Прикаска: Стојко шумар на дисциплинску!

Текст преузет са сајта: http://muzejcaribrod.blogspot.com/

Малери свакакви има, ал' Стојко шумар је најголем! Ене га, јадан, на суспензију. А и голем доказ иму оди Стојка. Правницана из Шумску га не испушта из руће. Доказат! А суспендован је само што, завалија, неје убаво знал да рукује сас новиви телевони. Кво че човек, прегазило га време и прогрес... Него, че почнемо оди почетак сас њиговуту суспензију:

Јесен'с, упекло Михољско сл'нце, Стојко сам гази по шумак да види неје ли га нећи украл. Да му неје подвалил сас шибу. Че га директор протурчи ако му се нећи лопов уселил сас „џемса“ у браниште. Гази, јадан, оставил моторче на сред село, у гумене чижме кроз шибу, ал' све некако шири нође. Опрудил се. Па голем рејон има, гоџа одење. Ч'с, по ч'с, па застане, врцне се да види да га нећи не гледа, па се бркне и чеша се доле. Доле... меџу нође. Кад одједанпут напипа некво б'ш на ћесете... б'ш до корен'т... Ма неква вржица. Голема, а и прибољкује га. Иде кроз шумак и мисли си оди тој, кво му се дигло б'ш туј на срамното место. Кад је човек сам он оди свашта мисли, па још кад је у шумак. „Да се бре неје неково опасно дигло и почело да расте...? Оди оној што се брзо мре...?“ - мисли си тека у себ. Б'ш га занима кво је а никако не мож' да види. И досети се... Ама, вечито је бил ак'лан човек! Затој је и шумар сас највише уватени лопови. Директор им накупувал најнови мобилни телевони сас камере.
- Очу да ми сваћега лопова сликате сас њи! Па после нека ми мрда судика у Суд, кад
им и снимак дадемо – с'в срећан им директор орати.
Стојка деца дом понаучила како да рукује сас мобилан, ама, пај и неје сватил б'ш млого, али, че помине...
И досетил се Стојко како да види кво га тој срби и једе меџу нође. Врцне се лево, па десно, па кад виде да га нићи не гледа, муну се у јасењак, стури бревенеци, гаче, понатрти се, муну телевонан меџу нође и слика си тој кво га глоџе дол'.
- Бре... Телевониви стварно чудо оди технику – сам за себ' си продума.
Отвори слимак, и види си све дрнгулије кво има мушко дол'. Али виде и б'ш јако уцрвенејалу вржицу.
- Чу сврнем куде бобо Госпаву, она има разни мелеми и маз за такве работе – сам за
себ' си орати у шумак.

Тека и напраји. Али куде бобо Госпаву још човек неје излезал оди дом, а да не поћисне оди рећију. Они па гоџа добри другари. Па си почну по ред. А она га па утеши, кад вој објасни кво га глоџе меџу нође, да после треће мазање сас маз куји му дала, има да пројде.
Комат лебац, грутка сирење, полокче рећија.... Убава ората... и ете ти бељај. Теренска работа. У пола дивањење сас бобо Госпаву на Стојка зазвони мобилан. Он га извади и види да га ока директор. Он, јадан, грабну шапку оди астал тури ју на главу, запекља блузу и јави се на директора:
- Изволте госпон директоре! Стојко шумар!
- Стојко... – отеза га директор отуд – куде мен' је једна млого убава наша једна стара
муштерија... Госпа Смиља... Хоће опет да на викендици сади Златну тују... Молим те, иди одмах до расадник у Реку, имаш сада мобилни са камером, па сликај саднице и одмах ми их поруком пошаљи! Госпа Смиља ће чека код мене док фотографија не стигне. Али, молим те, пожури!
- Разумем директоре, јашам моторче и летим – Стојко се подрипкује оди столицу док
му вреви.
Тека и напраји... Ујаши моторче, кресну га, чур се напраји голем оди несразмерну мешавину и оде у Реку у расадник. Стојко је вечито бил добар радник. Госпава га испрачује на порту и ока му:
- Баја Стојко, врни се, че турим некво док дојдеш да си мрсимо мешину.
- Турај! Вртам се брзо – ока вој Стојко оди моторче.
У расадник у Реку, Стојко изабра најубав ред сас Тује, извади мобилан и слика и'. Сам на себ' се радује како че да задовољи директора и да га обрадује, ама и госпа Смиљу, муштерику, сас убаву робу. „Кад овој види госпа Смиља, одма, без реч, има да купи бар стотина тује...“, - мисли и радује се успут док јури комто Госпавину кућу.
Госпава веч умирисала собу. Мирише мешчина... Оладила и пивце.
- Госпаве, де да пратим прво слику на директора, па че мезнемео.
- Пожури, да се не слојани месиштево... Де још по једну рећију да мунемо, па че
преодимо на конкретно... Аооооооиии....!!!
Стојко муну рећијуну одједанпут, па још му мило како че сас Госпавин мелем да си олечи онуја работу доле што му се дигла. Извади мобилан и поче га чвака... Стури шапку, распекљаблузу, поче се чеша по главу.... трља по ретку косу...

