субота, 31. јануар 2015.

ШОПЛЕНД - непостојећа земља постојаних људи


Текст преузет са сајта: muzejcaribrod.blogspot.com

Ко проникне у тајну порекла Шопа на путу је да реши енигму трибалског похода Александра Македонског, блага Атиле – Бича божјег, поп Мартиновог злата. Да се обогати или умре.

ШОПЛЕНД

Између Софије и Ниша, Вршке Чуке и Криве Паланке, Самокова и Куманова, живе људи који себе зову Шопима. На питања шта значи Шоп, ко су и одакле су дошли неће умети да вам одговоре. Они не говоре него орате, не улазе на врата него на порту. Баш као Цицерон, Јулије Цезар или Октавијан Август, што по себи говори о њиховој постојаности на тим просторима.
Проблем Шопа или Шопова, први је у српској науци дотакао Јован Цвијић у Атропогеографији Балканског полустрва, сматрајући их неспособнима за интелектуалан рад, одричући им способност да изразе било какву духовност и пишући како је код Шопова врховни циљ „работа“, то јест прост рад, при томе не улазећи у било какво тумачење етномима.

Готово век после таквих закључака запањиће вас управо духовно богатство и број и разноварсност прича и легенди и готово у мит уплетена сећања Шопа на своју прошлост.

Још једна ствар је у потпуном нескладу са Цвијићевим закључцима. Шопи никада па ни у време Цвијића нису веровали само у „работу“. Најмање 50 година пре њега колале су приче о Дурузовима, Гађинима или Џаџинима који су се обогатили због вере у старе легенде, нашавши закопано благо.

Несклад је још већи ако се зна да шопског села нема без цркве, да су села стара и у многим случајевима грађена на местима још старијих по систему „тел“. Уосталом и најстарија сакрална грађевина на тлу Србије, манастир Паља из 9. века је на шопској земљи. Но овога пута бавићемо се само легендама и причама Шопа о закопаном благу.

ЧУВАЈ СЕ СМОКА

Једна легенда или боље рећи прича, јер су готово сви њени елементи историјски доказани, више од века и по заокупља машту трагача за закопаним златом. Прича има главног јунака, попа Мартина Химовића који је у околину ондашњег Цариброда, у село Поганово дошао из Херцеговине. Има и заплет. Поп Мартину је трнски ага Али-бег на превару отео попадију, после чега је овај постао игуман оближњег манастира Свети Јован Богослов, где је са братством од 40 монаха основао хајдучку дружину.

У освету Турцима креће пљачкајући караване и убијајући заптије на путу ка Истанбулу. У кањону Јерме и долини Нишаве сакупио је много блага и закопао га по пећинама Влашке, Гребен, Старе и Руј планине заветовавши га Цркви и хришћанској вери. Пре него што је убијен заједно са својом дружином, највећи део сакрио је у Смоковој дупци- Пећини са смуком, високо у литицама Гребен планине. Двојица калуђера су ипак утекла покољу и сахранила лешеве својих другова.

Сто педесет година касније у пролеће 1938. кости попа Мартина Химовића и 38 његових монаха ископане су, опојане и сахрањене у заједничку гробницу у порти манастира Свети Јован Богослов.

Иако много људи зна где је Смокова дупка прича и даље има велику тајну. Како доћи до блага попа Мартина?

По причи поп Мартин је улаз у ту пећину посебно обезбедио. Наручио је мајстора из Видина, који је исклесао 17 степеника и системом опруга спепениште повезао са смуком од злата, тако да при сваком уласку смук излеће и погађа онога који га је својом тежином покренуо. По причи такође, поп Мартин је видинског мајстора убио да никад не ода тајну Смокове дупке.

У фаталну ефикасност тог система само од 1963. до данас уверило се троје људи.

Почетком лета 1963. група трагача за златом најпре је конопцем спустила а затим полумртвог извукла Бориса Стратијева из села Драговита. Стигао је да каже: „Нешто ме заћорави и удари у грудите“ ( Нешто ме је заслепило и ударило у груди). Исту судбину имао је Цоле свирџијата из села Трнски Одоровци. Неколико година касније из Смокове дупке полумртвог су извукли и Станоју из Поганова. За њега кажу да се ничега није бојао али је својим синовима и уницима ипак оставио аменет да „никигаш не траже парете на поп Мартина“.

Изгледа да је тајну безбедног уласка знао неки деда Стефан из села Света Гора код Димитровграда. По њему злато ће се подати трагачу и учинити га срећним као жена. Услов је да налазач буде поштен и да сво благо остави манастиру Свети Јован Богослов код Поганова. Сам није био заинтерсован да га нађе јер је био „божјак“- човек који у име Бога презире сва матријална богатства. Причу о деда Стефану потписник ових редова чуо је од Бориса Димитрова, песника и радиестезисте из Димитровграда.

Димитров тврди да је у Смоковој дупци 80 турских товара злата. На питање колико је то Борис одговара онолико колико један брдски коњ може да понесе или „80 ћила пута осмедесе коња“. Сва је прилика да претерује али чак и ако је реч о само једном товару изазов је огроман, али и ризик.

ЦАР ТИЛ

Много старија али међу Шопима једнако распростањена је легенда о цару или краљу Тилу и његовом огромном богатству. Према историјским тумачењима Тил није нико други него Атила – бич божји. За њега су историчари забележили да је умро „у сласти прве брачне ноћи“ са једном од многобројних жена пре једног од похода на Цариград.

Његови земни остаци најпре су спаљени а онда са огромном попутнином сахрањени на дну велике реке, која је пре кремације најпре скренута па после сахране поново враћена у свој ток. Опште прихваћено мишљење ја да реч о Тиси, али има и оних који верују да га је смрт задесила много јужније. Локација гроба Атиле- бича божејег је већ дуже од века приоритет мађарских и румунских археолога.

Знајући да су касноантички аутори били сјајни историографи али лоши географи и вођен код Шопа јако живом легендом о цару Тилу, један већ покојни научник професор Александар Гигов, палеоботаничар веровао је да је Атила сахрањен на Гоинском калеу изнад Нишаве, седам километара североисточно од Димитровграда.

Он је имао и озбиљне „научне“ присталице па је о томе почетком осамдесетих из пера Десимира Миленовића у наставцима писала и „Илустрована политика“ под насловом „Атилина пирамида код Димитровграда“. Пробна арехолошка истраживања зачудо су показала да на том локалитету има метеријала из „Сеобе народа“ или времена Атиле- бича божјег.

Још један човек, деда Мила Драговитски најпознатији трагач за благом у горњем Понишављу, био је непоколебљиво убеђен у истинитост легенде о Тиловом благу. Ту веру главом је платио његов верни пратилац Бисер. Иако је био тих човек и није говорио о томе шта зна, многи кажу да је у тајну седам златних ковчега за Атилину урну Бисер био упућенији и од самог деде Миле. Умро је у потрази за благом, под неразјашњеним околностима негде у долини Височице у гудурама огромне Старе планине.

Деда Мила је причао да се иначе доста смирени Бисер, једноставно „ укованџио од стра“. Бисерова смрт приморала је и деда Милу да одустане од потраге за Тиловим златом. Шта више до краја живота и сам је одбијао да говори о томе шта је сазнао са Бисером.

Упркос свему многи још верују да је гроб Атиле негде у поречјима Јерме, Височице, Гинске односно Нишаве.

ШОПИ НЕМАЈУ ЛАПОТ

Најстарија, али и најбоље историјски документована је двадесет и четири века стара легенда о Александру Великом и његовом походу на Трибале, племе трачког културног круга које је господарило богатством древног Хема, или данашње Старе планине.

Александар је пошао из Анфиполиса и долином реке Месте избио на Софијско поље. Ту је поразио ратоборно али војнички лоше организовано трачко племе Аутаријате. Одсудна битка са Трибалима одиграла се код данашег места Разбојиште у долини Лигена, односно Гинске како су Бугари све до скора звали горњи ток Нишаве.

Историчар Аријан бележи да су Трибали били сјајно устројена војска са борним колима, коњицом и пешадинцима. Код данашњег Разбојшта тик уз југословенско-бугарску границу Трибали су навукли Александрове фаланге у теснац који Гинска прави и кренули на њих борним колима. Маневар који је Александар извео постаће основа свих ратних уџбеника. Будући господар света изадао је команду да војници легну и преко себе ставе своје огромне штитове. Трибали су борним колима прешли преко њих а Алексаднар их је после тога победио са минималним губицима.

Потом је идући путем кога су Римљани звали Виа Милитарис дошао до Транслитуса данашњег Димитровграда и одатале преко Хемуса путем Виа Металика или Виа Бесика освојио древну Монтану а затим недалеко од данашње Враце и трибалски престони град чије име није сачувано.

Дуго се постављало питање чему је Александру Македонском био потребан рат са Трибалима. Одговор је стигао недавно кроз највеће археолошко откриће Европе последње деценије 20. века.

Крајем осамдесетих и почетком деведестих чувени траколог Александар Фол у селу Разбојна код Враце пронашао је највећу трачку скривницу предхеленистичког периода. Реч је о преко 150 сребрних и златних предмета најфиније израде тешких преко 20 килограма. Ако томе додамо и од раније познат „круг пребогатих кнежевских гробова“ из околине тог бугарског града, један од мотива је новац. Други не мање важан је војничка моћ тих господара Хема, онда богатог жилиштима самородног злата и сребра.

Другачије казано великом Македонцу су била потребна средства и сугурно залеђе за освајања која је коју годину касније предузео.

Савременика ће ипак највише запрепастити свежина сећања Шопа на Александра Македонског. Они га памте као Александру, Алесандру или чак Санду, али највише као цара „који је рек`л да се не убива башта“, другим речима укинуо је лапот.

Шопи наравно не знају да их је Консатантин Јиричек сматрао потомцима трачког плема Сапеја, нити да је скоро 9 векова после Александра историчар Прокопије савременик Јустнијана на траси Александра Македонског побројао само од Сердике – Софије, до Туреса – Пиротa више од 40 војничких утврђења. На њима и тумулима „ мађилкама“ у Понишављу, Забрђу и Високу они трагајући за закопаним благом, макар и несвесни тога трагају за сопстевеном прошлоћу.

П.С.
Текст сам пронашао роњајући по старим фасиклама прекјуче. Настао је судећи према штампачу „Радио Југославије“ пре 1994. Вредео је 100 динара или 100 немачких марака и обајављен је у „Трећем оку“ под псеудонимом Сава Смиловски. У времену када ми је плата била 190 динара лепа свота. Дошло време да га не сакривам више. Сем што је развучен ко` слина и није тако лош поготово данас када се и свашта назива новинарством. Колико видим на крају је писало наставак следи. Наслова „Жабе су појеле људе“ сам се сетио али о чему сам благоглагољио појма немам!

Слободан Алексић Ћоса

петак, 30. јануар 2015.

