Димитрова, који је 13 година касније убијен од стране фашиста у Септембарском устанку у Бугарској.
Један од учесника ове прве прославе био је и поменути Матеја Цветков.
„О обележавању ове манифестације обавештени смо од стране Стефана Димитрова, Ивана Палигорова, Христа и Младена Гоцева. Наравно, ми смо, као чланови Социјалдемократске партије и пре тога имали тајне састанке у кући Бојана Трнског, где смо имали и свој клуб. Рад наше организације је био конспиративан, па нас је све време пратила тадашња полиција. На тим састанцима смо се упознавали са материјалима Друге интернационале, радовима Маркса и Енгелса, Димитра Благоева, Димитрија Туцовића и других истакнутих чланова радничког покрета. На једном од тих састанака смо, заједно са члановима пиротског синдиката, донели одлуку да организујемо прву првомајску манифестацију у Цариброду. Рано ујутру 1. маја (те 1910.) пристигли смо на железничку станицу у групицама од два-три човека, како не би привукли пажњу полиције. Када смо се састали са друговима из Пирота, цела група је кренула кроз град, на путу до Манастирчета. За разлику од осталих грађана који су нам се прикључили, ми, чланови партије имали смо дугу косу, због чега су нас прозвали „чупавци“. Дефиле наше мале групе кроз град је трајао око сат времена, након чега смо са свечаношћу наставили на Манастирчету. Нисмо смели да носимо никакве транспаренте, нити да држимо говоре. Иако ова манифестација није била масовна, по мом мишљењу је била веома значајна, јер је била први, и то успешан покушај да се искаже солидарност са радничком класом, о чему сведочи и присуство другова из Пирота.“
Првомајска манифестација у Софији, 1910.године
Обележавање Првог маја је настављено све до почетка ратова, а затим обновљено након Првог светског рата. Сећање на овај датум 1920. године у својој књизи “Пътища извървени” описује Стефан Христов:
„Ми, царибродски ученици у Софији, користили смо сваки погодан тренутак да одемо у Цариброд и да помогнемо месној партијској организацији. Одлично се сећам како смо у Цариброду 1920. године обележили празник рада Први мај. Да смо остали у Софији, требали смо у гимназији са осталима да празнујемо Први мај као “Празник цвећа”. Зато смо још раније били решили да за наш празник одемо у Цариброд и тамо га прославимо.
Првомајска манифестација у Цариброду је те године била ношена ентузијазмом, борбеношћу, упечатљива. Велики број нас се сакупио испред клуба партије, који се налазио у центру града. Одатле смо кренули ка железничкој станици. На челу колоне је била музика. Свирали су “Интернационалу”, “Другарску песму” и друге радничке и револуционарне композиције. Вратили смо се са станице и упутили ка “Строшеној чешми”. На тргу је испред чесме један оратор одржао говор, без билочијег ометања. Манифестација се завршила митингом испред клуба партије, а увече је приређена вечера.“
Ипак, прва слободна свечаност поводом празника рада је одржана по завршетку Другог светског рата, 1945. године. Иако је Цариброд био ослобођен тек осам месеци пре тога, у граду је организована велика свечаност овим поводом. Припреме за обележавање празника рада започеле су неколико недеља унапред, како у самом граду, тако и у околним селима. Цео град је био у празничном духу, улице и куће окићене. Излози радњи били су облепљени паролама. 25. априла 1945. одржано је заседање Општинског народноослободилачког комитета на коме је разматрано писмо Акционог комитета за обележавање Првог маја. Том приликом је одлучено да се празник рада обележава под слоганом „Пролетери свих земаља, уједините се!“
Поводом овог празника упућена је и помоћ породицама бораца. Сваком члану борачких породица дато је по 200 динара и 3 кг брашна. Помоћ су добиле и неке сиромашне и најугроженије породице. Након манифестације, обележавање празника је настављено у природи у околини града. Наиме, народ се окупио на и данас популарном излетишту Манастирче, где је било организовано послужење за све присутне, а где су се одржавали првомајски скупови од 1910. до 1915. године.
Написао Марјан Миланов,
литература:
Богдана Николов, Братство 1964. и 1977. године
Стефан Христов, Пътища извървени, 1979.