- Госпаве... Како ни па дадоше овој... сокоћалава.... Ма никако да сватим како се
рукује... – јадује Стојко док тражи куде су слиће.
- Баја Стојко, мен' сестричина купила, ама ја само знам да притиснем кад требе
нећега да окнем и да притиснем када мене некој ока... Неје тој за нас...
- Јега пратим сликуву... – зева Стојко у мобилан. – Аха..! Еве! Оде... Сипуј Госпаве
још једну. Са че се обрадује директор...

***

Директор се зајездил у фотељу ко Милан Обреновић. Глади си брци и поглеује у Смиљу ко маче у жежак чвар'к. Смиља убава... Расна... Напредна и назадна. Држи бели свет стоваришта. Голема газдарица. Сaмо прекрштује нође на фотељу. Како преврљи једну ногу преко другу, тека удари парфен директора... Он ју кани сас Чивас... Радује се како че убаву работу да напраји, Смиља је за сва стоваришта оди њи купувала Златну тују. Суде уз ограде и' је насадила.
- Директоре – усмивка се Смиља – хоће ли брзо ваш радник да пошаље фотографију?
- Госпа Смиљо, Стојко ми је најбољи! Кад он нешто ради, ми се просто зверимо...
Бива га за све. Мало стрпљења, молим вас. Ево, гарантирам, има да будете презадовољни! Наше тује су највеће и најбоље!
У том моменту му на мобилни дојде порука. Директор узе мобилан оди астал, нетеја да тура цвикерии виде да му је порука стигла. С'в сретан, да се повали на Смиљу сас големе и расне тује, отвори порукуну, онака махинално... и обрну телевонан камто Смиљу:
- Ево, госпа Смиљо, уверите се сами!
Смиља, стури цвикери за сл'нце да боље види, погледа у екранан, јер вој га директор б'ш преди лице турил, па кад разрогачи очи... Т'г у њој прораде оној њојно сељачко, простачко, кад виде слику на екран, грабну цвикери за сл'нце оди астал, диже се, па кад кресну на директора:
- Марш ђубре једно! Ја сам се овакви нагледала, те че гледам са' на ваши шумари!
Срам да је те! – диже се, излезе из кацеларију, тресну врата замалко из футер да и' избије.
Директоран с'в у чудо, погледа у екранан, па кад виде да не види добро, тури цвикери,
кад има кво и да види... Стојкове дрнгулије оклембесене!!! Сас све вржицу.... Одма је окнул правницу да му на компјутер стури слику и да ју одштампа и да ју приложи уз дисциплинску пријаву.