CARIBRODE , K'V SI - TEK'V SI , MOJ SI


Tekst : Nikola Aleksov

(Dimitrovgrad,naš grad CARIBROD)

Prvi zvanični podatci o imenu grada datiraju od 1521.godine,kada je registrovano u turskim "defterima",što ukazuje na činjenicu da je naselje postojalo i ranije.Podatak se potkrepljuje i time da je sultan Sulejman Veličanstveni konačio pomenute godine u " TEKVI BINARI -CARSKI BROD ",prilikom pohoda na Austrougarsku.
Kada i kako je nastalo naselje nema zvaničnih podataka.
Arheološki nalazi na današnjoj lokaciji Dimitrovgrada ukazuju na činjenicu da je postojalo "selište" mnogo ranije.U jeziku caribrodskih šopa ima dosta reči keltskog porekla,koji su od V veka p.n.e,pa sve do 1830.godine u nomadskim posetama napasali stada ovaca,kao naprimer : mandra,mandža,orati,šilježe,sugare,urda i druge.
Rimljani su početkom I veka n.e formirali provinciju Meziju,kojom je obuhvaćeno i gornje Ponišavlje-Caribrod sa okolinom.Na rimskim geografskim kartama je bio i tadašnji vojni drum,sadašnji autoput Beograd-Istambul,(itinerarijum hierosolinitanum),gde su ucrtane i krajputne stanice ,(mansionis).Pored selišta Tures (Pirot) ubeležena je i stanica,tridesetak kilometara istočno od Pirota,TRANSITUL,što se smatra da je to današnji Dimitrovgrad,a upisana je i BALANSTRA,po otkrivenim arheološkim ostatcima (rimska opeka) se nalazila u ataru sela Bačevo,neposredno kod sadašnjeg graničnog prelaza Gradina.
Ime CARSKI BROD ,ili CARIBROD,asocira na "brod",prelaz preko reke,što je uobičajeno za šopske krajeve,mesto gde se "brodi"-prelazi preko nekog vodotoka.
Prvi put pod imenom CARIBROD pominje se 1555.godine,od strane putopisca Hansa Deršvana.


понедељак, 26. јануар 2015.

Димитровградски надимци


Весна Николов
aрхеолог – Народна библиотека „ Детко Петров“ Димитровград

Текст преузет са сајта Народне библиотеке Димитровград

Димитровградски надимци


(МОСТ, бр.143 из 1996 год.)
Духовно богатство једног народа или етничке групе поред дела тзв. „високе“ културе, чине и карактеристични обичаји, веровања, приче, легенде, пословице, загонетке, песме и сви други облици „народне“ културе.Овој другој групи припадају и надимци, као посебан начин изражавања духовитости, проницљивости и досетљивости обичног човека.

За надимке, као неизбежне сапутнике личних имена, се верује да су уствари они права имена. Зато се за надимак каже да је то „ треће“ име. Надимак понекад у себи крије праву природу човека, стапа се са самом особом која га носи и постаје њен нераздвојни део. У други случајевима, којих је више, надимак нема никакве сличности или везе са карактером или физичким изгледом човека који га носи.

Каже се да скоро не постоји човек без надимка. То веровање није тачно, али је вероватно тачно то да има велики број људи, који уз своје лично име носе и надимак. За надимак се човек мора „изборити“. Надимак не може да се бира и зато има надимака лепих и духовитих, али и ружних, увредљивих и подсмешљивих. Неки људи воле своје надимке, поносни су на њих и одазивају се на надимак, док се другима лично у очи не сме ни поменути њихов надимак.

Много је начина за добијање надимка. Неки су своје надимке добили по физичким особинама, неки по погрешно изговореној речи, некима је особеност њиховог карактера донела надимак. Неки људи хоће да кажу зашто су и како добили надимак, док други и не памте зашто су тако прозвани.

Поред тога што надимци имају своју карактеристичну духовиту страну они имају и практичну страну. Поред великог броја истих личних имена, како би се знало о ком се човеку ради, ако нису надимци који непогрешиво говоре о коме је конкретно реч.

Лични надимци остају најчешће само лични, али се понекад могу преносити и са оца на сина, па се тако догоди да већи број чланова једне породице носи исти надимак.

У овом попису надимака наших суграђана који су живели или и данас живе у нашем граду, обухваћено је 260 најинтересантнијих, мада је њихов број далеко већи.

Рекли смо, с обзиром да не воле сви своје надимке, да нећемо у овом попису повезивати надимке са именима људи који их носе, већ ћемо пустити надимке да живе својим самосталним животом.

Надимци би могли да се поделе у десет група на основу порекла, природе и значаја речи. Записана су онако како се изговарају.

Као што сваки рад треба да почне „хронолошки“ и овде ћемо почети од најстаријег периода у развоју људског друштва „праисторије“, а затим ћемо наставити по „хијерархији“

„Праисторијски „ надимак – КРАПИНАЦАТ

Прва група – надимци титуле, војни чинови и занимања

АГЕТО ПАШАТА

БАНАТ ПОПАТ

БЕГАТ ПОПЧЕТО

ГРОФАТ ФЕЛДФЕБЕЛАТ

ЂЕНЕРАЛАТ ЦАРАТ

КАПЛАТРАТ ШАРИФАТ

КМЕТАТ ШЕФАТ

КОМАСАРАТ

Друга група - надимци по историјским личностима, научницима, спортистима, уметницима и глумцима.

АРЧИ МУР ПИКАСО

БИЧ БОЖЈИ ПУШКИН

ДИДИ КАПАЧЕТО ХИТЛЕРАТ

КИРКАТ ЦЕЗАР

ЛИ ОСВАЛД ЧЕРЧИЛ

ЊУТН



Трећа група – надимци по јунацима из литературе и стрипа

АЈБУЛИ

БАЈ-ОНЗИ

ДАЛТОНАТ

ПОПАЈ

ШВЕЈКАТ



Четврта група – надимци „ странци“

АМЕРИКАНАЦАТ КИНЕЗАТ

АМЕРИКАНЧЕТО КИТАЈАЦАТ

АФРИКАНАЦАТ КОРЕЈАЦАТ

ГРКАТ МЕКСИКАНАЦАТ

ЈАПАНАЦАТ РУСАТ

ЈАПОНАЦАТ ТАЛИЈАНАЦАТ

КАЗАКАТ



Пета група – надимци из „животињског царства“

А) Надимци по питомим животињама

БИКАТ МАЧКАТА

ГОВЕДОТО МУЛЕТО

ГУДАТА МУШНОТО ГОВЕДО

ЗАЈАКАТ ПАЛАШАТ

ЗАЈАЧЕТО ПРАСЕТО

ЈАРЕТО ПРЧАТ

КОЊАТ ПРЧЛЕТОЕТО

МАГАРЕТО СВИЊАТА



Б) Надимци по дивљим животињама

БАБУНАТ ЛИСИЧКАТА

ГОРИЛАТА МАЈМУНАТ

ГРИЗАТА МЕЧКАТА

КУМА ВУЈА МИШКАТА

ЛИСИЦАТА ПАЦОВАТ



В) Надимци по воденим животињама и гмизавцима

ГУШТЕРАТ

ЖАБАТА

ЗМИЧЕТО

КЛЕНАТ

ПЛОЧКАТА

ПУНОГЛАВАЦАТ



Г) Надимци по птицама

БУХАЛАТ ПЕЛИКАНАТ

ГОЛУБАТ ПЕТЛЕТО

ГРОЗДАВ`ЦАТ ПИЛЕТО

ГУГУТКАТА ЋОСАВ`ЦАТ

ГУСЕТО ЋУРКАТА

ГУСКАТА ЧАВКАТА

КОКОШКАТА ШТРКАТ



Д) Надимци по инсектима

Б`ЛАТА

БУБМАРАТ

КОМАР`ЦАТ

МУАТА

ПЧЕЛИЦАТА

ДЖУВАЛЕЈА

ШПИНГАТА

ШТУРЕЦАТ



Шеста група - Надимци по прехрамбеним производима, биљкама, воћу, поврћу и сл.

АРНАУТСКА ШУШПА ПАЛАЧИНКАТА

БРАШНОТО ПЕЧУРКАТА

ВАСУЉАТ СЕМКАТА

ГУЛИЈАТА ТИКВАТА

КАКАЛАШИНКАТА ТУРТЕТО

КОБАСАН ЋЕБАПЧЕТО

КРАТУНАТА ЋИТКАТА

КРУШКАТА ЋИШИРАТ

Седма група – надимци по физичким особинама

БУЦКО Р`НЋАТА

КЛЕМПА СИЋА

КЛИЊА ТАЛПАТА

КЛОБУКАТ ТРАПА

КОКОЛАН ТРЕСКАТА

МЕШКО ТРТА

МУСА ЋЕРЕМИТКАТА

ПРИТКАТА ШИЉА

Р`ЊА ШЋЕМБА



Осма група – надимци по предметима разних врста

Б`РБОНКАТА СУНЂЕРАТ

БУЛДОЖЕРАТ ТАЊИРАТ

БУРЕТО ТЕФТЕРКО

Б`КЛИЦАТА ЋУПАТ

ГРНЕТО ЧАРАПАН

ДИПЛАТА ЧАРОБНАТА ЛАМПА

КАНТАТА ЧЕКМЕЏЕТО

КУКАТА ЧОКАНЧЕТО

ЛЕЂЕНКО ЏИПАТ

ЛЕТЕЋИЈАТ ТАЊИР ШЕРПАТА

ПИРОНАТ ШИМИЗЕТО

РЕШЕТКО ШМАЈЗЕРАТ



Девета група – надимци најразличитијих дефинисаних и недефинисаних значаја

АЛАВУЏАТА МАЦОКАТ

АНГИДЕТО МИНГА

АРАТ МОМЕЛАТА

АЧИК ДАЛАВЕРАТА МРМА

БАБАРАКАТА МУКАТА

БАБАРОГА МУЦАНАТ

БАМБИ НОТАТА

БАРАБАТА ЊАЦКО

БАТКО ЊУШКАЛОТО

БИЛМЕЗАТ ПИЧИНАТА

БОЗАНАТ ПУЖА

БУЗДА СВИЛЕН ПЕРЧА

ВАМПИРАТ СИРОМАТА

ВУЖДРАТА СУМАТ

ГАЗДАТА ТАРАТАНЗИЈАТА

ГОЛКАТА ТОЋУРАТ

ГОНЗИ ТУНТАВИНАТА

ГУМЕНИЈАТ ЋЕНДРЦКО

ДИЛБЕРАТ УКИНИЈАТ

ДРУСКАЛОТО УШ

ДУДЊАЛОТО ФУФИ

ДУДУНЋАТА ХУЛИГАНАТ

ДУРА ЦРЦА

ЂАВОЛЧЕТО ЦИМБАРАТ

ЂИЖУКАТ ЧАНГАТА

ЕНЦИКЛОПЕДИЈАТА ЧАПА

ЖВАНЋАЛОТО ЧЕПА

ЖИЛКАТА ЧЕЧА

ЗАВАЛИЈАТА ЧОКАТ

КЉОХАТА ЧОМБЕ

КОНГА ЧУДОТО

КОНЂЕР ЏИВЛИКАТ

КРЏА ЏУНГЛА

КУНДАТА ШАБАН

КУРЕЛОТО ШЕРКО

КУРТА ШИКЉА

ЛАВКАЏИЈАТА ШИШКАТА

ЛАКУРАТ ШИШТИ ПИШТИ

ЛИТАРАТ ШЉАПЧА

ЛИТКАЛОТО ШОНЂЕР

МАРОЛАТА ШУРДА



и јединствени надимак – број 26-ТИ.

