Прикаска: Јазавичар пред судом!

Тeкст преузет са сајта muzejcaribrod.blogspot.com

Одокле ли идем? Мани, не питујте ме, не стањујте ми на муку. Еве, идем из Пирот, бео на суд. Против кога ли? Ма, ја сам број један по шунтавило: тужил сам јазавичара! Смејте се, смејте, тека ми се и у суд смејаше. Ал' какво чу кад више не знам на куде бијем и кому на врата да се жалим. А закасало се – до нечу!

А? Да ли идемо да испијемо по једно? 'Ај, док дојде аутобус. И тека ми се не иде за Штрбовац, при онуј моју крезубу бабичку – главу че ми сцепи кад се врнем. А, она ме, право да ви кажем, и нафујта на овуј комендију. Каже – Да тужиш, да тужиш, Давиде! Чула сам ја, људи грдне паре узоше кад и' уапе куче!

Оно, јес', и ја сам чул: кобајаги – угризе га куче, од овај селска псета што се слепутају, па му доктур, његов си изабран доктур, то све код нас изабрани доктури, само не знам за какво и' бира народ: да су доктури ил' политичари, и тај доктур му изнаписује триста 'артије сас триста повреде, па он после тужи и узне пару. Тека се прича. Не знам, можда и неје тека. Више ништа не знам. У овуј нашу општину, регион, државу – ил' су сви полудели, ил' сам ја полудел, треће нема!

Него, докле стиго'? А, до суд. Па ништа, улезнем ти ја, носим овај џак. У судницу се сви накезише кад ме видоше - носим џак! Сви – опа! И сувају се да узну. Кажем, чекај, бре, полак'! Судија – Којим добром идеш, добри човече, и шта нам то носиш у џаку? Кажем - Чекај, бре, полак', гос'н судија, ће стигнемо до џак, нека га овде, чек' да ви исприча Давид која га мука натерала на овај врата и што тужио тог ђавола. А судија – О, лудог ли народа! Само би да се тужи, а нема појма ко му је крив. Тако, каже, пре тебе био један, уби нас причом о некаквом Јосифу из Бабушнице, као – увраћао тако чешће ко човек у његов дућан... А глава ми, каже, пуца, синоћ сам заређао по славе: те код председника општине, те код директора једне фирме, те код директора друге фирме, те код директора треће фирме... Срећа те све то био само један човек, па нисам лутао, него пио цело вече само на једном месту, иначе – не знам да л' би' претек'о!
Морам тако – кажем - гос'н судија, знам ја ред и закон. Не мож' тој: ујело ме куче – дај паре! Мора прво да се изведу докази, па отежавајуће околности... Добро, добро, причај - каже судија. А све на чело налаже мокру крпу што му донео онај с тог Јосифа из Бабушницу.

Е па, овако, гос'н судија:

Ја сам Давид из Штрбовац, општина Бабушница, пиротски округ, нишки регион... Добро, добро, Давиде, каже судија. Ти, бре, брате, оде до Куала Лумпура! Знамо где су и Ниш, и Пирот, и Бабушница... Добро, не знамо баш где је Штрбовац, ал' биће неко село... Тако је, гос'н судија, село поред Бабушницу, поред Пирот, поред Ниш...

Поред Куала Лумпур! Скрати бре, брате! Причај зашто си дошао! Аха, ево, журим, журим. И - кренем ти ја: радио сам ја, гос'н судија, у ту једну фирму, много добра фирма била, преживела све укопације, сви ратови. Ал' 'оћеш – дође приватизација!