***

И, еве га Стојко, јадан, малер голем, седи и зноји се на дисциплинску... Правницана, ч'с
по ч'с, а не испушта сликуну из руку, погледа у Стојка, па у сликуну... Стојко ју цени, једино она изгледа да је на његову страну... Че му даде помалецку казну за поголем доказ... Нада се, јадан... И поглеџују се...



Речник мање познатих речи:

- поглеџују – гледају се;
- оклембесен – виси, пресамићено виси;
- дрнгулије – ситне ствари, ситни небитни предмети;
- ока - позива, виче;
- сокоћало – направа;
- мешина – стомак;
- турај – стављај;
- шиба – шума;
- вржица – бубуљица;
- бревенеци – панталоне;
- опрудил се, опруден – ојел се, ојел;
- врцне – окрене се уназад;
- муну, мунути – сместити, оставити негде, гурнути. Овде, значи, локално – на брзину попити;
- џемс (GMC-Genarale motors compani) – марка америчког војног камиона, који одлично савлађује лош планински терен. Они, који се баве сечом шуме, су их на војним отпадима накуповали и користе их за извлачење дрва.


Братислав Петровић, 22.фебруар, 2015. Бела Паланка.

Благи Петак у Жељушу (1889-1913)

Текст преузет са сајта: http://muzejcaribrod.blogspot.com/

''...Уочи Блађи Петак потоваримо се у воловска кола и ка се ст'вни у некој заман стигнемо у Чорин Дол при некоји познати. Там остајимо стоку, и јутред'н на сабале правац Жељуша. А тамо – исто како са коди нас на панаџури: народ се слегал са све стране и сваћи си тражи своју родбину, кумове и пријатељи. А има и који су си дошли по трговију па изнели свашта: оди дудуци и двојће, огледалца, бонбонџије, алваџије, ситаре. А ка се пронајду роднине па ударе у једно викање, у једно пригрчање, па у распитување за тија што несу дошли живи ли су, кво они праје.

И одма се, који се како саберу, пораздвоје и на ледину турају кој кво је донел за једење и пијење. На сваку здравицу целивће, па викање и с'лзе, па ударе у песму, па пак пригрчање и слзење. Нема текваја трпеза бези свирку: дудук, гајде, с тупан ил без, сас ћемане а негде и сас трубе: праве свирџије. Тиће се нећи поиздизају па се увате у оро, ама текво оро, да се не нагледаш. Једино нема никаква веселба при онијате што жалеју. Тија роднине се издвојиле подалеко оди друђи, напрајили софру ама си она повече личи на парастас. И там викају, пригрчају се, ама викају оди жалос.

А ка свирџијете стану, овија па ударе у пригрчање и па се некој развика. При мојега очува који беше из Трнсћи Одоровци, доодевоше цела вамилија Рацини из Одоровци, па кумове, ућеви и ујне, тетће и тетиновци, чичеви и стрине, комшије. И тека се искара првњијат д'н, а на друђити се па саберу, ама се повече мине у орату и распитување за све исвашта, а само за једење се сабиру. На трећијат д'н се купи понешто и при поод'к, сви се исћину оди викање, па се не мож раздвоје и сви једни на друђи остављу аманет:
-До годину, Господ да даде, пак сви живи и здрави тука да се видимо...'' *

* Љубомир Панић-Миличин - Круп'ц

* * *

Још за време Турака у Пироту је био обичај да се празнује Благи петак иза свете недеље по Ускрсу. Пироћанци су се на овај дан скупљали у селу Барје. Након што је крајем 1877. Пирот ослобођен од Турака, Благи петак се још неко време обележавао у селу Барје, али се овај обичај све више напуштао. Главни разлог је била чињеница да је велики број становника Пирота након ослобођења од Турака пребегао у Бугарску, незадовољан друштвено-политичким околностима у Србији. Већина њих се задржала и настанила у Цариброду. Како је у Цариброду био обичај да се за Благи петак иде у Жељушу, то је овај празник био прилика да се Пироћанци виде са својим пребеглим рођацима и пријатељима. Излазећи до Жељуше, они су полако напустали излазак у Барје.