Насупрот великом шаренилу и богатству мушких надимака, женски надимци су врло ретки. Зашто је то тако оставићемо некој дубљој анализи, а за сада ћемо претпоставити да женским особама нису давани надимци из пристојности и каваљерства. Док су мушки надимци, неки више неки мање, заживели и људи су се одазивали на њих, женски надимци нису никада толико заживели да би се њиме директно ословљавале женске особе.



Десета група – женски надимци

ГОРКИЧКАТА МАГАРЕТО

ЖАБАТА МОНТАФОНКАТА

КЉУЦИНА НЕЖНОТО

КОКИЧЕТО ПЕПИТА

КОКОШКАТА ПОЛОЖЕНИЕТО

ЛАМБЕНО ШИШЕ СВЕТА БОНА

ЛУДАТА ТРАВКАТА

и за крај, врло леп надимак – ЦАРИЦАТА.

Ово би било све о надимцима наших суграђана. Циљ овог прегледа је да се на помало забаван начин, без улажења у дубље анализе порекла и значаја појединих надимака и разлога њиховог давања, прикаже и тај део „ духовног стваралаштва“, мудрости, досетљивости и смисла за хумор наших суграђана.

У прикупљању надимака много су ми помогли сами суграђани, они са и они без надимка, а међу њима највише МОЊА, ЋЕЦКО и Иван – без надимка.


недеља, 25. јануар 2015.

Со(л) Цариброда: Момчило Андрејевић Моња


Текст преузет са сајта http://muzejcaribrod.blogspot.com/

Полако одлазе они због којих волим Цариброд. Нема многих који су га учинили низбрисовом успоменом, формирали мој каракатер, чијим сам се досеткама смејао, порукама повиновао... друштву радовао. Нема оних који су ме дочекивали искрено, поштовали, ваљда заслужено, од мене тражили само моје присуство и ништа више и који су моју реч више ценили више него ја сам.

Неки су отишли стари и по вољи природе, други пак млади и изненада и ваљда по вољи Божјој. Са њима нестаје Царибод, кога сам познавао. Заједничко свима њима је да се нису одликовали положајем, иметком или каријером, него племенитошћу, оригиналношћу и моралом. Усуђујем се да их назовем добротом града. Због њих ми живот никада није био бљутав и безукасан. Они су со(л) Царибода. Захвуљујем се што су постојали и макар једно време били са мном, а редови који следе су о њима али исто толико и о нама.

Нака прво зрнце те соли, тог зачина живота буде Момчило Андрејевић – Моња.


Моња

И дан дужи од вековиште! То је Mоњина реченица, која ме прогања и данас. Њоме ме је упозораво на још увек невраћену књигу Чингиза Ајтматова „И дан дужи од године“. Изговарао ју је не много гласно, али обично у чаршији и у присуству других и није увек пријала.

Зато се радије сећем првог Проћислог лета, Моње и Бата Блашка, који наднесени над „рукатком с ћисало млеко“ хорски вичу.... Проћисло! Проћисло!.. и тиме отварају приредбу, која је годинама обележавала културни живот Цариброда, бавила се важним збивањима у њему, али је кроз смех увек имала критичан однос према њима.
Из једне од многобројних позоришних представа

Памтим и друго и треће, или већ не знам које по реду Проћисло лето и у њему Моњу у мртвачком сандуку, у истинској погребној процесији и како га носи неколико статиста и како Моња изненада устаје и виче: „Стурај бе, стурај! Нечу да ме погребу док се не асфалтира путат до гробиштата“. Тиме је рекао „ локалним бумбарима“ оно што бројеви и бројеви „Братства“ о градским питањима нису смели да напишу.

Памтим га и као коментатора на утакмици мршави и дебели, где је Нетко био Нецер, по онда чувеном немачком репрезентативцу, а Новко био Ајала, по онда најбољем Аргентинцу, Роберту Ајали.
Моња свира мандолину, на једном породичном окупљању

Сигурно су и други играчи имали пригодне замене за имена, али сам то заборавио, но зато нисам Mоњин табурашки оркестар, Mоњиног Јеротија Пантића, Mоњину песму: Башта ми је кондуктер... и Ћирибилибела Маре моја, Mоњину гитару, која је личила на Гибсон 200, Mоњине имитације муцаваца, али и познатих личности и политичара и Mоњину макету Погановског манастира у Гимназији.
Моњино ремек дело:Комплекс Погановског манастира 
у холу гимназије у Димитровграду
Памтим и Mоњине родитеље, госпођа Росу, рођену Сарајку и господина Станимира, који је био „наше горе лист“, памтим и једну његову слику, солидно успео пејзаж у кући мога деде и бабе у Смиловцима, где је неко време становао, памтим га и за билиотекарским пултом и последњу опаску на мој рачун на утакмици глумци и музичари: „Еве га Ћоса, продире по левом крилу, двајес шес ћила са све мокре дреје“, али не памтим ниједног од свих „драгих њушки“ у Чаршији, који би са толико оштрине, језгровите критичности и јетког хумора умео да проговори управо о њој и њемим лошим особинама.

И тако Моњо прође десет година, или што би Ајтматов рекао - „И дан дужи од деценије“, а ти преправио у деценија дужа од вековиште. Много брате, али мени се чини као да си ме управо малочас подсетио да требам да вратим давно позајмљену књигу.

аутор: Слободан Алексић Ћоса

* * *

Момчило Андрејевић Моња је рођен 1936.године у месту Трново у околини Сарајева. Прве разреде основне школе завршава у Чачку и Обреновцу, да би након рата са родитељима дошао у Димитровград, где завршава основну школу и гимназију. Након гимназије, Моња уписује полувишу педагошку школу, групу за француски језик. Године 1957. Момчило Андрејевић почиње да ради у основној школи у селу Смиловци, као наставник француског језика, да би касније радио и у школи у Звонцу. 1967.почиње да ради у градској библиотеци, у оквиру Дома културе у Димитровграду. Завршава курс за библиотекара, а али почиње и да се бави глумом, писањем, цртањем, музиком,...

Заправо, дефинисати чиме се бавио човек какав је био Момчило Андрејевић заиста није лако! Моња је био библиотекар, комичар, глумац, уметник, карикатуриста, писац, преводилац, рибар... Моња је, пре свега, био човек!

Умро је пре тачно десет година, 18. Новембра 2002.године!


петак, 23. јануар 2015.

Језик завичаја


Језик завичаја је једини прави, природни, народни језик. И једино је такав језик могао сачувати мирис и укус поднебља у коме је настао.

Наш заједнички, званични, нормативни језик је конвенција, договор како да се споразумевају људи из различитих завичаја. То је вештачки „прављени“ језик и у њему нема ни свежине ни дражи завичајних језика.

Језик завичаја је језик терена и „базе“, он је у непосредном. најближем сродству са народом који тим језиком говори. Он је ту „произведен“, настао је из специфичних животних и језичких искустава самог завичаја. Због тога је језик завичаја богата ризница драгоцених података о животу народа.

Језик нашег завичаја припада другој цивилизацији и историјски је превазиђен. Нема будућности. Нови, заједнички језик угрозио је наше лепе, сликовите и атрактивне завичајне језике и осудио их на пропаст и заборав.

Ни наш завичај није више оно што је био. Све мање личи на себе, а све више на друге завичаје. Нова цивилизација униформисала нам је завичаје. Укинула све оно посебно, ретко и необично. Да нема река и планина, не бисмо их могли разазнати н разликовати. И сами смо се изопачили. Нећемо да будемо оно што јесмо, више нам се допада туђе.

Кад је већ тако како је, кад се већ не можемо супротставити судбини завичаја и људи, обавеза је културних посланика да чувају духовне вредносги и посебности завичаја. као драгоцене тековине даљих и ближих предака, оних неписмених сељака и занатлија који су баш ту живели, радили и мислили.

аутор текста: Душко Радовић

четвртак, 22. јануар 2015.

Царибродсће прикасће: Сипља - ратник!



За Сипљу знам негде од трето или четврто оделение. Знам да је дош`л с мајћу и двојица брајћа из некоје горњо, цариброско село и да им дадодоше социјални смештај у једно собле зади Ристинуту берберницу, знам и да беше ћутљив, слабуњав и лош ученик и да ка беомо у пети клас, он си још беше у оделенијата, а најчесто се сетим ко га бијеомо, ка заврнемо и ка стигнемо, само затова што је некој рек`л да је „беспризорни“ и да ни никикигаш не клаветеше на даскалицете. Кво је това „безпризорни“ ни т`гaj, a ни с`га не умејем да кажем точно, ама помним да и детинсће руће и детинска ак`л несу с`всем без гре.

Ка и који појдомо у гимназију, Сипљу почемо да виджевамо у чаршијуту ко истоварја камиоње или на станицу нап`плил джакове с цимент или црвнул се од прашуљак од цигле и ћеремиде. Треба да је вечим с окол пешеснајес године почел да работи у Гумаруту и това на „транспорт“ од које че му дор је жив остане т`нак и неизбрисив грим нади трепћете од црнилото за гумуту. После доби по убаву работу. Рекоше, Сипља отиш`л у Трогир. Тука негде се разминумо за много године све док не појдо у војску . Т`ги сe сретомо у чаршијуту, целу ноч пимо, целу ноч смењувамо кавенете, целу ноч ме ока Гуги, целу ноч ни Гага свири Васо джуавалеа и Монти чардаш и накрај завршимо у Ресторацију пијани ко дупетија. Од туја ноч ја си за Сипљу остадо Гуги.

Па се минуше године, а да Сипљу нес`м видживал, нити сам пак много мислил на њега. У децамбар деведесе и втору или јануар деведесе и трејћу па га видо ама това и не беше вече Сипља. Искоколил, пл`н с модрице... зам`цкује. Штом ме виде поче да ока:
- Гуги д....дај пијење!
-Важи бе Сипи, реко.
Улезомо у „Галиното“ а на улазат пише “УТРО БАЛКАН", објекат бр.1. Одма испи јед`н коњак, па дупли, па још јед`н и се сурину до шанкат.
-Јебага реко, са кво че прајимо.
-Нема се бојиш, че га олечимо, каза ћеларат. Тека је од ко се врну из Вуковар. Све си је пијан, а тамо се од ништо неје бојал.
-А са бије ли га некој, пита?
-Може и да га бију, ама си повече сам пада, каза.
-А од кво пада, бе брат ми ?
- Па оди пијал`к. Ко сунђер је.Требе је ванул некој стра од фронтат, поче ми објашњјава.
-Добре, реко, а са кво че прајимо?
-Ча му наручиш пиво и он че се поосвести.
-Ајде да опитамо, а на мене једно каве.
Сипља испи бируту, засака још једну и њу дрмну и се рипи, ама се с`глам клати. Из кавенуту зајебанција ... Сам, сам...сам !
Т`гај се Сипља пол`ка обрну и ко да се од једнушка отрезни поче да приоди на сваку масу и да говори: Сам сам се напил, сам че си отидем и имаш нешто против, имаш нешто против....Никој му ништо не одговори. После изока мене.
-Гуги, водим те дома на г..оссје.
-Важи Сипи, реко.
-Само момент да на овија кажем нешто, каза Сипља, поново се обрну к`мто кавенуту и колко може проока се;
-Пичкославии... мајћи ви га курвину набијем!.