А (прекиде ме писарчић некакав), како се, Давиде, зове та фирма? Кажем - Зове се: ни Давидова, ни државна, ни приватизована! Ту се сви у суд усмејаше – Како море? Па, тако: била државна, па била и Давидова, па била приватизована, па поништена приватизација, па враћена на државу, па ју држава опет вратила на приватизацију, и сад ники жив не зна чија је!
Радео ту Давид са још триста радника, све лепо било. Онда дош'о Француз. Наставио Давид да ради са још триста радника. Јес' била работа тртава, неје било као пре: једење, пијење, свиркање уз свиралу да ти прође дан. Ал' зато била и платица убава. Кад, те ти га онај наш нафатирани, до јуче био голоигра, а са' пун ко брод! Купи фирму, најури Француза, ал' – најури и Давида са још триста радника. Ко штетни – сви на улицу! Да га човек пита – за какво си купувао фирму? Да не ради? Да си имаш? Што казао онај Латин у Максима Црнојевића – Кад забраниш у пољу ливаду, јал' је коси, ја другоме даји! Ал' – нема куј да га пита, ни куј да му каже.

Сиђем ти ја тако у један понеделник на пијац у Бабушницу, па одем и до ту моју фирму. Урасла у коров и трњак, живи ме жалови једу! Кренем ти ја тако да прерипим ограду, вуче си ме нешто да се прошњурам кроз фабрички круг. Кад, јурну ме некакво псето. Џав-џав, ловачко куче, видим – јазавичар. Грабнем камик, пун сас бес - Ти ли ће ме лајеш из моју фабрику, наничку ли ти пчешку! Сви они триста радника беснеју из мене.

Прекиде ме судија – Ти бре, Давиде, умислио да си слуга Јернеј, бога ти! Леле, кажем, судијо, како да не умислим, па тој била наша фирмица, породице смо ранили с њу, а са' – и бог, и народ, и држава од њу дигли руку, а псета по њу дизају ногу и мочају. Грабнем ти ја онај камен, па – фрљ! камто куче, ал' промаши га, наницу ли му! Кад, оно скочи, па – цап за јајца! Леле, мал' не изгинумо, ту на место - ко онај из Равну Дубраву кад се закачио на комшијску тарабу. Ете ти га чувар, ока у големи глас од тамо - Стани, Давиде, не мрдај, то издресиран пас, ће ти откине јајца, не смеш да мрдаш! Ја држим оној куче за уши, оно мене за јајца, и – не мрдамо и не дишемо. Каже чувар – Опусти се, Давиде, мораш да пустиш јајца да дишу! Погледа га, погледа оној куче, па пај погледа чувара - куј је овде најшунтав? Ал' шта ћу, послушам га и – запнем се да дишем на јајца! Кад, стварно, проклетиња ме пушти! А ја, брже-боље, па – цап у пртен џак! Е, има да идеш с мен', ђаволе, кад си мог'о у моју фирму да ме гризеш за моја јајца, има да идеш с мене на суд. Па да видимо куј је преступник. Е, зна Давид из Штрбовац данашњи закон: не дао бог да сам га погодио с онај камик, одма' би ме објавили на Б92, на вести у 4.

Јазавичар? Значи - јазавичар? Па ти си то у џаку донео куче? А ми мислили... Ти, бре, Давиде, и јеси и ниси будала! Е, фала ти, гос'н судија, на тако лепе речи, него – де да осудите овуј проклетињу у џак, да ми платите: и што су ми шијена јајца, и што ми пропала фирма и за све, па да си идем. Каже судија – Што се мене тиче, Давиде, то куче је и требало да ти откине та твоја јаја. Јер само такав, без јаја, ти би, мој Давиде, могао да се уклопиш у околину и средину у којој живиш, од Штрбовца, преко Бабушнице, Пирота, Ниша, па све до Куала Лумпура! Видиш како људи око тебе живе без тога и – нико се не буни! Може да им ради ко шта хоће и како стигне! Сви се ућутали од неке тешке милине, па једва дишу! Него, де да си ти идеш за тај твој Штрбовац, нема овде правде за тебе! И, успут ми накваси ову крпу – пуче ми глава! Кад се врну сас крпу, судија ме сеца за рукав, па ми нажмикује - Ако мислиш овде да истераш некакву правду, следећи пут немо' у џак да доносиш куче, него – прасе!