„Године 1889. да би привукао пажњу нашега света на српску границу, начелник округа пиротског Прока Кнежевић заведе светковање Благог петка на срп.-бугарској граници, недалеко од села Обреновца. Од тог доба састанак на граници редовно се обавља сваке године. Сем Пироћанаца и околног сеоског становништва на састанку учествују и гости из других места, почев од Ниша.


Састанак о Благом петку 1896. Године

Још на дан 28. марта 1896. по подне, јаче но обично, оживела је главна улица пиротска у правцу касарнама. Ту су се могла видету ужурбана лица која, са по каквим било теретом, журе друмом у правцу села Обреновца ка српско-бугарској граници. Сваки је од њих био заузет послом да какве ситније ствари однесе и тамо сутрадан, о Благом петку, распрода многобројним посетиоцима свечаности на граници.

...
Још од ранога јутра цео је град на ногама, све је, и мало и велико, у свечаном руву, и свак жив хита да се час пре дочепа железничке станице како би се то пре нашао код Обреновца, на српско-бугарској граници, те да може учествовати у пограничном састанку Срба и Бугара.

Маса разноликог света обојега пола потпуно опседне уласке у станицу, а вредни железнички чиновници не могу да издаду за кратко време довољно карата (овога пута издано је преко 8.000 карата). Баците ли поглед на дугу железничку улицу, то се ваља недогледна маса света обојега пола и најразличитијег доба старости – свак то жури за границу!

Са перона станичног први, други, па и трећи нарочити воз са по дваестак вагона не могу да повезу све учеснике састанка, и многи чекају поновни повратак воза с границе, и то тако иде по цео дан.

Кад стигне први воз с гостима и војном музиком, обостране месне полицијске власти отварају границу, а непрегледне масе света нагрну и са српске и бугарске стране. Долазак и одлазак гостију на границу траје по цео дан.

Сваки од посетилаца гледа да сем границе види Жељушу, Цариброд, па чак и Софију, или да оде до Пирота или чак до Ниша.
...
Гости долазе не само из Пирота и околине и Цариброда с околином; већ из Србије почев од Ниша, а из Бугарске почев од Софије. Са српске стране учествовало је ове године на пограничном састанку преко 12.000 душа.

Место где се састанак држи, то је већа заравањ, која се благо спушта према железничкој прузи, а недалеко је од села Обреновца, које се налази на десној обали р. Нишаве. Пољану уздуж пресеца колски пут Пирот – Цариброд, а попреко државна граница Србије и Бугарске. Ту, пред механом, цео дан јечи војна музика; весели се силан свет. Несташна младеж, обојега пола, хвата се у кола и по цео дан игра уз свирку музике, свирале (дудука), гоча (бубањ, тупан) и ћеманета.
...
Ту су се с обеју страна пута што кроз пољану пролази наређали разни продавци воћа, најразноврснијих ситница, колача, посуђа и других ствари. Вредно је посматрати многа уозбиљена лица која пред полазак журе да купе какву било ситницу што би им послужило као спомен на проведени Благи петак.

Ван сумње је да се најзанимљивије појаве виде на самој граници при првом састајању. Ту се, као у калеидоскопу, пред очима гледалоца ређаху слика за сликом необично живо и брзо. – Непрегледне гомиле света, скупљене с обеју страна границе, на мах се заталасају и нагрну једни тамо, други амо.... а занимљивим и дирљивим сценама нема краја; пред вама се грле и љубе рођаци, који су нестрпељиво очекивали овај свечани дан да се виде после давнашњег растанка; онде се сусрећу знанци и замећу занимљив разговор; онамо опет млађи свет необично живо хита колу, где се по цео дан врти без престанка, јер док је једно коло при крају, а друго почиње, треће је у јеку игре; из прикрајка вам и нехотице привлачи пажњу омања група лица, међу којима неколико у црнини; то су се састали рођаци (које дели државна граница) да се потуже својима на тешки удар судбине...