Излезомо и Сипља у „Бановину“ купи ћило коњак. Одма га отворимо и почемо да пијемо. Пол`ка пијемо, пол`ка одимо и стигомо у Ћерћеску малу преди нећикав строшљак. Улезомо у патосано собче. Од намештај – кревет без душек, вреча за спање, ћумбе Краљица пећи, и маса. На дзидовете слика на Милошевића и плакат на СПС с ђулове, пиротсћи ћилим и текст- Кога то од демократије боли глава!

Сипљу све повече вача пијењето и постојано нешто говори, а мене ми студ. Видим да на ћумбето нема ни ћунци, а Сипља зборује ли зборује.
-А бе Гуги, видим дека гладаш у Милошевића. Он ти је имењак Слободан. Исто ко ти.... А ако мислиш да сам забоварил ко ти је име много си се зајебал, па нали смо заједно у школу ишли. Само он че ми даде пензију а ти си пичка... Не.. не ти си куртон без оправију. Това си ти, не се мањује Сипља.
-Мани се бе Сипи од теквеје збори, молим му се.
-Е нечу. Нач`ска че ти кажем све и ништа ти нема прећутим.
-Па добро кажи ко је било на фронтат, пита?
Сипља од једнушка поче да гледа дрезгаво и да повтарја: Мајко .. ја сам ратник... мајко ја сам ратник, а ја се лецну што га пита теквуја глупос. Поче се вадим. Сипи неје важно, мани се от това, а он си само с`штете повтарја... мајко ја сам ратник.. мајко .. и не ме чује. Поче и да га протришам и да га молим да си легне. Това га изгледа сепну.
-Гуги, рече. Ја си бе јеби матер и иди си дома!
-Важи бе Сипи само да те завијем.
-Е нема ме завиваш, него че ми остајиш свете цигаре.
-Дадено, каза, и му остаји две кутије „Рондо“.

*
С`штуту пролет у чаршијуту па га видо. Сипља седеше на тротоарат преди јед`н кафић. Главуту оборил, а од очи остали само два прореза и вечнијат грим од црнилото из Гумаруту. Диго му главуту и га пита, а бе кво си се сгушил? Позна ме.
-Гуги ти ли се, рече. Имаш цигару?
- Имам, реко.
Беше привечер и топло и из народат чујем детинсћи глас.
-Мама, ено га Сипља.
-Склони се од њега!
-А што?
-Зато што је беспризорни и пропалица!

Нема силу да се обрнем да видим кој това рече, а и Сипља ми поче говори...
-Гуги, рече, ти знајш да неси никигаш бил пичка.
-Знам Сипи, реко. Очеш ти купим цигаре?
-Има све не требе. Само да знајеш да неси пичка!
-Добро бе важи Сипи, ко ти кажеш!

С това ко ти кажеш је и Сипља се растадомо. После неколко месеца у Сланкаман пита једну нашу другарку кво праји Сипља?
- Ма Ти ли не знајеш Сипи умре?!
Само реко: Кига бе, и не разбра од кво је точно завршил.

Истутуту јесен па дојдо у Цариброд. Одидо до гробиштата. Там и од там се најубаво види. Показаше ми куде је закопан. На крстачуту четим Кирил И........в - 1954-199..и некоја. Помисли си да сам ја умрел, Сипи би ми знајал и име и презиме и све, а ја само Сипља. У очите ми стану мрешкаво, сигурно од с`лнцето над Нешково, које ко и Сипи бије битку против т`вницу на света, а из Чуј пет`л се пол`ка чу цигулката на покојнога Гагу и истихо Монти чардаш. И ден`ска верујем да тука неје имало никиква измама!


прикаску изоратил Слободан Алексић Ћоса

среда, 21. јануар 2015.

Петрлашка пећина



Репортажа у продукцији ТВ Цариброд 1997. Аутор емисије Драган Ставров, сниматељ Гоша Владимиров. Стручни сарадник Весна Николов археолог Завичајне музејске збирке при Народној библиотеци.

уторак, 20. јануар 2015.

Прикаска: Црешњете несу никиква најеџа



„Од куде Тепош се задал голем, црн, градобијав облак. Иде ко` да варка да потепа све. Ја и мама беремо отодовку у Мало поље. Варкамо да нап`лнимо неколко џака и да си бегамо у село. Лани добре поминумо. Узели смо преко сто и педесе марће, за шестотин ћила суву... та си искарамо половин годину. А са убава пустињата, чиста, једра, реже се та знаје ли се. Ако ни подмине таја пуста сприја од куде Круп`ц че је одлично, ако пак се спушти, градат че ђу обере и на зиму че је мацкан.
Ја, брат ми, еве трејћа година нес`м за никиву работу. Не могу ни да косим, ни да орем, ни да копам. Нема сила... душа ли нема, незнам кво је, ама ете нече. Мама каже да су ми напрајене маџижије… и сигурно су. Нали полани наодимо на прагат од ижуту главу од петла, а перушињето врљено зади нужникат. Мама ми казува дека ми је на просторат у дреју бил зашијен црн кон`ц. А ко си беше убаво преди. Отидем у Породин и до пладне прејбем два декара. Ама јa не ковем на ливаду, ја си понесем по две наковане косе и оно отрдза ... Неме лажи неме преваре , нали се сечаш брат ми“!

Теке ми је преди седам, осам године говорил Бранимир Иванов из село С... ка уваркамо та спасимо неколко џака отодовку, а и спријата од Тепош не удари толко силно та су он и мајћа му Вана, па од отодовкуту поминули до пролет.

Бранимира у С... окају Бака, а у Цариброд Грофат. Од ка ману да може селску работу, свако јутро из С.. пооди пеша за леб у Цариброд ко Бака, а из Цариброд се врча у пладне с`с леб ко Грофат. Тека зиме, тека лете, тека десетина године. Дванајес` ћилометра на там, дванјес` на вам плус раскарување по Цариброд. Ко ми је распрајал ћилометри не броји. Броји лебовете. Једн` за маму, два за мене и тека десет и повече године, па ти сметај, брат ми.

Казувал ми је и за кво иде у Цариброд, ка си и у С... има и пекара и леб барем на три места. „Прво лебат њи је никикав. Ас`л близница. А друго, ем зајебавају, ем се не знаје ка че дојде или ка че ваде лебат. Тека си ванем путат и право у Цариброд. А тамо буразер леб царсћи!.. Ма к`в царсћи амбасадорсћи. Што думаше тата, мртва уста да га једу. Умрелога че саживи. Тако ти је то нали се сечаш! И да ти кажем, ја нити вачам рејс, нити стопирам. За рејс немам паре, а у кола нечу да улазим. И ја да имам не би пуштал свакога... Нали се сечаш, буразер“!

Тека је било до полани, ка умре мајћа му. Од т`ги Бака не иде у Цариброд. Једе си смиловсћи леб, ка има за кво да купи. Летоска се видомо. Ја се врчао од С... гробиша, ка ме некој ока:
-Буразер ... бурзер!
Застану та си поговоримо. Прво ми рече да се је добро најел дуд.
-Това буразер било опасна рана. Заситује! Оно свињете не би га толко јеле да неје благ... А црешњате је никва најеџжа. Само ми напраји калмбур по мешинуту. Оно да ти право кажем ја послењу недељу д`на, готово си, само црешње и једо!

Пита га има ли паре.
-Mоментално ни динар. Ама сам у големете паре. За травкуту се распитују и Ђерманци и Јапонци. Отодовката било опасан лек. Има да ми давају еври и еври, иљаде и иљаде... млогота бе, само да се распрајим с тија по банћете по Пирот и Цариброд и с општинарете. Штом ђи узнем, одма купујем стан у Београд. А ти се готви да ми дојдеш на усељење. Нали се сечаш, буразер. Са идем у Кордину малу да оберем дудовете“, уварака се Бака.
-Стани бе. Еве ти двеста динара, за помин`к. Ни ја немам , реко
-Не долазиш у обзир буразер. Ја ти вече каза да се готвиш за усељење, рече ми Бака и си одварака на дуд.

Кво му је бе, помисли си и полка одим к`мто Сред село, да ванем рејс, ка ме некој па ока .
-Београђанин.. Београђанин!
Стану да видим кој је. Новко Луладжијсћи, пензионер кој је работил у Белград. Скоро да трчи к`мто мене.
-Је ли, каже, јел сте се изразраговарали са буразера?
-Поговоримо се, реко
-Видо` сам да сте стајали, каже Новко. А је ли ти знаш да је Бака као пас. Једе шта стигне. Бака уствари воли дуд.
-Разбра, реко
-А је си ли разбрао, за оне „велике паре“.. а? Бака није под либелом. То ти могу отворено рећи.
-А помага ли му некој, пита ?
- Будали се не помаже, рече Новко
- Е т’иги си јеби матер, реко и си настави к`м рејсат.
Новко остаде да ме ока. Београђанин, стани бре да Ти кажем!

Разбра све, мислим се и неје ми жал што те испцува. Ка се укачи у аутобусат и ка мињувамо
покре С.. језеро, погледа к`м Тепошту. И на јасно с`лнчево небо, силно се осети ко се задал црн, градобијав облак, кој че потепа све, јер је вече улезал у народат.

пише: Слободан Алексић Ћоса

понедељак, 19. јануар 2015.

Анегдоте с Царибродсће легенде




“ПАШАТА”

Кажу Цариброџање много пију. Они пију, ама и уче, много Цариброд има учени по бел свет. А, за пијење, верно се много пије, ама неје това пијење до бој, него се пије за веселбу и шалу (мајтап). Оно ко да се и не пије ка у Цариброд плизнуле кавене на све стране. Још у старо време, ка је Цариброд имал 2000-3000 житеља, имало је около 50 кавене. А, и ка отидемо у друг град, не варкамо да најдемо сладкарницу, него тражимо јевтину кавену - тека ни остало од тија царибродсћи боеми, што су живејали преди нас.

Тека било "модерно" порано напивање у Софију и две царибродсће легенде - СПАСЕН "ПАШАТА" и АСЕН "ЦРЕВАРАТ" често с влакчето отодили до Софију "на по једну"!
Једнуш ка испили "по једну" и се заврчали с транвај до софијскуту гару, Цреварат поштен, пришъл до човека с униформу да купи билети: "Другарю кондуктер, две билетчета моля". "Аз несъм кондуктер бе, аз съм морски офицер!" -казал му он. ЦРЕВАРАТ ИСКОКОЛИЛ: "ИЗРИПУЈ ПАШО, УКАЧИЛИ СМО СЕ НА ПАРАХОД!!!".

текст : Никола Алексов

***

"ГАГА ЦИГАНЧЕТО"

Једън од легендарни "царибродсћи цигансћи роми" беше ГАГА ЦИГАНЧЕТО -цигулар, редован гос на "Гацино", "Галино", стар "Балкан", а и у ресторацијуту на гаруту. И нигде не улазеше без цигуљћуту.
Ка бео момче обичао да седнем с њега на по биру и да си пооратимо. Једнуш га пита за једну случку дали је било истина и он ми рече дека је верно.
При његовете "редовне визите" у ресторацијуту на гаруту једнуш улезал црнац да се почерпи. Гага га узгледал и отишъл при детето што служи пијење - "Абе, дете, одека је тија, гледе колко је црн, ко ђавол???", а детето му рекло: "Гаге, тија је из Африку, они тамо су свите црни ко ђавоље". Гага се мислил, мислил, па одапел: "ДЕТЕ, ПА КА СУ ОНИ ТОЛКО ЦРНИ , КВИ ЛИ СУ ЊИ ЦИГАЊЕТО ТАМО!?!".