И, тако вам се, моји другари, ја проведо' по Пирот. Нема овде правда за сиротињу! Него, де ми да испијемо још по једно, док не стигне овај аутобус. Леле, као да иде преко Куала Лумпур, касни веч два сата! Само се још мислим - како код ону моју крезубу бабетину на очи да излезнем. Одим сас сцепена јајца, са има да идем и сас сцепену главу! Ал' - да смо ми живи и здрави, ај' живели!

Аутор: Далибор Ђорђевић

Мотелат

Аутор текста: Слободан Алексић - Ћоса

Стигал је годину д`на после телевизијуту, негде у септембар 1965. заједно с неонћете у чаршијуту. Сви Цариброџање су ишли да га гледају преди да се отвори ко чудо не видено. Запомнил сам да је нади шанкат имало вазе које је прајил деда Душан а осликувал другарјат Денков, странсће цигаре Камел и Салем и пијење Јохни Валкер.

Од одма ми се много арекасл, па сам му сигурно и за това десетина године по касно сатанул сталан гос, а ка се отвори барчето и инвентар.

Најубаве пијанће су од там, од там сам и у војску отишл без да си сврчам дома.

Памтим Сабатини земљотреси( кригла до половин с пиво а остало од свата пијања), ексирања, плесна фанатазија на музику Равела и Болеро од мене и од Душицу Чок, кометар на брата њу Слободана Кленатога да на барат вечим има варијетска програма, појање на староблгарсће и цигансће песне, свирења с бата Колето на препоптопсће Кремона гитаре, ноч ка Караџата, Мића Трапа, Мали на Шерка брат, Чарко и Мирча Џица отидоше на гробиштата да снесу крстачуту на Кољу Живковога , башту на Караџуту и ђу ко у с`штинску процесију у гробну тишину и с ренеснсни пијетет, мртви пијани пронесоше кроз чаршијуту.

Много од мотелет и барат помним а нићигаш нема да забоварим и покојнога Радето кој ка ме види ко улазим пивнул у барчето на улазната врата, одма отвара излазната и ока.

- Ћосо изволтееее ванииии!. Куде си се напил там и да си допијеш. Ово није друмска свртукурница!

Много сам му бил љут док се не врну из војску. А т`ги кво да прајим. Право на барчето па при Раде.

Ама са друга прикаска.

-Седи. Кво работиш?. Кво че прајимо за работу?. Ја че питујем главешинете да те запосле... и преди мене вечим кикирики и чипс.

-Ајде прво по швепс, каже.

И говоримо, говоримо скоро по целу ноч. Озбиљно оратење ко што је ред да орате в`зрасни човеци. Ка се по мине време и вечим се намеле госјете и прореде странците Радето ока кујнуту и стидза дули помфрит, петјесе ћебабчата, зелена салата и се отвара Кутјево-бургундац.

Т`ги обично заћутимо И пушимо. Ако је Радето у фазу на мањување на цигаре т`ги пушим сам, ама си па заједно ћутимо и слушамо онова кво је Кокан Возалото снимил за стубат. Најмного Азнавура и Арсена. Стигне и каве – еспресо и па пушимо и се гледамо и слушамо онова кво је Возалото наснимил за стубат.

-Ћосо, питува, т`ги каже Раде.

-И знајеш кво ми казаше ... неси бил у партију... да им га мајћи набијем и на њи и на партијутуу... па неје ли ви страм бе за једно сироче које је изучило да нема работа, каже.

-Па башата му и мајћу су толко човеци извели на пут. Засрамете се од баштинија му гроб, бе мајке ви га дебелокожу и неписмену! За кво че на ученога човека партија, питујем ђи!

- Мани зајеби, пробал си не јадуј, кажем.