Посетиоци овог пограничног састанка не задовољавају се само доласком до границе и учествовањем у весељу на нашој страни, већ иду и на суседну, бугарску страну, јер овога пута нема досадног царинско-полицијског прегледа са уобичајеним формалностима, већ свак слободно прелази границу и с једне и с друге стране...

Поменуто је да се с бугарске стране излазе до села Жељуше, која је далеко од српско-бугарске границе на десетак минута... Жељуша је осредње село, нешто веће од Обреновца, јер га Нишава није притеснила уз стрму падину. Зграде се у мало чему одликују од зграда у нашим пограничним селима. Занимљиво је што се на неким кућама у овом селу примећује таблица од лима с натписом: I-во българско застрахователно дружество „България“.

Као на нашој страни тако се и у Жељуши по цео дан вије оро (коло) на више места... Ношња им се у мало чему разликује од ношње нашег породичног становништва. Значајна је шубара – која је и у војсци заведена – мада не одговара хигијенским условима. И овде су продавци донели разне ситнице на продају као и на нашој граници.
...
Сваки посетилац овог пограничног састанка при посети Жељуше не пропушта да и Цариброд посети, јер сматра то као прилику да се што боље проведе. Ко не доспе да се дочепа места у железничком возу, тај тражи кола, а доста њих не зазиру ни од пешачења (око једног часа хода) само да и Цариброд виде.

Као што наши возови из Пирота возе учеснике на границу, тако и бугарски из Цариброда. Пре подне нашим наплаћују мали подвоз (Пирот-Обреновац с повратком 0,70), а после настају бесплатни возови, који с обеју страна возе госте без разлике и с наше и с бугарске стране – те отуда је посета жива и многобројна.

Цариброд је обична мала паланка, изузев модерне јавне државне грађевине – простране касарне, црква, основна школа, железничка станица, пошта и суд – остале им грађевине нису мало измакле од обичних паланачких кућа и страћара. Гинска река, која са Јермом чини Нишаву, дели Цариброд у два дела. Мало је кућа у Цариброду које немају на зиду лимену таблу друштва „България“, што им служи за похвалу.

При поласку воза из Жељуше за Цариброд прво се примећавају на једном заравњу многе окречене дашчаре, некадањи карантин противу колере. Пред уласком у Цариброд налази се велика железничка станица. Гледаоцу се испред очију, на први поглед, ниже читав ред лепих двоспратних зграда, тако пространих и удобних да би посетилац – ценећи по станици – морао рећи да улази у који знатни, модерно уређен, јевропски град. Станица је пространа с лепим вајатом, а у засебним зградама смештене су: полиција, гостионица, царинарница (митница) и просторије за оправку и чување возног материјала. Пред самом станицом, одмах иза железничких шина, уздиже се доста стрм али густо пошумљен брег. С вечери је веома пријатно наћи се на станици када заћарлија пријатан поветарац и стану се разлегати гласови тица певачица.

Ну ова лепа слика на мах ишчезне чим се са станице упутите у варош; а њу замени суморна слика свакидањег паланачког живота.

На станици у Цариброду исто је тако знатна тишма око возова као и у Пироту. Не пропуштам ову прилику а да не поменем како су Бугари том приликом лепо дочекали своје госте и како се сви труде да их што задовољније отпрате; у овоме су се нарочито одликовали месни официри, који су и најзнатнији део царибродске интелигенције.

Посетиоце ове пограничне свечаности време не пита, већ чисто бих човек рекао да о Благом петку просто лети; те није ни чудо што многог посетиоца изненади вече. И сад опет настаје журба, али обрнута! Као што се изјутра све журило да се час пре дочепа границе, тако се сад све жури да потражи своју кућу. Ну и поред све те журбе и хитања одлазак возова с границе траје до поноћи, а доста посетиоца остаје да се врати сутрадан.