текст : Никола Алексов


***

"КЛАРИНЕТИСТ - ЂЕНЧА ЦЕКОВ"

"Лепа је прича о кларинетисти Ђенчи Цекову, виолинисти Гаги и њиховој банди, Бардилу, Момели и Гоши Жољи. Оркестар је био мешовит - циганско- бугарски, али би га најправилније и по ономе што су свирали и како су изгледали и опходили се према музици и људима, требало звати господски. Иза кларинетисте Ђенче остало је страхопоштовање међу његовим колегама за његову интерпретацију Монти чардаша, иза Гаге, данас би рекли ауторска ствар - Васо Џувалеа, Бардил је због песме Воларе добио надимак Модуњо, где се прво О изговара као У, а последње као А".
Петар Попов: "Ђенча обичаше чашкуту, па затова псујеше кавену с басамаци (Балкан). Иначе, носеше и багаж на путници од гарата до центарат за ситне паре! Чини ми се да имаше фалинку на једно око? (стаклено). Другар му и "колега" беше и Сава - познати свирач у дудуче (фрулу)"
Слободан Алексић :"Па ти не знајеш ли, он се је с једнога госта на Цариброд кладил у ћило рећију да че си изавади око. Овија се упецал, на Ђјенчу стигла рећијата, он одсипе у часку, изавади си вештачкото, пропере га у часкуту и окне : радимо, радимо, пијемо, пијемо, да живеје Ђенца Ђенчовсћи!. Иначе, по думу на Пепи Жољу, Ђенца је бил најбољи „кларинетиста кога је чул".

***

"СЛОНАТ Е В РЕМОНТ"

Ка почемо да се бричимо (трчи, трчи, па влакно) и ни, ко Пашуту и Цреваратога, почемо да вачамо влакчето за Софију и да јуримо девојчетија отуд границу! Идеомо у квартал "Слатина", тамо имаомо другаре и гаџета (девојчетија).
Једън од другарете ни прати "абър" да дојдемо у Софију, че се дава убав филм у центарат, окал се "СЛОНАТ Е В РЕМОНТ". У това кино се скоро давал и филмат "ЖЪЛТАТА"- с Ружицу Сокић у главну рољу, за Българию у времето на Тодора Живкова, голем еротсћи филм. Каже, залепена огромна бела плаката с заглавије, ама нема слиће, сигурно је од западат и има много еротика, па несу смејали да туре слиће.
Ни се утегнемо у фармерће (дънће) и јаћета од џинс и отидомо у Софију - квартал "Слатина". Дојдоше и девојчетија и свите правац - ЦЕНТАР!!! Ка стигомо, оно верно залепена голема бела ретија, ама на њу пише: "САЛОНАТ Е В РЕМОНТ"!!!

текст : Никола Алексов

***

"ИМАШЕ СЕ - ДАВАШЕ СЕ"

Порано Цариброд имаше "ДУШУ", све некико беше по различно од са! Куде ко улезнеш - шала, смејање, неје ко са - у једън кафић улази једна партија, у друг друга и само нешто шъпчу ...
У "ГАЦИНОТО" беше на моду, у сепарето, да се конзумирају "овче главе, телешће главе" и, нормално, това се засипујеше с много алкохол.
По това време тамо бил конобар Пера из Мазгош и једва чекаше да "подстриже" некога из компанијуту. Е, никој неје бил толко глупав да не види това, ама, ИМАЛО СЕ - ДАВАЛО СЕ.
Једнуш га питали: " Абе, Перо, ко сваћи пут сипујеш пијење поди рецкуту на чашуту?". "Не видим добре бе, у пензију требе да ме прате!". "Па, ка не видиш добре, што не насипеш нади рецкуту!".
"Е, ТОЛКО ПА НЕСЪМ ЋОРАВ" - правдал се он.

текст : Никола Алексов

***

АГА ЏАЏИН, БУЗА И МАНАСТИРЧЕТО

"Заправо манастирчето је постало место хедонизма, где се и пред божијим очима у свакојаким временима уживало у малим стварима које живот значе. Индикативна је прича о Аги Џаџином, бонвивану с почетка прошлог века, који је с друштвом и бидоном вина обичавао да убија време на манастирчету. Имао је навику да када се вино попије најмлађег из компаније са бидоном и цедуљом свом оцу пошаље у град. На цедуљи је увек исписивао исти текст - „Санде! Још вино! Ага!“ Веза је дуго функционисала, све до дана када се бидон вратио празан, а цедуља је у отпоруци имала одговор: „Мили сине, Аге! ку.... вино! Санда!“
Но, манастирчето памти и много опорије приче, као ону о Ивану Бузи, који је 60-их одбио да са манастирчета оде на „информативни“, па су на манастирчету „литнуле (одлетеле) пет милиционерсће шапће“, а Буза добио три године Голог отока и много касније репортажу у загребачкој „Арени“. Неправда према њему никад није исправљена. Буза је допао затвора само зато што је, као заклети хајдуковац, на провокацију истих милиционара рекао да ће радије да навија за софијски ЦЕДЕНЕА, него за Звезду.
Тако је тада било у пограничним подручјима. А сада? Па још увек је лепо имати тихо место за уживање у малим стварима. Управо онакво какво је манастирчето".

текст: Слободан Алексић Ћоса

***

"ЕМИЛ СОКОЛОВ - ЕМЧА ЦОЦИ"

Да се не помисли да у царибродсће легенде спадају само боеми и музиканти .
Има и големи интелектуалци, добротвори и спортисти. Једън од њи је и Емча Цоци, човек кој много направи и за Цариброд, а и у Цариброд. Заједно смо играли кошарку у КК "Свобода" и он беше једън од нај - добрите.
Дали му остало од деду му, Соколов Наку - бившега кмета на Цариброд и човека, колко је мене познато, кој је напрајил главнуту улицу с тија камење, он и Емча много напраји у Цариброд. Његова је заслуга што Строшена чешма тека убаво денъска изгледа, а и свете чешме около Цариброд: "Љуља", "Кърнишор", "Јазвиње"...
Његова је заслуга што и градската гробишта тека изгледају. Уреди ђи ко градину и ограду напраји. Ка напраји КАПЕЛУТУ, беше расписал конкурс за гробаре, ама никој нече да се навача да работи туја работу. Мој пријатељ, Ташко Даскалат, рече че конкурише, обећал му бил Емил - прво малко че поработи ко гробар, а после че га унапреди у КАПЕЛ МАЈСТОРА!!!
У това време у "Комуналац" работеше и мој кум, Комаръцат. Емил га одвел на КАПЕЛУТУ и му рекъл: "Комар, од денъска ти че будеш шеф тука. Тети столица, тети маса, те и ТЕЛЕФОН смо купили, оно још несмо га прикључили, ама нека седи тука за украс". "Директоре", казал му Комар, "ја си телефонат понеси". "Што Комар?!?" - питал Емил. "А КВО АКО СЛУЧАЈНО ДЪРНЕ, А ЈА ЗНАМ ДА НЕЈЕ ПРИКЉУЧЕН - ТРЕБЕ НОЂЕ ДА СИ ПОТРОШИМ НАДОЛЕ ИЗ БАСАМАЦИТЕ!!!" - рекъл му Комар.

текст : Никола Алексов

***

"ИНТЕРВЈУ - ЛЕЛЕ, ВЕРНО"

Ка поодрастомо и станумо студенти, случајно ја ,СИКА - САБАТА и покојни (Бог да га прости) Иван Божилов - "Цивкан", беомо у Београд (ја и Иван тамо студираомо) и беомо пошли при Слободана Алексића - Ћосу на "видение", ка разбрамо - умрел другарјат ТИТО. До викање беше дошло! После, (царибродска работа), се напимо. Док ни слапутаомо по "Кнез Михајлову" и ка чумо дека је умрел другарјат Тито, дојде јед'н журналист до нас да ни пита потресли ли смо се заради Титу. Ни се узгледамо, да видимо кој че орати. Сабата одлучи, он че орати и тека и би. После ја га пита што тека одлучи, а он рече: "У това време у "БЛЕД" сигурно пију Бага и Мирча - Тарзан и слушају радио, (тамо радиото стално беше укључено), и има да се одушеве ка ме чују". Добре, реко ја, а знајеш ли дека и башта ти Митко слуша радио и он ти даде парице за леб да ручаш и мисли да си у Ниш на предавања, а ти слапуташ по Београд!!! "ЛЕЛЕ, ВЕРНО" - рече он и мислеомо да трчимо по журналистатога да избрише това, ама он се шмугнул у тарапануту и това отиде у етар!!!

текст : Никола Алексов


***

"МИЋА - МАЈМУН"

"Плн с паре, у фина кола, убаво облечен, намерисан с Брут и Виктор, плн с прикасће, духовит, симпатијага с една дума, намерил си мома, ја мислим у Плевен. Отиду сви његови на свадбу и дедата по тгајашњи социјалистичћи обичаји држи говор: “Тој е такв мжага, храбрец, елегантен… Ние и цел Плевен се гордеееме с нашија Мичо”!
Тги се дигне башта му Тацко, па каже- “Ние се с њега гордејамо тријесе године. Те Ви га са па се ви и цела Блгарија ако требе, гордејте колко сакате”
И верно, човеци и цел Плевен и околијата се “гордејали” с Мајмунатога, све док не дигал пангалат и дошл си у Цариброд.
После иде спремање на Средњу угоститељску у Бихаћ, која је “еx катедра” обављана углавном у Галиното.
Това је изгледало отприлиће тека. Улезне Митко Сеља, Мајмун окне пијење и Митко га спрема математику. Обично су завршавали с интеграли и диференцијалан рачун с милиони непознате.
После улезне Трапа и га спрема економију. Стигну до пасиву и активу и остали би у дубиозу да не наступа лично шеф сале Јофа, кој му држи очигледну наставу из постављање на масе, служење на пијење и наплачување.
Ја сам га, да простите, спремал Филозофију и Марксизам, ама ме много зајебаваше с Хегела и онова – А бе мајћи ти га, кико по Хегела црне краве давају бело млеко?
Музичко су га спремали лично Гага, Буза и Кочић. Прво нотно пеене каже Буза и наставља: Ајде Гаге из Ф-дур “Зашто мајмун пије вино”, да видимо Мића научил ли је нешто? Мића пцује, Кочић прети ко че му намале поведението и че ока бата Воју Свињуту да му истегли уши ко на мајмуну, кавената се вача за мешину од смејање, али е тека Мића заврши Средњу угоститељску у бијелом граду Бихаћу."

текст: Слободан Алексић Ћоса

недеља, 18. јануар 2015.

Александар Новков - Аца Пеликан (1953 - 2005)


Његово право име је Александар Новков, његова права професија никад јасно одређена. Студирао је филмску режију, а скренуо ка поезији, био гитариста, а одметнуо се у фотографе, бавио се глумом, а постао мађионичар. Знао је много трикова и могао да живи од многих професија. Ипак, живео је од тога што је знао да чита, знао да слуша и знао да разуме саговорника. Аца је био отац, син, супруг, шармер, боем... био је човек који се надигравао са животом. Иза себе је оставио збирку песама "Мајко, не слушај моју песму", два сина, супругу Наду и много, много пријатеља. Направио је само један гаф, онај са неуспешним триком о смрти у коју дуго нисам могао да поверујем. Пеликане, ја и даље слушам твоју песму!
Александар Новков - Пеликан (1953 - 2005)

Кад умрем
покријте ми уши
да не чујем вапај
несрећних
а поготово
сећних!