- Па не јадујем, него ми криво за кво теквија да ни јебавају! Него знајеш кво! Вачај си ти Белград, Загреб, Љубљану, јебем ли га дека .. широка Југославија. Там те нема питују за партију, него кво знајеш и кво умејеш!

- Тека кока и че буде, кажем.

Т`ги стидза још јед`н бургундaц, и па си прајимо по каве – еспресо и вечим се све утишкује, само се чују пилиштата из Мртвинуту, по некоја лимузина на ауто –путат, Арсен и Азнавур и онова што је Кокан Возалото снимил за стубат и ћутимо и пивкамо си и пушимо, а ако је Раде у фазу на мањување, т`ги пушим сам.

Т`ги стане окол три и половина, четри и Раде каже. Ајде че упредзамо. Дома!

-Да платим, кажем!

-Може.. ка се запослиш и заработиш а до т`ги од мене, каже.

На излазење ми муа нешто у џеп..... Малборо четворка, гледам. Па за кво, питам?.

-Па не ми требу, ти не виде ли да сам ђи зајебал, каже.

И тека. Ситацијата се наложи та послуша Радето. Широка Југославија. Врну се у Београд. Запосли се и ожени, по смали пијењето и доод`ците по Цариброд. Ама ка дојдем ск`к`че ме и одма на мотелат и на барат. А там Радето га нема.

-Куде је питам ?

-У Дољњи Милановац, кажу.
- Е за кво!
Зајебенција и тормозлци, кажу .
И тека се мунуше годиницете и ја се не стави с Раде док ме не изока јед`н другар из Цариброд.

Каже ми, знајеш кви има ново?
-Кво?
-Умре Радето.
-Кој Раде?
- Раде од мотелат, од барчето ...
-Е кико?
-Л`ко, одједнуш на с`н. Много беше по правдудуту и много га и тормозише.
-Тека је реко... много баш много! И може још т`ги да сам ђи помислил, ама са док пишем ,две работе су ми на ум.

Не може људсћи да му окнем по пијење од мене, заработено за плату, ко што је он сакал а мота ми се једна Арсенова, дека каже; „Ми рекли смо си збогом говорећ довиђења“. Ко да ни је Арсен а неје Господ гладал на барчето ко си пијемо пијењето и ко кројимо б`дешетео само с`с ћао и довиждане...

Огњарат

Аутор текста: Слободан Алексић - Ћоса

Ноч је требе. Огњарат гледа. Мисли да знаје дека је, ама иако неје б`ш сигуран све му је једно. Не може ни да седне, не може ни да стане, не може ни да умре. Нема душа а и још неје површил све што је требал. Млогота се минуло.Тешће године. Тешће и убаве. Године ка ти тешко не пада тешко, мисли си. Неје забоварил ништо, сагашњото му баш неје јасно кво је.