Како је о састанку граница била отворена за три дана, то се знатан број посетиоца не задовољава одласком до Жељуше и Цариброда, већ је њих 700 отишло до Софије (одлазак и повратак Цариброд – Софија стајао је железницом само 2,15 динара) да виде престоницу Бугарске.

Пограничне свечаности 29. марта 1896. год. се завршавају управо тог дана до поноћи...“ **

Поред многих грађана, Софију је овом приликом посетила Пиротска певачка дружина која је у хотелу Одеса одржала концерт који је био веома добро посећен. О овом концерту један софијски лист писао је „...сузе нам очи испунише. А то осећаху и сви који посетише концерт, што га сасвим неприправан даде српски певачки хор у салону хотела Одеса у Софији. Усхићењу, аплаузима, повицима ура и живео није било краја, а српска и бугарска химна одјекивале су препуном салом...

Те 1896. године први пут су се сатали и матуранти пиротске и софијске гимназије и то управо у Цариброду поводом Благог петка, након чега су дружење наставли прво у Пироту, па онда и у Софији. Слична дешавања одвијала су се и наредних година, све до 1913. године, када је ова лепа традиција прекинута услед почетка Балканског рата.


**Пирот и срез Нишавски 1801-1918, приређивач Илија Николић



* * *

Събор в село Желюша на Благи петък

Първият петък след Великден се нарича Благи петък, защото не се пости и на трапезата между другото се изнасят великденски яйца и козунаци. Тъкмо на този ден в димитровградското (царибродското) село Желюша до средата на 50-те години на миналия век се провеждал голям селски събор. Това го доказва и снимката заснета точно на Благи петък през далечната 1941 г., на която се вижда весела компания от тогавашния Цариброд, Желюша и Гоин дол видно в добро настроение.

от Благи петък, 1941 г.

По думите на старите желюшани съборът на Благи петък води началото си от далечни времена, когато са се събирали в радост местните хора, гости от близо и далече. Това е бил празник, на който хората отпускали душите си, пеели и танцували.

Преди Втората световна война желюшкият събор е бил един от 30-те най-големите панари в Кралстовото Югославия, вписан в църковния календар като тридневен събор. Дойде ли ранна пролет, желюшани започвали да се стягат за събора на Благи петък. Рано преди пладне на самия празник на ширинта наречена “Каракашево” започвала да свири селска музика, извивало се хоро и наставала веселба. Това бил знакът, че съборът започва. Селото ехтяло от смях и весела гълчава. Сергиите били препълнени с храна, питиета, облекло, грънчарски и други битови изделия. За събора минавал специален влак от Ниш за Цариброд, който спирал и в Желюша. Навсякъде гости от Цариброд и околните села, от Пирот, Ниш, Лековац и други градове. Особена атракция на проявата било и подвижното кино, в което били прожектирани различни филми.

Съборът се провеждал и по време на войната и десетина години след нея. Тогавашните кафенета на Слава Милин и Ангел Цонев предлагали богато меню и традиционни ястия. Децата най-много се радвали на бонбоните и захарните пръчки, които специално за празника изнасяли Васил бонбонджията и Сали сладкарина. За хубавото настроение се грижили духовите оркестри от Грапа и Сливница, както и царибродските музиканти Генча (кларинет) и Гага (цигулка). Всико ехтяло от музика, а душата грабвали пъстрите носии и кръшните шопски хора. “Каракашево” било и място за нови познанства и срещи.

За съжаление по силата на тогавашната комунистическа власт провеждането на събора е прекъснато към 1955 г. Повече от пет десетилетия обаче сред народа живее само хубавата приказка за този празник. През последните години хората отново се интересуват от събора и вече има инициатива за възвръщането му. Защото Благи петък не е само част от историята на Желюша, но и част от традиционните цености и корените ни.

Петър Виденов

Ускрс на бојишту!