Испунила се жеља Александра Новкова- Аце Пликана.
Умро је!

Иако се бавио многим занимањима, његова једина професија била је човек. Студирао је режију, био фотограф, рокер, филмски сниматељ, путник по свету, илузиониста, песник... оптичар. Био је у најмање две земље чак и затвореник. Због чега, то знају само они који су га утамничавали, Бог и Аца.

У свим тим животним епизодама био је човек-магнет, коме су долазили да га чују или буду чути. Знао је да слуша и да говори. Знао је да пише и да се напије и знао да је у сукобу са бедним регулама малог града и незнатне земље и извотопреним вредностима последне деценије и по. Зато је и писао песме о смрти.

По ономе што није био, а могао је, веома подсећа на Цариброд. И код њега и код Цариброда превише жара, лепоте, искрених креативних намера да резултат не буде депресиван. Ваљда зато и овај стих:


Једном
Кад се остане без мене
Неће бити више кише
Кишо, ала ти можеш да будеш тужна
Сунце нека ти душу прости.

Био је сјајан тип, свастрани таленат, човек који уме да слуша и прича. Геније за филмску уметност. И дан данас га се многи професори Софијске Академије за филм сећају као једног од најталентованијих студената које су икада имали. Ко није никада чуо Пеликанове приче много је пропустио. Приче о томе како је са мало пара у џепу и 8мм камером месецима путовао по некадасњој Персији. Фасцинирале су ме његове приче о томе како није хтео да хода без укључене камере. Целу Персију је прошао са укљученом камером и снимао живот буквално 1:1. Његова камера је била део њега. Покрети које је он чинио су били покрети камере. Гледао сам његове кадрове који трају по неколико минута. Ништа од тога није требало монтирати. Његови сирови материјали су били готове приче. Све је то Пеликан радио много година пре Џима Џармуса… Колико је свет заиста мали уверио сам се гледајући Ацине кадрове из Ирана. Снимајући улазак у једно од последњих Техеранских свратишта камера је, поред необичне атмосфере, забележила јос некога. Старији га се сећају по надимку “Кувајт”…


Рекао ми је да се песме не певају.
Песме се живе.
Песме се траже у вину.
У љубави.
У смрти.


Пеликан је оставио много непубликованих песма, надам се завршен роман, сценрија за драме и филмове, километре филмске траке са путованаја по Турској, Ирану, Авганистану, Индији и Цариброду и једину објављену збирку песама «Мајко не слушај моју песму».

Александар Новков био је породичан човек. Отац Марка и Александра, супруг Наде и брат Благоја. Са смрћу постао је један од оних међаша, по коме ће се у Цариброду говорити. Пре или после Пеликанове смрти.


Кад сам био мали
Ловили смо рибу
Ником није играо пловак
Као мени
Био сам срећан
Остала су ми деца
Завидела
Од онда па до Данас
Ништа ми није ишло од руке
Био сам несрећан
Изгледа
да сам их онда
изловио све.


Овако је певао Аца Новков-Пеликан, на самом крају двадесетог века, у својој аутобиографији.
Песма је лепа, инвентивна, али нетачна у времену у коме је настала. Новков није изловио све, јер су на “светло песничког стваралаштва”- редом изловљене песме: Истина, Зашто рибе ћуте, Одлазим…

Певао је Пеликан у многим својим песмама које се налазе у збирци о пролазности, варљивости живота, осећању моћи и немоћи, снази опстанака и коначности као неминовности….

Да ли је Пеликан несрећан у својој вечности ? То не знамо и никада нећемо сазанати. Знамо да су несрећни, али и поносни они који су га имали и волели.


Пишем ти последњи пут, драга смрти
чак и када ме више не буде
наше ће две душе ратовати...


***
Текст представља ситезу текстова које су о Пеликану, након његове смрти, написали људи који су га знали и познавали – Слободан Алексић Ћоса, Драгољуб Пејчев Попај, Радивоје Жугић Жуле.


О њему говори и веома занимљив, дводелни документарац РТ Цариброд




Манчин рабуш: Царибродсћи брендове


- Бабо, ајде пристаи кавето, а еве ја тува најдо у весникат једну млого убаву работу, па че ти ђу прочетим.
- Кавето е пристајено, а ти мани весникат, него иди та донеси неколко лисковнице да постъкнемо огњат...
Отидо и донесо.
- Па не може ли да ђи понасечеш, него ја съга требе да ђи кршим и да ми търну руће...
- Ти нали рече донеси лисковнице, а не ми рече насечи лисковнице... Аа, еве това што тражео у весникат! Слушај: “У големијат град че има панаџур, на кој че се тражи наш бренд: сирење, урда, шушенице, пърженци, ајварје, мармалад, слатћи, рећије, вина и друго...” А са ти бабо поразмърдај чарковете у главуту, ако су остали читави, и се сети кво би ние могли да брендујемо!
Бабaта си испи кавето на тену и ми рече:
- Све това што прочете, а и што прескочи, све је това познато. А ти, ако сакаш да брендујеш, требе да измислиш нешто што досъга нити је видено, нити је чујено...
- Ее, па несъм онија што је открил Америку!
- Аје-ајде, поразмути чорбуљакат у главуту, се-тиће нешто че исплива...
- Не смејем, стра ме че напраим некој булумач, па после че се мувам натам-навам кико кърно говедо...

Бабата поћута, поћута, па се усмину и рече:
- Ајде, кажи кво није у Цариброд имамо, а друђи га немају, или га имају, ама несу га до съга, кико што ти кажеш, брендирали?
- Знам ли, ништо ми не дооди у тиквуту..
- Е, прво ме изслушај, па после ми орати може или не може. Първо че најдеш тегле што не се продзирају, та да се не види кво има унутра…
- Куде да најдем теквеја тегле?
- Реко ти да слушаш, а после да оратиш! У първуту теглу че натъпкамо чаршијсће кљуће! У другуту че туримо одумување, запържено с лъже и измислице! У третуту че посъберемо разна клеветења, при нас свак свакога клевети, а некоји клевете и на две и на три стране! На њи запършката че буде злобата! После у специјалну теглу че натъпкамо съплитће! При нас не може ништо да мине без съплитће. Ние смо познати по музаверлъци. Једн турчин кига чул од једнога нашинца от куде је, он рекъл: ” А, ја сам бил у Цариброд, цариброџање су много добър народ, ама музаверџије!” Е, имамо није јоште млого теквеја...
- Бре бабо, ама ђи наорати...
- А истинсћи бренд че буде све това измешано и набутано у једну голему теглу, на коју че пише: ” Ако све това изедете и останете живи, гарантирамо ви, да че доживејете стотуту!”
- Кој бре, бабо, че купује текъв бренд, а?
- Кој ли ? Леле бошће, па не гледаш ли телевизијуту? Първо че га разграбе посланиците, не чујеш ли кико се само товаре једън другога! Теквеја думе си наорате, бетер од жене кига се карају преко плот... Са ти Манчо, стезај опънци и иди да тражиш тегле!

Знам дека мојта баба понекига ђи дроби свакикве, ама текве штуротије несъм се надал да чујем. Да не ђу дибидус съклетишем, реко вој:
- Нема зашто за тегле да се лутам, теја што имамо че премажем с църну боју!
- Аферим дедо, не су ти заръџавели свите чаркове! Че видиш кво чудо че напраје нашти царибродсћи брендове!..

“Брее - помисли си ја - а кво че буде ако бабата је права!”

- Манча

Манчин рабуш, Братство, 30.11.2007.

субота, 17. јануар 2015.

Ко је био Асен Балкански!


Фудбалски клуб у Цариброду је основан 1924. као ФК Балкан, а променио је своје име неколико пута пре Другог светског рата. Након рата, 1945. клуб је ре-основан као Асен Балкански. 1950-их поново мења име у Спортист, али 60-их је враћено старо име Асен Балкански. Коначно, 1994. клуб добија садашње име Фудбалски клуб Балкански.
А ко је био Асен Балкански верујем да не зна већина данашњих играча, навијача, али и већина (млађих) грађана Димитровграда.

Асен Балкански (Славчо Георгијев Дроцанов)

Асен Балкански је заправо партизанско име, или надимак човека који је свој живот посветио борби против фашизма и кога је пламен те борбе и прогутао. Сиромашна породица Георгија Дроцанова из села Чупрене у Бугарској добила је 20.септембра 1920.године четвртог сина. Дечак је добио име Славчо. У родном селу завршава прогимназију одличним успехом, али због материјалног стања у породици не наставља даље школовање, већ почиње да ради као слуга по селу. Ипак, његово интересовање за књигу и учење не јењава, па Славчо постаје библиотекар у селу. Тих година долази у контакт са људима из комунистичке илегале и прихвата њихове тада прогресивне и обећавајуће идеале.

Кућа Асена Балканског у селу Чупрене, данас музеј

У јесен 1941. Славчо добија позив за војску и одлази у касарну. Ипак, због својих убеђења не мисри се са чињеницом да служи у војсци која је на страни фашиста, па одлучује да побегне. Са својим пријатељем Неофитом Александровим Ломским једне ноћи беже из касарне у Белоградчику, прелазе југословенску границу и ступају у контакт са југословенским партизанима. Двојица младића приступају Нишавском партизанском одреду и учествују у борбама на територији југоисточне Србије, показујући велику храброст и иницијативу. Када командир чете гине у борби, Славнчо Георгиев Дроцанов, сада већ познати борац Асен Балкански, постаје командир чете. Његови подвизи на подручју Висока толико су се прочули, да је фашистичка власт у Бугарској обећала 300.000 лева ономе ко убије или преда Асена Балканског. Његов пријатељ Неофит Ломски гине у борбама које бивају све теже.


На пут његовој борби не стаје непријатељ, већ јак реуматизам, због кога је Балкански илегално пребачен преко границе у Видин, где су се партизански лекари старали о њему 20-ак дана. Због честих рација у тој области, Балканског пребацују у Софију, где остаје до оздрављења. У пролеће 1943. Балкански се прикључује Видинском партизанском одреду, а одатле са још групом бораца прелази у Југославију, где се прикључују Пиротском одреду.

Полиција и четници врбују локално становништво како би лакше ухватили Балканског и његове људе. Приликом припреме за једну акцију, 8.августа 1943. група партизана на челу са Балканским силази у село Топли Дол како би се снадбела храном. Међутим, они наилазе на заседу! У тој заседи, код моста у Топлом Долу, гине Асен Балкански, као и познати југословенски партизан Кото. Асен Балкански је у тренутку погибије имао само 23 године.

Лого ФК Балкански

У његову част, због показане храбрости у борбама у Високу, припадници Царибродског партизанског одреда дају предлог да након рата фудбалски клуб у Цариброду понесе име Асен Балкански.

понедељак, 12. јануар 2015.

