четвртак, 22. јануар 2015.

Царибродсће прикасће: Сипља - ратник!



За Сипљу знам негде од трето или четврто оделение. Знам да је дош`л с мајћу и двојица брајћа из некоје горњо, цариброско село и да им дадодоше социјални смештај у једно собле зади Ристинуту берберницу, знам и да беше ћутљив, слабуњав и лош ученик и да ка беомо у пети клас, он си још беше у оделенијата, а најчесто се сетим ко га бијеомо, ка заврнемо и ка стигнемо, само затова што је некој рек`л да је „беспризорни“ и да ни никикигаш не клаветеше на даскалицете. Кво је това „безпризорни“ ни т`гaj, a ни с`га не умејем да кажем точно, ама помним да и детинсће руће и детинска ак`л несу с`всем без гре.

Ка и који појдомо у гимназију, Сипљу почемо да виджевамо у чаршијуту ко истоварја камиоње или на станицу нап`плил джакове с цимент или црвнул се од прашуљак од цигле и ћеремиде. Треба да је вечим с окол пешеснајес године почел да работи у Гумаруту и това на „транспорт“ од које че му дор је жив остане т`нак и неизбрисив грим нади трепћете од црнилото за гумуту. После доби по убаву работу. Рекоше, Сипља отиш`л у Трогир. Тука негде се разминумо за много године све док не појдо у војску . Т`ги сe сретомо у чаршијуту, целу ноч пимо, целу ноч смењувамо кавенете, целу ноч ме ока Гуги, целу ноч ни Гага свири Васо джуавалеа и Монти чардаш и накрај завршимо у Ресторацију пијани ко дупетија. Од туја ноч ја си за Сипљу остадо Гуги.

Па се минуше године, а да Сипљу нес`м видживал, нити сам пак много мислил на њега. У децамбар деведесе и втору или јануар деведесе и трејћу па га видо ама това и не беше вече Сипља. Искоколил, пл`н с модрице... зам`цкује. Штом ме виде поче да ока:
- Гуги д....дај пијење!
-Важи бе Сипи, реко.
Улезомо у „Галиното“ а на улазат пише “УТРО БАЛКАН", објекат бр.1. Одма испи јед`н коњак, па дупли, па још јед`н и се сурину до шанкат.
-Јебага реко, са кво че прајимо.
-Нема се бојиш, че га олечимо, каза ћеларат. Тека је од ко се врну из Вуковар. Све си је пијан, а тамо се од ништо неје бојал.
-А са бије ли га некој, пита?
-Може и да га бију, ама си повече сам пада, каза.
-А од кво пада, бе брат ми ?
- Па оди пијал`к. Ко сунђер је.Требе је ванул некој стра од фронтат, поче ми објашњјава.
-Добре, реко, а са кво че прајимо?
-Ча му наручиш пиво и он че се поосвести.
-Ајде да опитамо, а на мене једно каве.
Сипља испи бируту, засака још једну и њу дрмну и се рипи, ама се с`глам клати. Из кавенуту зајебанција ... Сам, сам...сам !
Т`гај се Сипља пол`ка обрну и ко да се од једнушка отрезни поче да приоди на сваку масу и да говори: Сам сам се напил, сам че си отидем и имаш нешто против, имаш нешто против....Никој му ништо не одговори. После изока мене.
-Гуги, водим те дома на г..оссје.
-Важи Сипи, реко.
-Само момент да на овија кажем нешто, каза Сипља, поново се обрну к`мто кавенуту и колко може проока се;
-Пичкославии... мајћи ви га курвину набијем!.

Излезомо и Сипља у „Бановину“ купи ћило коњак. Одма га отворимо и почемо да пијемо. Пол`ка пијемо, пол`ка одимо и стигомо у Ћерћеску малу преди нећикав строшљак. Улезомо у патосано собче. Од намештај – кревет без душек, вреча за спање, ћумбе Краљица пећи, и маса. На дзидовете слика на Милошевића и плакат на СПС с ђулове, пиротсћи ћилим и текст- Кога то од демократије боли глава!

Сипљу све повече вача пијењето и постојано нешто говори, а мене ми студ. Видим да на ћумбето нема ни ћунци, а Сипља зборује ли зборује.
-А бе Гуги, видим дека гладаш у Милошевића. Он ти је имењак Слободан. Исто ко ти.... А ако мислиш да сам забоварил ко ти је име много си се зајебал, па нали смо заједно у школу ишли. Само он че ми даде пензију а ти си пичка... Не.. не ти си куртон без оправију. Това си ти, не се мањује Сипља.
-Мани се бе Сипи од теквеје збори, молим му се.
-Е нечу. Нач`ска че ти кажем све и ништа ти нема прећутим.
-Па добро кажи ко је било на фронтат, пита?
Сипља од једнушка поче да гледа дрезгаво и да повтарја: Мајко .. ја сам ратник... мајко ја сам ратник, а ја се лецну што га пита теквуја глупос. Поче се вадим. Сипи неје важно, мани се от това, а он си само с`штете повтарја... мајко ја сам ратник.. мајко .. и не ме чује. Поче и да га протришам и да га молим да си легне. Това га изгледа сепну.
-Гуги, рече. Ја си бе јеби матер и иди си дома!
-Важи бе Сипи само да те завијем.
-Е нема ме завиваш, него че ми остајиш свете цигаре.
-Дадено, каза, и му остаји две кутије „Рондо“.

*
С`штуту пролет у чаршијуту па га видо. Сипља седеше на тротоарат преди јед`н кафић. Главуту оборил, а од очи остали само два прореза и вечнијат грим од црнилото из Гумаруту. Диго му главуту и га пита, а бе кво си се сгушил? Позна ме.
-Гуги ти ли се, рече. Имаш цигару?
- Имам, реко.
Беше привечер и топло и из народат чујем детинсћи глас.
-Мама, ено га Сипља.
-Склони се од њега!
-А што?
-Зато што је беспризорни и пропалица!

Нема силу да се обрнем да видим кој това рече, а и Сипља ми поче говори...
-Гуги, рече, ти знајш да неси никигаш бил пичка.
-Знам Сипи, реко. Очеш ти купим цигаре?
-Има све не требе. Само да знајеш да неси пичка!
-Добро бе важи Сипи, ко ти кажеш!

С това ко ти кажеш је и Сипља се растадомо. После неколко месеца у Сланкаман пита једну нашу другарку кво праји Сипља?
- Ма Ти ли не знајеш Сипи умре?!
Само реко: Кига бе, и не разбра од кво је точно завршил.

Истутуту јесен па дојдо у Цариброд. Одидо до гробиштата. Там и од там се најубаво види. Показаше ми куде је закопан. На крстачуту четим Кирил И........в - 1954-199..и некоја. Помисли си да сам ја умрел, Сипи би ми знајал и име и презиме и све, а ја само Сипља. У очите ми стану мрешкаво, сигурно од с`лнцето над Нешково, које ко и Сипи бије битку против т`вницу на света, а из Чуј пет`л се пол`ка чу цигулката на покојнога Гагу и истихо Монти чардаш. И ден`ска верујем да тука неје имало никиква измама!


прикаску изоратил Слободан Алексић Ћоса

Нема коментара:

Постави коментар