Текст преузет са сајта: http://muzejcaribrod.blogspot.com/


Наша осматрачница налази се на висини од хиљаду две стотине метара. Са врха ове планине видимо шиљке, ребрасте падине, читаве висоравни. Свакоме од ових места дали смо нарочито име, да бисмо се лакше снашли.
Налазимо се на прагу своје земље. Они врхови планина које гледамо већ толико, пружају се у нашој отаџбини. Друга је ово година како узалуд прижељкујемо да једном већ кренемо. Али ко ће пробити оне бедеме и читаву шуму бодљикавих жица. Планине су разривене саобраћајницама, лагумима, дубоким заклонима. Дурбинима видимо јасно линију ровова, али тамо се не примећује никакав покрет, као да су људи у земљу покопани.
Изгубили смо потпуно појам о времену. А о данима већ нико и не води рачуна. Сви су једолики и монотони. Испрер земунице утабанали смо једну узану стазу, куда свремена на време исправљамо ноге. Онда заћутимо... Безизразно зуримо у Мегленску Равницу, утонули у трептаву јару и густу прашину.

Једнога дана пренули смо се сви, и накренули главе да би боље чули. Слушали смо дрхтави јек звона, који је допирао из равнице. Сетили смо се да је данас недеља.
- Па данас је Ускрс – пљесну се Лука рукама.