Методи Мета Петров



Аутор текста: Марјан Миланов

Мало је таквих људи који потекну из малих средина, остану верни њима скоро цео живот, а притом постигну светску славу. Мало је таквих људи који истовремено стварају у неколико различитих области, и готово у свим постигну врхунске резултате. Мало је таквих људи који својим људским квалитетима парирају свом изузетном уметничком таленту. Мало их је, али их има. И управо такав човек је био Методи Мето Петров.

Методи је рођен 24. маја 1920. године у селу Жељуша, поред Димитровграда (тадашњи Цариброд). Након завршене основне и средње школе уписује Уметничку академију у Београду, али је не завршава због избијања рата. Други светски рат га затиче у Софији, где интензивно слика и црта са својим братом Иваном. Године 1942. у софијском дневном листу „Вечер“ Методи почиње да у наставцима објављује стрип „Немој га убити Георг“, рађен по свом сценарију. По његовом знању, ово је био један од првих стрипова који су тако публиковани у Бугарској! До краја те и наредне године, Методи и Иван пишу и цртају више стрипова за листове „Вечер“ и Родопски глас“ који су одлично прихваћени од стране публике, а неки су касније и прештампавани у другим листовима. Ти рани стрипови су углавном били авантуристички.

По завршетку рата, за време служења војног рока, Мето црта за тадашње армијске листове „Народна армија“ и „За победу“, а затим почиње сарадњу са скопским сатиричним листом „Остен“, где ради као карикатуриста и уредник. Његове карикатуре скрећу пажњу шире (медијске) јавности, па почиње да ради за престижнију „Нову Македонију“, где 1952. године објављује један од првих македонских стрипова „Кузман Капидан“, који је рађен по тексту македонске народне приче из периода турског ропства. Методи Петров и његов брат Иван бивају заточени неколико година на злогласном Голом отоку, почев од 1952.године.

Године 1960. започиње своју вишегодишњу успешну сарадњу са НИУ “Братство” из Ниша, где интензивно црта илустрације, карикатуре, стрип каишеве и стрипове. Када је Братство 1962. покренуло дечији лист на бугарском језику „Другарче“, Методи црта и објављује и по два, три наставака стрипа недељно! У наредних двадесетак година он објављује око 130 краћих и дужих стрипова, док паралелно црта карикатуре као сарадник, или члан редакције за многе хумористичке часописе у земљи и иностранству. Са својим карикатурама Петров је учествовао и награђиван је на бројним престижним конкурсима и фестивалима у Југославији, Бугарској, Италији, Јапану, Канади, Енглеској и Турској. Мето, такође, сарађује и са републичким Заводом за уџбенике из Београда, за који илуструје више од четрдесет уџбеника на бугарском језику.

Као уметник, посебну фасцинацију имао је пределом реке Јерме и Погановским манастиром, о чему сведочи изузетан циклус од двадесетак акварела „Поред Јерме и Нишаве“, а посебан пијетет показао је према старим кућама и деловима Димитровграда, урадивши своју чувену серију од тридесетак илустрација под називом „Димитровград, који нестаје“. Иако рађен у распону од неколико година, овај серијал илустрација својим стилом, емоцијом и нотом носталгије делује као да је урађен у једном даху.

Најпознатији цртани лик Методи Петрова је, без сумње, Бај Онзи, представник обичног, малог човека, прототип некадашњег Димитровграђанина, огледало друштвене, социјалне и политичке атмосфере времена. Овај хумористички стрип је у каишевима излазио скоро тридесет и пет година и био је један од најчитанијих делова листа Братство. Петров је свој таленат потврдио и као уметник, режисер и сценограф радећи на многим представама самосталног театра „Христо Ботев“.

Мето је био вредан стрип стваралац, али и искрени сликар, нежан акварелиста, упечатљив графичар, одличан цртач, досетљиви илустратор, оштроумни карикатуриста, оригинални дизајнер и сценограф. Иако жанросвски прилично разноврстан уметник, иако се његов рад може поделити на више циклуса, како по садржају, тако и по техници, Мето је у свему остао привржен реалном, разумљивом и конкретном. Умро је 19. јануара 1995. године у Димитровграду.


СТРИП АЛБУМ: ИЗАБРАНИ СТРИПОВИ МЕТЕ ПЕТРОВА

Своје стрип стваралаштво у Србији Мето највише дугује и везује за издавачку делатност Братства, новинско-издавачке куће бугарске националне мањине у Србији, из Ниша. Ипак, његов стрипски опус делимичмо је систематизован тек 2009. године, дуго година након што је Петров преминуо. Стрип албум на бугарском језику под називом „Изабрани комикси на Методи Петров“ (Изабрани стрипови Мете Петрова) приредио је Бранислав Милтојевић, а издао Културно-информациони центар бугарске мањине “Цариброд” из Димитровграда, у сарадњи са Братством. Рецензент издања је Драгош Јовановић Фера. Албум је формата А4 и има 98 страна.
Изабране стрипове Методи Петрова чине његови стрипови који су годинама, почев од шездесетих година прошлог века, у наставцима објављивани, пре свега у дечијем листу “Другарче”. Овај албум отвара један од његових дебитантских стрипова „Шибил“, настао по познатој причи бугарског писца Јордана Јовкова. То је прича о епском, народном јунаку из доба борбе против Турака, прожета фолклорним детаљима, љубавном причом у позадини и црноромантичним заносом који је био карактеристичан за југословенски стрип шездесетих година. Мотиви из периода турског ропства се настављају кроз приче „Лаза Харамбаша“ и „Еро и султан“, која је рађена по мотивима српске народне приче. На овај „туски серијал“ се надовезује темат „Народне приче – Хитар Петрова отплата“, који чине три стрипске приче, и то “Хитар Петрова отплата“(бугарска народна прича), „Три савета” и „Лабудово језеро“ (немачка прича), рађени по народним причама и предањима. Албум се наставља и завршава тематиком везаном за дешавања у Другом светском рату, а темат под називом „Непокорни“ се такође састоји од три стрипа. То су „Бриле“ (на основу текстуалног предлошка Јована Поповића), „Цуки“ (по тексту самог Мете Петрова) и „Липо“ (по причи бугарског писца Елина Пелина). Жеља аутора издања је била да у албум уврсте и авантуристичку причу „Тајанствени коњаник“, Метину верзију епске народне песме Женидба цара Душана, али оригиналне табле нису биле доступне, а из постојеће штампане свеске се није могао извући оригинални стрип, због неразумљиве штампарске „надградње“ и ретуширања целих страна. Стрип албум се завршава одличним и детаљним поговором Банета Милтојевића, на српском и на бугарском језику, којим се читаоцу приближавају не само изабрани стрипови, већ и животни пут и дело самог Методи Петрова.
Сви стрипови рађени су у реалистичном стилу, коме је Мето остао веран цео свој живот, и црно-белој техници која одише посебном поетиком. Петров демонстрира способност да кратким линијама постави волумен лика, док позадину кадра назначује само у неколико јачих линија или сенки. Ипак, из стрипа у стрип Петров надограђује и проширује своју уметничку интерпретацију. Сви његови стрипови, али и карикатуре, илустрације и други радови, носе изразити ауторски печак, како цртачки, тако и текстуални. Његове стрипове, поготову оне ране, карактерише минимализам, једноставност и сажимање датих предложака из народног предања или књижевности. Сувишни, небитни детаљи из позадине су скоро у потпуности занемарени, али су зато кадрови (врло) често претрпани дијалогом, што се вероватно може објаснити чињеницом да су текстуално захтевне приче морале бити смештене у ограничени број кадрова и страна, у часописима у којима су у наставцима објављиване. У његовим кадровима празнина није ненацртани простор, већ и она има своју функцију. На овај начин цртач суочава црне, беле и празне површине из различитих планова и углова, што заједно доприноси ритмичности приповедања. Имајући у виду чињеницу да су ови стрипови, пре свега, били намењени деци, не чуди њихова пренаглашена едукативна потка. За разлику од тих првих стрипова, где је носилац приче једна личност или један мотив, Методи касније прибегава другачијој форми израза и примењује неколико позадинских планова, каткад искачући цртежом на маргине стрипске табле. У сваком случају, Методи је несумњиво у својим стриповима показао да је одлично владао законитостима сценарија и драматургије.
Вероватно ће данашњем читаоцу стрипови Мете Петрова изгледати наивно, можда чак и патетично, али је он, градећи своју стрипску визуелну структуру, заправо учествовао у изградњи једне нове димензије стрипског реализма и промоцији једног медија који је шездесетих година прошлог века био прилично дискриминисан као начин и средство уметничког изражавања у целој тадашњој држави, а поготову у јужној и источној Србији, која је не само стрипски, већ и културно (била) прилично маргинализована.
Методи Петров је за живота имао неколико надимака; најчешће је називан скраћено Мето; колеге из позоришта су га звали Мечо; звали су га и Бај Онзи, по његовом чувеном стрип јунаку; Кларк Гејбл, због његових брчића и сличности са чувеним глумцем, а можда га понајвише осликава надимак Мета Художникат (Мета Уметник), јер он је заиста био уметник у правом смислу те речи, уметник чија је свестраност и уметничка заоставштина, нажалост, још увек несређена, несистематизована и расејана по архивама различитих публикација у Софији, Пловдиву, Скопљу, Нишу, Димитровграду... Без обзира на то, као што рече Бане Милтојевић у поговору албума, без помена имена и презимена Методи Петрова више се не може замислити ни једна српска, бугарска, македонска, на крају крајева – свака балканска хрестоматија/историја стрипа и карикатуре.


Прилог РТ Цариброд

Представљање димитровграђана Шпире Тричкова и Александра Васова у емисији Шљивик на РТС - у



Аутор текста и репортаже: Петар Виденов

Познати димитровградски музичар Шпира Тричков, пореклом из села Бребевница, као солиста на фрули пласирао се у полуфинале музичке емисије „Шљивик" РТС-а. Он се представио песмама и играма из нашег краја. У емисији је поред изводјача из Пирота и Беле Паланке, учествовао и димитровградски музичар Александар Васов на кавалу. Емисија „Шљивик" има такмичарски карактер и представља традиционалне културне вредности Србије.

Репортаж на Петър Виденов, журналист на РТ Цариброд за царибродския музикант Шпира Тричков!
Известният димитровградски музикант Шпира Тричков, по потекло от село Бребевница като солист на дудук се класира за полуфинала на музикалното предаване „Шливик" на Радио-телевизия Сърбия. Той изпълни народната песен "Море ой пелине, бел пелине" и хорото "Смиловски за пояс". Покрай изпълнители от Пирот и Бела Паланка в предаването участва и кавалджията Александър Васов по потекло от Пъртопопинци. Участниците представиха колоритната разноцветна народна носия и изпълниха предимно шопски народни песни и танци. Емисията „Шливик" има състезателен характер и представя традиционни културни цености на Сърбия.

недеља, 11. јануар 2015.

Димитровград - Источна капија


Димитровград, смештен на обронцима Старе планине, најисточноји је град Републике Србије. Удаљен је четири километара од српско - бугарске границе и граничног прелаза „Градина“. Због свог положаја изузетно је атрактиван за транзитни туризам и представља место за одмор многим путницима.