Помни ка је тријесе и трејћу слезал од Селиште на пругуту да работи. Прво с лопату и с виле. Куде су поистресли камењете насипе, куде се разредили по заравни и по изглади и това ти је! Само карај од Манастир до Рудникат. Некој д`н и по два пути натам- навам. Сеча се и ка му рекоше да че од јутре да се качи на машинуту да је огњар, да кладе и да ђу поји. Тешка работа ама весела. Само ка ђу набага па ка писне доста ти је! Пушак, искре, радос! Тека су се минуле три године. После му казаше доб`р си огњар, че те прајимо машинис. И испратише га у Брод у Хрватско. Па тешко а малко и на стра, неје само работа него и учење. „И тека се минуше без малко девет месеца и му казаше; са си машиновођа, машинис! И па се врну на пругуту. Дидза се од мрак, лега си у мрак . Вечи машинис, ама си обича да окају огњар. И сваћи д`н од Бело поље до Рудникат, по ждрелата, свлачишата, пезуљаците, урвинете, тунелите... Па тешко, ама вечим и фамилију створил и ижњата слога и машината не давају да мислиш да је тешко.
После се па променише и држава и влас. Станумо Бугаре, ама работата, ог`њат , пругата и машината си исте“, сеча се огњарат. „Тека кара три- четри године па станумо комунисти. Сиротињско, ама сложно време. После се па скарамо с Бугарете та возео милицајците с мене на дрешат да пазе границу. Ама и това зло се мину. И се смири и се заубави“, мисли си огњарат. „Из това време помним војничка прачања, ученици који с возлето иду у шкољу, колети за студенти по Белград , Скопље и Ниш и свадбе , много свадбе и свадбаре који сам карал или к`мто Бело поље или пак к`м Раћиту и Рудникат. Карал сам и еспап на човеци, а карал сам и санд`ци с умрели. Никога нес`м обичал да запрем и да врнем човека~ , обсеча се огњарат. „У това време се и позалеби и се поствори нешто. С муку и с работу кико друго, ама је убаво било.
Вечим и деца изучи а и с бабуту сам се убаво слагал. И там`н ка се отпушти и ми малко пол`кну, рекоше; затварамо пругуту! Нође ми се узоше. Е са кико. Е огњарко, казују ми, за тебе барем нема проблем. Тријесе и повече си работил, иљадо пути си заночувал на пругуту, добар си работник, умајеш ко никикој да караш машинуту, само што директор неси бил. Ако очеш чидеш на голему пругу и голему машину, ако пе не, те ти пенсија! И ја се принуди та се пензиониса и с`с бабуту и с децата слезо у град. И ижу напрајимо и иженимо и унуци и параунуци дочекамо, ама једна си ми је у главуту машината , огњат, искрете, пушакат и писакат ка ђу набагам и писнем , та јекти од Влашко до Д`звонско ждрело. Ама неможе више, кво чеш“, мисли си огњарат. „А са куде сам? Видим да је ноч, да су прокре мене нечикви слатћи, сокове, протокали... кво ли нечеш. И рећију ми давају. Уноси ђу некој в`зрасан човек и ме ока тате! Требе да је шибнут“, мисли си огњарат. „Куде ја на старца мож` да сам тата, моја деца су још на шкољу. А и бабата ђу нема у последње време.


Сигурно је отишла у рекуту градину да наваџа, с`кута се некуде“, така га разбира огњарат. Ама га па најнервира једно девојчиште, оскубло си очите и му носи чокуладне бамбоне и га ока деда. Он њу па убаво рече; „Това ли су скубно ма бамбоне, дидеш ли при Леку бамбонџијуту да га поздравиш од мене и од бабуту и на мене да узнеш ћулавку од зеленезе љутете, а за бабу од црвенете или од ж`лете и локум с ореси, това немож да су бамбоне“. Оно се па заоди од смеј и га питује кој је тија Лека и у кој век је живејал. Ка дојде поново че ђу канфузи за теје збори. Нело немож` се баш сети коју је годину роден седамајестуту или петнајестуту. Да ли бабата беше седаманејстуту а он петнајестуту, неможе се опраји па да га утепаш.
Ко је да је стотањкат се је наблизил, мисли си. Е са да су много много су. Ама он знаје кво че праји. Че се искрадне и прво че иде покре рекуту, па че шевне за Грапску рудин, па отам на Погановсћи пут, па че се шмугне прокре Бансћи дол и че се спушти меџу скалете до рекуту и пругуту. Там га чека машината, она је и бабата там сигурно. Па ако требе че укачи и њу у машинуту. Амо прво машинуту мора да попровери, па че ђу добро напоји с воду, зареди с дрвца, та ка ђу набага само искре да излате и ка писне да чују сви од Бело поље до Раћиту. Да народ каже еве га огњарат. Да се устресу ждрелата, реката и скалте и да се изд`звере д`зверовотре по Влашку и Гребен планину.
Това му је мисалта, това желанието. Да га напраји још једнуш па да пукне. „Нема човек без огањ у њега, ако без огањ прекара животат ко да неје ни живејал, мисли си огњарат и гледа к`мто прозорацат да види ка че се раздњаје та да си појде....Може и с`всем... завјеки“, мисли си.

