субота, 7. фебруар 2015.

Шта је имао Цариброд, а Димитровград нема!


Teкст преузет са сајта: http://muzejcaribrod.blogspot.com/

Мењају се времена, мењају људи, села и градови. Свако време носи неки свој печат, нешто по чему ће се памтити. Понекад ми утичемо на промене, понекад промене утичу на нас. У сваком случају, оне су не(о)спорне и незауставиве, само што су понекад те промене на боље, а понекад, нажалост, на горе! Временска дистанца од више од пола века даје нам довољно простора да судимо о томе шта су нам промене донеле, а шта узеле!
Овом темом се 1998. године, дакле пре читавих петнаест година, бавио Богдан Николов у листу Братство. Још једна временска дистанца довољна за сагледавање промена: Димитровград 1998. и Димитровград 2013.


ЦАРИБРОД ЈЕ ИМАО

…БИЦИКЛИСТИЧКЕ ТРКЕ...

Бицикал као превозно средство у Цариброду има дугу историју. Некада је називан „велосипед“, данас чешће „колело“ или „точак“. Велосипеди различитих произвођача из иностранства продавали су се у нашем граду још почетком двадесетог века, о чему сведоче многобројни огласи у тадашњој локалној штампи.
Мало људи данас зна да су својевремено организоване бициклистичке трке на релацији Цариброд-Пирот-Цариброд, и то још у време пре Првог светског рата, даке када је ова два града делила граница. То је била заиста велика спортска манифестација.

Данас границе нема, путна инфраструктура је много боља, али таквог такмичења нема!



...КОНЦЕРТЕ НА ОТВОРЕНОМ...

Данашњи трг Зорана Ђинђића, некадашњи трг Ослобођења у народу је много познатији као Павлионче. Постојање легендарног Павлиончета у центру града памте и млађе генерације. Некада су се на том месту сваке недеље поподне и празницима одржавали концерти. У почетку је свирао градски оркестар, а касније и војни. Осим павиљона, на градском тргу се налазило и неколико кафана, па су људи ту недељом излазили породично, дотерани као у време празника. Око павлиончета је омладина играла „оро“, а страији су обично гледали са стране. Била је то и прилика да се људи упознају и друже, али и да се види ко се коме „арекше“. Осим народних кола, оркестар је свирао и класичну музику. Ова традиција се мањим интензитетом наставила и између два светска рата, али је касније потпуно исчезла.
Данас се испред Дома културе одржи тек понеки концерт или окупљање ради дружења, обично за дочек Нове године или на Коледу. Димитровград је имао један леп покушај организовања музичког фестивала, који, нажалост, није заживео.


...ШТАМПАРИЈУ...

Цариброд је некада имао приватну штампарију Минев и Хаџиев, у којој су се штампале новине, позивнице за свадбе, формулари за администрацију, политички пропагандни материјали и друго.
Димитровград данас нема штампарију.


...СВОЈЕ НОВИНЕ...

У поменутој штампарији штампане су и царибродски листови и новине. У Цариброду је релативно брзо након ослобођења од Турака почео да излази недељник „Домашен учител“ (1889), а затим И недељници „Цариброд“ (1901) и „Нишава“ (1909), као и часопис за хумор и сатиру “Клопотар” (1919). Ове листове су углавном писали и уређивали цариброђани.
Димитровград 1998. је имао „Братство“, „Другарче“ и „Мост“, иако су то била издања за бугарску националну мањину у Југославији/Србији, а не искључиво локална.

Димитровград 2013. нема ни то!


...КУРС ЕСПЕРАНТА...

Зашто је у Цариброду својевремено био организован курс есперанта, тешко је данас рећи. Ипак, јасно је да је одавно постојало интересовање за учење страних језика. Са отварањем прогимназије у Цариброду је започело изучавање француског језика.

У школи у Димитровграду су се 80-их и 90-их учили поред француског и енглески и руски језик. Данас се учи и шпански. Због близине границе и контакта са странцима у транзиту многи грађани знају или бар „наклцују“ и турски и немачки.

Наша двојезична средина је заиста полиглотска!


* * *

Цариброд није имао своју локалну радио-телевизију!

Питам се која временска дистанца ће бити потребна па да кажемо да Димитровград има поново неки свој лист, да има завршен и употребљив базен, да има лепо уређен кеј са шеталиштем, да адекватно користи ресурсе и капацитете преамбициозно замишљне спортске хале, да има уређен пут и простор око Паметника, пут и простор око Смиловских језера, уређена излетишта дуж реке Јерме, искоришћене природне ресурсе и лепоте Старе планине...?

Шта би сте ви додали на листу?