Археолошки налази говоре да је на овој локацији живот постојао још у праисторијско доба. На античком путу, познатом као „ВИА МИЛИТАРИС“ (чији добро очувани остаци постоје и данас), у давна времена сместио се град Димитровград. Више пута у својој дугој историји град је мењао име, у античко доба носио је име „Баланстра“, током турске владавине називан је „Текви Бинари“ и словенски „Заринброд“ или „Цариброд“. За овај последњи назив везана је и једна лепа легенда.

Легенда каже: На повратку за Турску, на месту данашњег Димитровграда, зауставио се караван турског цара. Цар је пожелео да пређе на другу страну Нишаве, међутим, моста није било. Цар због тога изда наређење да се направи мост, односно брод. Мост је саграђен и испуњена је царева жеља. То место народ затим прозва „Царски брод“ односно „Цариброд“. Тако је настало старо име које је Димитровград носио до 1950. године

Због живописног природног окружења, али и бројних културно-историјских споменика у њеној близини, ова варошица је изузетно примамљива. Ту се налази црква Рождества Пресвете Богородице, саграђена 1882. а реконструисана почетком 1997. У непосредној близини града је и црквица Светог Димитрија, популарно названа Манастирче, саграђена 1870. године. На 15 километара од Димитровграда, у долини реке Јерме, смештен је манастир Свети Јован Богослов, познатији као Погановски манастир.

субота, 10. јануар 2015.

Празници и традиција: На Бадњи Дан!!!


Рано се дигну жене, омесе и опечу коврждањци. И на свакога коледара по коврждањак. А башта ми јури коледаре сас растакаљћу, и к'шка ји сас растакаљћу да му се не штркљу говеда. Окол два саата, пре него што с'вне, појду и до четри-пет саата изјутра оде по село. Носе торбу и шумку. Шумку најде сам коледар, а носи дрвце да се варди од кучетија. Ковржданци у торбу носе, тув ји турају. Кад улезну, кажу:

-Добро јутро, губина се вали с младога Бога
С мед и масло
С јаганчичи
С пиличичи
С прашчичи
С телчичи
С'с дечица
С паре
С богатство!

И бију сас шумку:
- Колко искре, толко вајде, толко богатство!
Ударају по огњиште. Закаче шумку на вериђе или на шпорет. Прво пребају па им дадемо ореси. Домаћица ји мами:
- Пили, пили, бабина пилетија!
И врљи ореси на-зем. И даде му коврждањак у руку, и суве вочће давају. Паре давају кој први дојде и кој је род. И кад излазимо благословимо:
- Ми из ижу, Бог у ижу!
А ако ни не приме или не даду ништа, а било је, к'лнемо:
- Ми из ижу, чума у ижу!
Увечер се сече бадњак, у туђе, у чуждо, крадне се. Бадњак када се сече окрене се према исток и из два ударца се отсече Прву треску донесе, и насече, и овије кубе, и баје:
- Губина се вали...!
Коледари

Б'дњак када донесе, уз кућу успрај, а после га пресече на дрвник. Не сече се голем, да мож да га донесеш. И од њега се на дрвник отсече јед'н, два метра, па у мушку кошуљу се там обл'че и унесе. Он носи, а деца пијучу по њега. Он кваца, она пијучу. Три пут окружи огњиште па га тури да гори. А јела која прајимо су тепсија зељаник с ћисало зеље једна половина, а друга половина сас тикву, сложене обђе. Некоја меша пола-пола, а некоја само једно. Праје се п'лњене паприће, вочће, т'лчени ореси (на суво се куса, и главицу црвени лук, па гмечимо да пушти зејтин). А лебови су: кравајче с пару и у њега зрно моруза и васуљ, поље, лозје, градина, кошара, овчарник, б'чва (има и кола), змија посебно. Леб овчарник требе да има овчара како стоји и држи тојагу, окол овце и јагањци, нема друго. Кућни леб нема, него кравајче, и кој најде паруту, тија че је богат, че работи с пару туј годин. Змија се меси посебно, па ју бијемо да ју лети не видимо. И меси се божји колач посебно, само цвет одозгоре; од траку тесто па се намота на леб. За вечеру простре се слама на-зем, па преко њу црга, па чаршав, и сви се собују па седају. Али док стојимо, деда или баба, али обично мушко и кој је најстар, сас кадилницу кади вечеру и кади окол нас. И пре него што се седне прережу се сви лебови. Прво баба дава на деду божји колач да га сече. Он само уз-крај сече, само колко да је насечен лебат. А што отсече оди краве (леб кошара) у сито се тури па се даде на краве; од овце - у сито па се даде на сваку овцу помалко. Што отсече од поље, иде надвор, изеде се надвор да пада ћиша, да има берићет. И даде му накрај колата да ји скрши, да се строше оди берићет. Прво тури б'чву на кола, па озгор се сипе винце па ју вози, па пије, па се бађим напије, па се љуља, држимо га. И колата строши пре него што седне да вечера. С леб градину у сито се одреже, па у градину на Божич изјутра, там-се једе да не рије кртичњак. Кад се превечера, све се помери по вечеру и никој не лежи на сламу. Преко њу се, ми деца, играмо с ореси, натурамо ји на куп па гаџамо. А ујутро, кад с'вне, у зору пали се слама. До дрвце родно у двор, у градину, да се роди. Претимо сас сећиру: -Ако не родиш че те сечем! Које дрво нече да роди, иду јутрам рано па га жена сас тештене руће тресе, а он замашује сас сећиру да га сече. А она ока: - Не, оно че си роди! А испод сламуту најдемо зрнца оди пченицу па по три испијемо сас винце да се роди пченица, да се роди црвено вино. Од сламуту прво одвојимо сламу за пред облак. Шушљак од сламу у двор се пали, и које име чујеш тој име че узнеш. После се ореси не једу до Свети Јован! На Божич пред с'лнце гледамо дрво у огледало, окол њега са стране окрећемо огледало. Те, тека си је некад било, а с'га да ли че си тека буде и да ли че си тој тека остане и после нас куј ти га знаје. Додек су ни старцити живи и додек мож да се слушају и тија обичаји че си живују. А после...не знајем. Те да га има записано па куј умеје Божју реч да чита... Отћинуо од пиротсћи народ Славиша Ранђеловић.

петак, 9. јануар 2015.

Први рођендан интернет блога "Виртуелни музеј Цариброд"


Интернет блог „Виртуелни музеј Цариброд" обележио је годину дана свог постојања. Аутор блога је професор енглеског језика Марјан Миланов, пореклом из Димитровграда, који живи у Нишу. Саставни део блога, а и фејсбук групе су текстови, фотографије и многе занимљивости из ближе и даље прошлости града и његових села.

четвртак, 8. јануар 2015.

Интервју Габријела Пејчев


Димитровграђанка Габријела Пејчев учествовала је у првој овогодишњој епизоди шоу такмичења „Пинкове звезде“. Својим шармом, лепотом и вокалним могућностима одушевила је петочлани жири и пласирала се у други круг такмичења. Ево шта ова вокална солисткиња каже о свом наступу у ексклузивном интервјуу за Радио-телевизију Цариброд!

понедељак, 5. јануар 2015.

Заштитна археолошка ископавања и истраживања на аутопуту Е 80 коридор 10 (Ниш – Димитровград) 2010. – 2013. година



Кладенчиште, базилика

Коридори Србије д.о.о. из Београда уговорили су са Републичким заводом за заштиту споменика културе – Београд да обави заштитна археолошка ископавања и истраживања на евидентираним локалитетима на траси аутопута Е–80. Заштина археолошка ископавања и истраживања обављана су сукцесивно и на основу посебних уговора у 2010., 2011.,2012. и 2013. години. У периоду 2010–2013. заштитна археолошка ископавања и истраживања су обављена на следећим локалитетима (списак локалитета наведен је по положају, од Ниша према Димитровграду, а не према периоду кад су обављени радови):

ДЕОНИЦА АУТОПУТА Е-80

ЛОКАЛИТЕТИ

Просек – Банцарево

Баре 1, Јелашница

Просек – Банцарево

Баре 2, Јелашница

Просек – Банцарево

Баре 3, Јелашница

Просек – Банцарево

Чесма Моралија, Банцарево

Банцарево – Црвена Река

Топлик, Глоговац

Банцарево – Црвена Река

Латинска Црква, Глоговац

Банцарево – Црвена Река

Селиште, Глоговац

Банцарево – Црвена Река

Поље, Глоговац

Банцарево – Црвена Река

Кладенчиште, село Шпај

Црвена Река – Чифлик

Ливаде, Моклиште

Црвена Река – Чифлик

Слатина, Моклиште

Црвена Река – Чифлик

Гладно Поље, Бела Паланка

Црвена Река – Чифлик

Римски Мост, Бела Паланка

Црвена Река – Чифлик

Латинска гробишта, Дол

Црвена Река – Чифлик

Св. Цар Константин и царица Јелена, Дол

Чифлик - Станичење

Селиште, Сињац

Чифлик - Станичење

Црквиште, Сињац

Чифлик - Станичење

Код Чесме, Црноклиште

Чифлик - Станичење

Мађилка, Станичење

Станичење - Пирот

Сарлах (југ), Пирот

Станичење - Пирот

Турско гробље (Три крста) Сарлах север, Пирот

Пирот - Димитровград

Обреновац Село

Пирот - Димитровград

Обреновац Срећково, Обреновац

Пирот - Димитровград

Гојиндолско Кале (Мало Кале), Обреновац

Пирот - Димитровград

Рупа, Велики Јовановац

Пирот - Димитровград

Зид поред пута, Велики Јовановац

Пирот - Димитровград

Лазиње, Војнеговац

Пирот - Димитровград

Бело поље, Суково

Пирот - Димитровград

Поред железничке пруге, Чиниглавци

Пирот - Димитровград

Селиште (Кндина бара – Via militaris), Димитровград

Пирот - Димитровград

Црквиште са крстом, Градиње

Пирот - Димитровград

Воћњак, Градиње

Пирот - Димитровград

Стара петља, Димитровград

Део покретних археолошких налаза који су откривени приликом археолошких ископавања на наведеним локалитетима предат је територијално надлежном музеју. Покретни налази који још нису предати налазе код руководилаца радова због припреме текстова за објављивање у стручној публикацији. На траси аутопута Е–80 територијално надлежни музеји су Народни музеј у Нишу (за један локалитет на траси аутопута Е–80) и Музеј Понишавља у Пироту (за све остале локалитете на траси аутопута Е–80), према одговарајућем решењу које издаје Министарство културе и информисања Републике Србије за одобрење свих археолошких ископавања и истраживања. Територијално надлежни музеји накнадно ће направити програм и план чувања, презентовања и излагања покретних археолошких налаза након потпуног завршетка археолошких ископавања на траси аутопута Е–80 и финалне предаје свих покретних налаза. Финална документација о изведеним заштитним археолошким ископавањима на траси аутопута Е–80 налази се у Републичком заводу за заштиту споменика културе – Београд, Заводу за заштиту споменика културе Ниш и територијално надлежним музејима. Део документације који се односи на покретне археолошке налазе налазиће се и у Народном музеју Београд.
Након комплетно завршених археолошких ископавања на свим археолошким локалитетима који су били предмет уговора са Коридорима Србије д.о.о. из Београда, Републички завод за заштиту споменика културе припремиће и објавити стручну публикацију о резултатима изведених заштитних археолошких ископавања и истраживања.

Via Militaris, Димитровград