Када је Први мај први пут обележен у Цариброду!

Текст преузет са сајта: http://muzejcaribrod.blogspot.com/


Иако се данас све више своди на излет и дружење, а везује за доба комунизма након Другог светског рата, празник рада Први мај је на простору Пирота и Цариброда почео да се свечано обележава још пре више од сто година. Чак и када су ова два града била подељана границом, њихови радници су одржавали блиске везе.

Први мај је у Пироту први пут обележен 1902. године, само 13 година након што је овај датум усвојен од стране Међународног социјалистичког конгреса као празник радних људи целог света. Те године је у Пироту основано Пиротско радничко друштво. Од тада, па све до почетка Балканских ратова у Пироту је обележаван Први мај. Тако је, на пример, 1905. године на првомајској паради било присутно око 500 људи, на скупу око 600, а на самој прослави чак 1500 људи. Те године је Пирот, после Београда и Ниша имао најмасовније обележавање Првог маја. Следеће, 1906. године приликом прославе Првог маја на улицама Пирота су одржане демонстрације, а 1909. године је поред демонстрација 18. априла чак и обустављен рад, а радници су изнели јавно своје захтеве. О расположењу радника тог времена сведочи и једна разгледница послата из Пирота у Јагодину, извесном Светозару Лазаревићу, касније истакнутом борцу за права радника, у којој се каже:

„Честитамо вам празник Први мај обраћајући се вама, захтевајући осмочасовно радно време, тиме желећи да истакнемо социјалистички интернационализам. Да живи осмочасовни радни дан! Да живи српска социјална демократија! Много поздрава од М. Лазаревића“

Из Пирота су слате и разгледнице са ликовима Карла Маркса, Фридриха Енгелса и Светозара Марковића. Неколико тих разгледница је сачувано у Музеју Понишавља у Пироту.

Приликом првомајских свечаности 1911. године у Пироту је демонстрирало око 250 радника, две године касније месна организација ССДП у Пироту је организовала око хиљаду радника. Том приликом на скупу су говорили Ђока Тошић, Драгутин Пејчић и Милисав Славковић.

У Цариброду је обележавање Првог маја такође започело почетком прошлог века. Већ 1909. године је у Цариброду организован први штрајк царибродских занатлија. Штрајк којим је захтевано повећање плата био је у потпуности успешан. У штрајку је било 40 занатлија, који су у Софији остали 45 дана, до испуњења њихових захтева, присећа се тада најмлађи учесник те првомајске манифестације и члан Социјалдемократске партије Матеја Цветков за часопис Братство 1964. године.

Први мај је први пут као празник рада у Цариброду обележен 1910. године. Те године је и започела сарадња између радника из Пирота и Цариброда. Упркос граници која их је делила, радничке организације ова два града су сарађивале, размењујући идеје, делегације, организујући политичке и културне састанке у оба града. Манифестација којој је присуствовало 20-ак занатлија и интелектуалаца тог доба била је организована од стране Социјалдемократске партије и њеног најистакнутије члана у овом крају, Стефана Димитрова, који је 13 година касније убијен од стране фашиста у Септембарском устанку у Бугарској.

Један од учесника ове прве прославе био је и поменути Матеја Цветков.