Али за чудо, како је пријатан тај звук звона. Умиривао је просто нерве. Навикли смо били на топовске пуцње, прасак експлозије, а ови нежни и дрхтави тонови били су одиста необични. Наше груди се шире. Мисли се буде и навиру слатке успомене наше младости. Потпуковник Петар се прекрсти, а у очима му се јавише сузе.
- Нека нам Бог помогне! – рече тихо.
А то исто веле и непријатељски војници. И, призивајући истога Бога, међусобно се кољемо.
Тешка хаубица груну и гранате запараше ваздух. Као да чујемо како од оне стране допире јаук и шкргут. Звоно се више не чује. Утонусмо у крававу свакидашњицу.
Све је сиво, безоблично, бесконачно, као и они сури облаци, који се дижу из јаруга и прелазе преко планинских врхова. Душа се скупља, а тело грчи. Али, како стократи одјек, непрестано бруји у нашим душама: докле овако... докле?
Дуго година честитали смо један другом Ускрс, са жељом да следећи дочекамо у миру. Наше су жеље остајале пусте. И сада, као да се снебивамо јер нас ово честитање потсећа као на неку изјаву саучешћа. Па ипак, обичаје треба одржавати. Потпуковник Петар нареди да се изнесу бисквити из његовог сандука. Лука је дао вермут. Војин је приложио каву, ја шећер.
Одједном је на целом фронту код пешадије завладало затишје, као да су војници прећутно углавили примирје. Хиљадама људи на обема странама, мислило је данас на Онога, који се жртвовао за човечанство... Из дуга времена присећали смо се где смо провели три ранија Ускрса. Увек на пољу, у рупчагама, или у земуницама.
Лука је стајао поред дурбина и немарно, више по навици, сагао се да погледа на двоглед. Уозбиљио се наједном. Као да нешто не верује, одмаче се и протрља очи. Потом опет приђе, поче да креће микрометар за прецизно посматрање. Онда се одмиче и погледа на нас. На његовом лицу огледало се неко изненађење... запрепашћење...
- Шта је оно, људи?!... Брже да видите!
Приђе Војин.
- Пази, они се рукују!... А-ух!
Дошао је ред и на мене.
На једној чистини између ровова видим како излазе из својих заклона и наши и бугарски пешаци. Немају оружја... Прилазе један другом. Рукују се. Двојица се загрлили. Сад измешали...
Дотрча и потпуковник Петар.
Чудна мешавина мисли ковитлала се по нашим главама. Раздрагани смо што су поља оживела, што су непријатељи пружили један другоме руке, о чему већ годинама сањамо. А ипак, нека тешка слутња, притискује и страх нас мучи, да нам не подвале. На место радости прожима нас нешто мучно.
Потпуковник Петар погледа мрачно преда се. Између његових очију појавише се дубоке боре. Он климну главом и тихо проговори:
- Озбиљна опомена и нама и њима. Треба се једном замислити. Није шала. Четири године траје. Она духовна спона, названа војничким језиком дисциплина, растеже се и осипа како конац.
- Ово је расуло! – завапи Лука.
Телефони су зврјали. Бригада наређује да се сместа отвори артиљериска ватра на ону гомилу војника, и наших и бугарских.
Потпуковник Петар дохвати слушалицу и позва командире.
- Отворите ватру са високо распрскавајућим шрапнелима. Застрашите их, али не убијајте.
Батерије припуцаше и шрапнели прснуше високо над пољаном. Маса се ускомеша. Припуцала је и непријатељска артиљерија. Пешаци као застрашено стадо растурише се на супротне стране.
Пољана оста пуста. И наша и њихова артиљерија као по неком договору, гађале су противничке ровове. То је требало да буде као нека казна пешацима. Али војници из наших и бугарских ровова тога дана нису опалили ниједну пушку.
Пред вече наишао је један огицир из пука, чији су се војници братимили данас са Бугарима.
Прича се да је одмах поведена истрага, и да ће тај батољон бити смењен у току ноћи. Онда нам је изложио, како је до тога дошло.
- Стражари на објавницама налазе се удаљени око тридесет метара. Осталих дана, они се одикују и узајамно грде. Али нико нос да помоли. Бугари обично добацују, како наши треба да се предају. У србији се лепо живи и – ваздан којешта. Уместо одговора ови наши набију велики хлеб на бајонет, па га издигну изван рова, као да тиме хоће да кажу, како је њима и овде добро. А Бугари су заиста гладни.
Међутим јутрос викне Бугарин:
- Братко, днеса је Велики Ден. Не деј да пуцаш! Обећа му овај наш да неће гађати. Онда отпоче разговор међу њима.
„Братко... Нека је часно Воскресеније!“
„Ваистину Воскресе!“
„Фрлај малко леба, ако имаш“.
- Узме овај наш пола леба и заврљачи преко бедема. Али леб не доспе до бугарских заклона, већ падне на ледину. Онда Бугарин запита, сме ли да га узме. Овај наш му дозволи, али под условом да изађе без оружја. Они један другоме даду реч. Бугарин изиђе, а и наш се појави изван рова. У знак захвалности што је примио хлеб. Бугарин понуди нашег војника цигаретама. Сада и онај наш прескочи преко рова, такође без оружја. Приђу један другоме и рукују се.
Гледали то остали стражари. Ослободе се и они, те изиђу. Ову сцену угледају војници из главних ровова те се и они појаве без оружја. Као по неком договору. И људи ти тако лепо размакну крстила од жица и састану се на оној пољани. Дивота... Хтели заједно и да ручају. Али припуца атртиљерија и растера их.

из часописа "Православни мисионар", 1959.
бр. 59/3

Izveštaj sa utakmice Balkanski - Lužnica

Derbi je odigran u punom sjaju. Dva kvalitetna rivala, po izuzetno teškom, blatnjavom terenu, igralči su borbeno svih 90 minuta. Svoje periode dobre igre imala su oba tima i rezultat je do pred kraj bio neizvestan. Sve čestitke na igri i biorbenosti komšijama koji se nalazi u girnjem delu tabele i nastoje da se domognu prvog mesta. Balkanski je ovom pobedom na prvoj poziciji. Lužnica je ovim porazom izgubila šanse da se bori za najviši plasman.

Zona Jug, 19.kolo: Dimitrovgrad: Balkanski – Lužnica Babušnica 2:1. Strelci Saša Vasov 49.minut penal i Kuštrimović 85. minut za Balkanski, Jovanović u 11 . minutu za Lužnicu.