„О обележавању ове манифестације обавештени смо од стране Стефана Димитрова, Ивана Палигорова, Христа и Младена Гоцева. Наравно, ми смо, као чланови Социјалдемократске партије и пре тога имали тајне састанке у кући Бојана Трнског, где смо имали и свој клуб. Рад наше организације је био конспиративан, па нас је све време пратила тадашња полиција. На тим састанцима смо се упознавали са материјалима Друге интернационале, радовима Маркса и Енгелса, Димитра Благоева, Димитрија Туцовића и других истакнутих чланова радничког покрета. На једном од тих састанака смо, заједно са члановима пиротског синдиката, донели одлуку да организујемо прву првомајску манифестацију у Цариброду. Рано ујутру 1. маја (те 1910.) пристигли смо на железничку станицу у групицама од два-три човека, како не би привукли пажњу полиције. Када смо се састали са друговима из Пирота, цела група је кренула кроз град, на путу до Манастирчета. За разлику од осталих грађана који су нам се прикључили, ми, чланови партије имали смо дугу косу, због чега су нас прозвали „чупавци“. Дефиле наше мале групе кроз град је трајао око сат времена, након чега смо са свечаношћу наставили на Манастирчету. Нисмо смели да носимо никакве транспаренте, нити да држимо говоре. Иако ова манифестација није била масовна, по мом мишљењу је била веома значајна, јер је била први, и то успешан покушај да се искаже солидарност са радничком класом, о чему сведочи и присуство другова из Пирота.“

Првомајска манифестација у Софији, 1910.године

Обележавање Првог маја је настављено све до почетка ратова, а затим обновљено након Првог светског рата. Сећање на овај датум 1920. године у својој књизи “Пътища извървени” описује Стефан Христов:

„Ми, царибродски ученици у Софији, користили смо сваки погодан тренутак да одемо у Цариброд и да помогнемо месној партијској организацији. Одлично се сећам како смо у Цариброду 1920. године обележили празник рада Први мај. Да смо остали у Софији, требали смо у гимназији са осталима да празнујемо Први мај као “Празник цвећа”. Зато смо још раније били решили да за наш празник одемо у Цариброд и тамо га прославимо.

Првомајска манифестација у Цариброду је те године била ношена ентузијазмом, борбеношћу, упечатљива. Велики број нас се сакупио испред клуба партије, који се налазио у центру града. Одатле смо кренули ка железничкој станици. На челу колоне је била музика. Свирали су “Интернационалу”, “Другарску песму” и друге радничке и револуционарне композиције. Вратили смо се са станице и упутили ка “Строшеној чешми”. На тргу је испред чесме један оратор одржао говор, без билочијег ометања. Манифестација се завршила митингом испред клуба партије, а увече је приређена вечера.“


Ипак, прва слободна свечаност поводом празника рада је одржана по завршетку Другог светског рата, 1945. године. Иако је Цариброд био ослобођен тек осам месеци пре тога, у граду је организована велика свечаност овим поводом. Припреме за обележавање празника рада започеле су неколико недеља унапред, како у самом граду, тако и у околним селима. Цео град је био у празничном духу, улице и куће окићене. Излози радњи били су облепљени паролама. 25. априла 1945. одржано је заседање Општинског народноослободилачког комитета на коме је разматрано писмо Акционог комитета за обележавање Првог маја. Том приликом је одлучено да се празник рада обележава под слоганом „Пролетери свих земаља, уједините се!“

Манифестацији у граду је присуствовало преко 1500 људи. Изнад њихових глава биле су издигнуте многобројне пароле и знамења којима се изражавала жеља за мобилизацијом свих снага како би се што пре коначно стало на пут фашизму, као и жеља за што скоријом обновом земље након ратних пустошења.

Поводом овог празника упућена је и помоћ породицама бораца. Сваком члану борачких породица дато је по 200 динара и 3 кг брашна. Помоћ су добиле и неке сиромашне и најугроженије породице. Након манифестације, обележавање празника је настављено у природи у околини града. Наиме, народ се окупио на и данас популарном излетишту Манастирче, где је било организовано послужење за све присутне, а где су се одржавали првомајски скупови од 1910. до 1915. године.


Написао Марјан Миланов,

литература:
Богдана Николов, Братство 1964. и 1977. године
Стефан Христов, Пътища извървени, 1979.